Заборавили херојску смрт најмлађег мајора српске авијације

Држава Србија се више не сећа херојске смрти пилота мајора Зорана Радосављевића. Смрт у неравноправном сукобу са вишеструко надмоћнијим НАТО ловцима га је учинила херојем, али та државна почаст га је неоправдано мимоишла

major-Zoran-Radosavljevic

Витезови, хероји. Синови неба. Творци историје. Јунаци… Тако су, током и неко време после НАТО агресије на Србију, власти хвалиле и славиле пилоте нашег Ратног ваздухопловства. А онда су временом неки „демократски“ и „напредни“ политичари, тихо, њихове подвиге и жртве – скрајнули.

Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћним непријатељем, постали су „незгодни сведоци“ и сметња нашим новим курсевима. Пензионисани су, у највећој снази и врхунском искуству којих се не би одрекла ниједна држава која држи до своје одбране. А мртви…

Они су заборављени, а њиховим породицама стизала су увредљива судска решења: „Вратите вишак крварине“… Или: „Нису сви чланови ваше породице имали право на доплатак – за црнину“.

И да није њихових најближих, и колега – пријатеља да узнемире свеукупну успавану свест – и гробови би им били пусти.

Ово је прича о мајору Зорану Радосављевићу (34), најмлађем пилоту, ловцу 204. Авијацијског пука Ратног ваздухопловства Војске Југославије који је положио живот на олтар отаджбине трећег дана агресије, у неравноправној борби са небеском машинеријом најмоћније алијансе света. Његова „двадесетдеветка“ погођена је непријатељском ракетом. А, онда је пала изнад Горње Трнове, општина Угљевик, обронци Мајевице, Република Српска. Тело и делови авиона пали су у овдашњи заселак – Жуге.

– Када смо отишли, тамо, замислите нашла сам његов ручни сат, преполовљен од удара – каже Снежана Радосављевић, Зоранова сестра. – Спојила сам делове и ту је, уз његове фотографије и медаљу за храброст.

Сат стао на седамнест часова и тринаест минута. На фотографијама живот, у ком никада није било речи о смрти.

– И како таквог брата да преболим – говори сестра пилота. – Живео је триста на сат. За своје године проживео је за три нечија животна века. Упоредо са послом магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду. Спремао је и докторат. Изабрао је „сателитску навигацију“. На факултету су установили награду за најбоље студенте, именовану подвигом мога брата.

А, у времену посвећеном пилотском занату, био је посвећен и родитељима, сестри и њеној деци, колегама и пријатељима. Планирао је и породицу. Његов колега и друг Слободан Перић, с којим је тог кобног дана узлетео, као да је слутио крај рекао му је: „Е, Буцо, и иза тебе има ко да остане…“

Петак, 26. март година 1999, Аеродром „Батајница“. На две „двадесетдеветке“ смењују се пилоти после пуног дана приправности. Требало их је заменити. Ко ће? Перић се јавља први, мада је већ имао окршај у ваздуху. Зоран Радосављевић каже: „И ја ћу с тобом!“ А није летео пола године. Био је на курсу енглеског. Прекинуо га је, када је агресија била извесна. У сећању је понео очај мајке Раде. Донела му је, тог јутра, доручак у стан, у Новом Београду…

– Немој сине, молим те, да летиш – казала је.

– Ја сам пилот, мајко… – одговорио јој је. Тако су се растали. (Рада је умрла у марту 2011. године, туга за сином скратила јој је живот).

Радосављевић и Перић су узлетели заједно. Обојица су знали да иду у надљудску борбу са надмоћним ловцима НАТО авијације. А знали су и то да авиони нису у најбољем техничком стању (непосредно пред агресију, био је договорен ремонт у Русији). Знали су и да радари нису сасвим исправни. Испоставило се да су – заказали у ваздуху. За Радосављевића је то било кобно.

– Сви наши пилоти који су тих дана полетели били су свесни да су им мале, или никакве шансе, да се врате – говори нам данас Милан Милинковић, пуковник елитне јединице, којој је припадао и Радосављевић.

rep-Zoran-Radosavljevic-mal– Перић је имао срећу да преживи пад погођеног авиона. Био је огорчен због Зоранове смрти. Али, и када су га напречац пензионисали, страдао је деценију после агресије, у саобраћајној несрећи. А Зоран, као и Буца, да је жив, учинио би исто, макар и у околностима какве су биле онда када се жртвовао. Мени је доживотна рана да је његова мајка Рада свих ових година после погибије сина, била у патњи и питању: Да ли јој је син страдао у трену, или се, можда мучио. Стално ме то питала… Шта сам могао да кажем? Тешио сам је. Али, утехе није било. Онда је на једном окупљању на Дан пука изашла пред тадашњег министра одбране, Зорана Станковића. Тражила је да јој он, који је потписао Зоранову обдукцију, каже истину. Отишла је и на ВМА, тамо видела фотографије. И не сећа их се. Толико је била потресена.

Милинковић потом враћа сећање на прве дане агресије у којима су се на херојству и жртвама његових колега, исписивале и лекције бешчашћа. Лекције „ловаца златне рибице у крвљу пилота јунака“.

– Били смо и под великом притиском претпостављених команди – каже Милинковић, који је у пензију отишао на свој захтев. – Било је неразумно наредити да се што више наших авиона подигне и обави што већи број летова. Мислили су, ти наши мудраци, да ћемо на тај начин показати спремност одбране ваздушног простора. Ми јесмо били спремни, али су они знали да је таква наша употреба несврсисходна. Велика је цена плаћена.

Зоран Радосављевић одликован је, постхумно, медаљом за храброст.

– Ми, његове колеге, тражили смо и тражимо да њему, као и Миленку Павловићу, држава додели орден хероја народа. Али није! До данас, није. Ипак, Павловићу су се на достојан начин одужили његови земљаци, његова Осечина. Општина га је прогласила херојем. Подигла у завичају спомен-обележје, отворили музеј у ком су његове успомене, опрема, фотографије. Београд, затајио. И део улице у Батајници која носи његово име није обележена достојно овог јунака.

АГРЕСИЈА ЈЕ ПРАВО ИМЕ

rep-Zoran-Radosavljevic-2Тужно је и увредљиво да се данас устручавамо да НАТО напад на нашу земљу назовемо правим именом – а право име је – агресија – говори Милан Милинковић. – Уместо агресије кажу: Акција западне алијансе… НАТО бомбардовање… И, слично. Не! То је била агресија у сваком смислу те речи. Ваздушна, јер су нас нападали из авиона. Поморска. Јер су нам ракете слали са носача из Јадрана. И, наравно, копнена, јер је шиптарска УЧК на Косову и Метохији била под њиховом командом.

ЗОРАНОВА РЕГАТА ЖИВИ

Пилот Радосављевић није волео само небо. Волео је и воду. Море и реку, једнако. Страствени пилот био је и стравствени једриличар. У његову част, сваке године, плови „Зокијева регата“. Почело је најпре у Црној Гори. Настављена на Сави и Дунаву. Сваке године масовнија од претходне.




6 коментара

  1. Dejan Radan

    Ok, a ja ipak malo drugacije vidim stvari. Bilo je pod pritiskom naredenje da se obavi sto veci broj letova i da se brani država. Ali sanse za odbranu u vazduhu su realno sa neispravnim radarima i avionima bile gotovo nikakve. Po meni je to isto kada bi general Stepa Stepanovic u prvom svetskom ratu naredio masovni juris protiv Austrijanaca ….i dali bi on posle pogibije vecine vojske usao u istoriju kao izvrstan general jedan od najboljih u svetskoj istoriji ratovanja. Dali bi poslusao komandu da mu je naredila isto… Po meni za direknu smrt ovoga momka odgovoran je Slobodan Miloševic i dupelizci iz njegovog okruženja kao i armije koji su vrsili pritisak da se dizu avioni bez ikakvog vojnog razloga, nego iskljucivo u tom trenutku jeftinih politickkih bodova. Sa vojne strane gledista u tom trenutku bio bi korisniji sa puskom u ruci na zemlji nego u avionu….

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *