Споразум са Хитлером је био бољи од Драшковићевог са НАТО и Дачићевог са Тачијем

Пише: Владан Динић

Да се у овим горким тренуцима – кад се Србија својевољно одриче тапије над својим Косовом, кад се љуља Војводина, а мешкољи Рашка област, влашка крајина се још не оглашава, мало и нашалим: уколико аутопутем идете до Ниша, са БГ таблицама – путарина је, ваљда, 900 динара! Уколико уместо БГ имате НАТО таблице – џабе!!

Дакле…

„У Србији си, странче,
и твоја слобода и част су на сигурном“

(Колумбијски песник, Неофтали Сандовала, 1998)

Ову мисао песника Неофтали Сандовала прочитао сам поодавно, али се увек, одмах, по обзнани неког споразума који потпишу „наши“, у наше име, а са њима, као и сад априлског Споразума између Београда и Приштине, илити Споразума Дачић (Вучић) – Тачи (Ештон) – нагло сетим, као што сам је се сетио и после потписивања „Споразума“ Вука Драшковића (у име СЦГ?!) и Јап де Хоп Шефера (у име НАТО).

И тада и сада једна мрачна мисао ме је морила: да ли је Србија у Србији слободна, или је под окупацијом, пре свега својих домаћих људи, који, можда, опчињени ЕУропским путем Србије, чине то што чине, па и оно што, вероватно, никад чинили не би…

Само, овде у нас Срба, ништа случајно није, а иако слабо памтимо, а брзо заборављамо, уверен сам да дуготрајно „орање по здравој памети“ даје свој род, а да није тако, па не би ваљда знаменита „другосрбијанка“ Весна Пешић рекла за Александра Вучића и Ивицу Дачића „да су то њена најмилија деца“.

Уз то, овде, већина Срба је то заборавила, својевремено засађено семе зла или „Апел – Преокрет – Србију у „Европу, Европу у Србију“ (ауторског чеда Вука Драшковића и Чеде Јовановића) које сад даје род…

Зато, ево, и списка иницијатора и подржавалаца велике проЕУропске иницијативе, усудио бих се да кажем, антисрпске, да се зна који су, и да остане, негде – записано…

Политичке странке: Либерално демократска партија – Чедомир Јовановић, Српски покрет обнове – Вук Драшковић, Социјалдемократска унија – Жарко Кораћ…

Регионалне странке, партије и организације мањина: Санџачка народна партија, Демократска партија Санџака, Савез бачких Буњеваца, Одбор за људска права Прешева и Бујановца – Белгзим Камбери… Синдикат који је био у Влади Зорана Ђинђића – Асоцијација слободних и независних синдиката – Ранка Савић и Драган Миловановић.

(Овај Апел био би немогућ без иницијативе, помоћи и подршке организација и појединаца из цивилног друштва).

Тада су апел потписали и:

Латинка Перовић, Рајко Даниловић, Мирко Тепавац, Соња Бисерко, Хелсиншки одбор за људска права, Миљенко Дерета, Грађанске иницијативе, Маја Мићић, Иницијатива младих за људска права, Борка Павићевић, Центар за културну деконтаминацију, Весна Петровић, Београдски центар за људска права, Милан Антонијевић, Комитет правника за људска права, Јелена Милић, Центар за евроатлантске студије, Душан Богдановић, Фонд Биљана Ковачевић Вучо, Павел Домоњи, Иван Кузминовић, Изабела Кисић…

Идеја Србију у Европу, Европу у Србију шира је и универзалнија од политичких странака, синдиката, невладиних организација…

Због тога смо поносни, причали су осмишљивачи Декларације, на имена истакнутих личности из јавног живота које су овај проглас подржале. Међу њима су: Бора Тодоровић, Јелисавета Сека Саблић, Филип Давид, Видосав Стевановић, Пуриша Ђорђевић, Мирко Ђорђевић, Предраг Кораксић CORAX, Ратко Божовић, Светислав Басара, Бошко Јакшић, Драгољуб Тодоровић, Срђан Ћешић, Коста Бунушевац, Јосиф Татић, Јања Беч Неуманн, Владимир Кравчук, Драго Ковачевић, Горан Марковић, Фахри Муслиу, Павле Секеруш, Мирјана Карановић, Јован Ћирилов, Мирко Гаспари, Ирфан Менсур, Ивон Јафали, Вељко Ђуровић, Срба Траванов, Драган Великић, Мијат Лакићевић, Миладин Ковачевић, Милојко Пантић, Добривоје Танасијевић – Ден Тана, Оливера Јежина, Миша Бркић, Предраг Сарапа, Надежда Гаће, Динко Грухоњић, Ивана Бајић, Срна Ланго, Никола Ђуричко, Горан Јевтић, Стеван Филиповић, Бранислав Трифуновић, Лена Богдановић, Никола Чутурило, Биљана Цинцаревић, Влада Дивљан, Никола Којо…

Зашто их поименице помињем?

Прво, рекох, да се не заборави, а друго, да не бих препричавао Декларацију само ћу, овде, на овом месту да поменем један делић те Вукове и Чедине, пре свега, умотворине:

„… Одбијамо да се повлачимо и правимо компромисе с антиевропским узурпаторима наше будућности. Не смемо и немамо право да одступимо пред истим идејама које су нас деведесетих гурнуле у крваву авантуру, која се окончала историјски највећим поразом Србије и српског народа. Ми смо завршили у избегличким колонама и редовима пред амбасадама земаља у које су нам отишли најближи, док је Србија осрамоћена злочинима који су у њено име почињени према другим народима и њој самој. Те снаге су се сада ујединиле око заједничког циља, да подигну барикаде на свим путевима који нас воде ка Европи…“

Дакле, да тужно није, могло би да буде: вратите се на део списка потписника?!

Ко је од њих завршио у избегличкој колони?

Нико!

Пре би се рекло да су завршили у вилама на Дедињу, или су освајачким походом присвојили, рецимо „Чика Љубину“ улицу, или завршили у „демократским становима“ од десетине ари!

Ко је од њих чекао у редовима пред амбасадама, претпостављам за визе?!

Али, донекле су и у праву, већина ових потписника је свакодневно у реду пред амбасадама ЕУ и НАТО земаља, чекајући на пријем, грабећи на – коктел, поводом Дана независности, или неког другог важног дана у историји тих земаља које су без одлуке Савета безбедности 78 дана бомбардовали СЦГ.

Мајке ми…

Добро, али откуд ми уопште идеја да „Вуков споразум у име СЦГ са НАТО, или овај у Бриселу, поредим са Споразумом из прадавне 1941. године старе и труле Југославије са Хитлером?!

Само, пре него што објасним, да подсетим:

„Кад почне рат, прва жртва је истина. После смрти истине – долазе лаж и обмана; народ је кљукан пропагандом.

А кад рат престане, званични кругови немају храбрости да то признају и веровање у пропагандну митологију се наставља“, рекао је 1970. Ричард Кросман (Richard Crossman), лабуриста, неколико пута министар у владама Велике Британије, који је за време Другог светског рата служио у Министарству психолошког ратовања.

Рат са НАТО пактом је прошао, ако је прошао. Истина, не бомбардују нас, али зато нам, ваљда, за узврат, као гест своје добре воље – отимају – територију. Косово и Метохију, уз лаконско објашњење: то је реалност и ситуација на терену. Само, на северу КиМ је ситуација на терену другачија, реалност је другачија, али тај терен за НАТО и ЕУ силнике не важи – суспендован је!

Истина, за многе мондијалисте, овде, као да рата и бомбардовања није ни било. Као да бројни споменици неколико хиљада недужно убијених цивила не постоје… Као да их нема.

Они, ЕУрофанатици (а и ЕУ се љуља у самртном ропцу!) нит виде споменике, нит виде рушевине, а онколозима је забрањено да обелодањују податке колико је житеља Србије умрло од галопирајућег рака, леукемије и других знаних и незнаних болести, проузрокованих у акцији „Милосрдни анђео“ који се бацакао бомбама са осиромашеним уранијумом!?

Сад, полако, пошто је прва жртва рата – истина сахрањена, на видело дана испливавају и лажи и обмане.

Тадашње и садашње.

Јасно је да Вук Драшковић није САМ осмислио Споразум и са Јап де Хоп Схефером потписао то што је својим парафом оверио.

Јасно је да у целој причи из 2005. улога тадашњег (касније сателит министра војног) Првослава Давинића – није занемарљива.

Сад је, ваљда, осам година после, после овог што нам се (опет) догађа – јасно зашто је било битно и хитно разбити до краја Војску Југославије, па Војску СЦГ и сад смањити ватрену моћ Војске Србије.

Шта ће нам наша војска, кад ће НАТО да нас чува (прочитах, у то доба, а где би другде, но на сајту Б92, у рубрици коментари на вест?!).

Уз то, јасно је да ни остали „чимбеници“ тадашњег Савета министара нису могли баш толико да буду неупућени, колико су се правили луди и немушти, а још мање је било могуће да ни ондашња владе Србије и Црне Горе није имала појма – шта је то Вук Драшковић – потписао!

А потписао је: одузимање дела суверенитета Србији и Црној Гори на неодређено време!

То што Споразум није ратификован, кога је брига, ступио је на снагу даном потписивања.

Ратификација, је могла и сутра, и јуче, а може и никад!

Споразум важи!

Због одбијања тих или сличних услова у Рамбујеу (које је Вук парафнуо), у свету је прво убијена српска истина, а тек онда су уследили 78 дана бесомучни, бестијални и безумни напади НАТО по војним објектима, мостовима, болницама, друмовима, школама, становима, Телевизији, аутобусима, возовима, градским пијацама…

Ред „паметне“, ред касетне бомбе, приде оне са осиромашеним уранијумом…

Тада је, те 2005., у миру, зарад одбране Срба на Косову (каква бесмислица и будалаштина!?) СЦГ парафом Вука Драшковића дозволила да постанемо земља ограниченог суверенитета, уз уступање истих оних мостова, путева, рафинерија и другог баш онима који су нам то – рушили и разрушили, а уз то и користе без праве надокнаде.

Па кога су тада то Вук Драшковић и његови наредбодавци зезали?

Ма какви зезали, и њих су зезнули, зезнули су нас много раније, а зезају и данас, а да ствар буде тада, шест година раније, још компликованија, побринули су се и тадашњи председници влада Србије и Црне Горе, др Војислав Коштуница и Мило Ђукановић, који су се „бранили ћутањем“, а тадашњи и садашњи председник Србије Борис Тадић и Томислав Николић су, свако у своје време, своме стаду поручили „да свака прича на тему Споразума руши кредибилитет земље?!“

Истина, Тадић је тада, сам, у име државе, са Кондолизом Раис парафнуо споразум , али…

Дакле, свршена ствар.

Српски речено, „Земљо, отвори се…“

Да ли смо ми, Срби, осуђени на вековни „плес са Вуковима и Вучићима“.

Један други Вук (Бранковић) је, чини се, неоправдано претворен још прадавне 1389. године у оличење издајства и издајника, а ови модерни Вукови и Вучићи, прво 616 година после Косовског боја, па сад 624 године доцније – прете да помраче и преотму славу Вука Бранковића.

Ипак, у свему томе има и мале олакшице: историјско памћење Срба, пре свега Србијанаца, је и кратко и површно.

Ми, Срби (Србијанци) не памтимо ама баш ништа. Јер, да памтимо, знали бисмо да је Југославија (Драгиша Цветковић и Цинцар Марковић), пре 72 година, 25. марта 1941. у Бечу, са Хитлером (оличеном у потпису његовог министра Трећег раја Јоакима фон Рибентропа) потписала сто пута бољи, часнији и поштенији уговор (по Југославију, дакле и Србију) него што је јула 2005. учинио Вук Драшковић, а вероватно бољи и од овог, засад, само парафираног, а још „непотписаног споразума“ код баронице Ештон.

Ондашња „Политика“, од среде 26. марта 1941. године (коју нам је доставила принцеза Јелисавета Карађорђевић, хвала јој бескрајно) на првој страници је објавила:

Утврђивање односа између Југославије, немачког Рајха и Италије

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ ПРИСТУПИЛА ПАКТУ ТРИЈУ СИЛА ПОД УСЛОВОМ ДА ЗА СВЕ ВРЕМЕ ТРАЈАЊА РАТА НЕМАЧКА И ИТАЛИЈА НЕ ТРАЖЕ ПРЕЛАЗ НИТИ ПРЕВОЗ СВОЈИХ ТРУПА ПРЕКО ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ

– Немачка и Италија потврђују своју одлуку да ће суверенитет и територијални интегритет Југославије свагда поштовати

– После потписивања протокола о приступању Пакту трију сила јуче поподне су г. Цветковић и Цинцар Марковић били примљени код г. Хитлера који је с њима дуже конферисао

То је „Политика“ писала тада (о Споразуму СЦГ – НАТО и Србије и САД још није?!) а сада се види из Споразума Вука Драшковића са НАТО, да су Хитлерови услови били блажи, бољи, повољнији и часнији него ови које је, наводно, због пута у Еуропу парафирао лидер Српског покрета обнове, тадашњи министар спољних послова СЦГ, заговорник беспоговорног пута ЕУропу по сваку цену (и без Косова и Метохије) али и човек чија улога у ратовима на овим просторима, ако је већ о њима реч, није занемарљива.

Напротив…

Истина, да не кривим Вука Драшковића превише и унапред, можда је и тада, осам година пре, дакле 2005. кад је парафирао спооразум, а и данас Дачића, априла 2013, али симтоматична је изјава Вучића „Влада може да падне, али Споразум мора да се – спроведе.

Истина, досад се причало „само мора да се умре“, али дошла су нова ЕУропска времена!?

Можда је Вучић, као својвремено Вук постао – видовит?

Можда је Вучић обавештенији од нас обичних смртника, али ако све зна, а ћути, обавезан је да и нама јасно каже о чему се ради.

Овако остаће, а биће тако занавек, анатема народа на Вука Драшковића да је, из чиста мира парафом 2005. ускраћен део суверенитета Србији, а на Дачића (Вучића) да је априла 2013. у миру, својевољно и добровољно, парафнуо да Србије поклони тзв. независном Косову 13,2 одсто своје територије!?

Амин.

ПС: Пошто чујем и читам да је Вучић одлучио – референдума ће бити, можда би питање могло да гласи:

Да ли сте да се Србија припоји Косову (и Метохији)!?




5 коментара

  1. Воја

    Поштована господо,
    После такозваних „октобарских промена“ власт (ДОС-овци) су ушли у познати политички курвалук. Да будем прецизнији власт се понаша као проститутка (извињавам се унапред занатским радницама овог најстаријег заната) и понаша се искључиво како макро (ЕУ) каже и налаже. То је нормално очекивати у једној земљи која је окупирана од стране САД и НАТО. И садашња власт има обележја политичке проститутке, али је сада макро накљукао дрогом проститутку и она ни на који начин не може да се отргне од макроа. Као и свака проститутка и ова жели да се дружи са поштеним светом (земље на истоку, Азија и блиски исток) и носталгично „кука“ за поштењем које је изгубила. Ако би ова надрогирана проститутка и покушала да се отргне, живот без дроге би био погубан. Док се ужива дрога (кредити) нема скоро потребе за храном, али када нема дроге наступа огромна глад и иде се од врата до врата кукајући и молећи за кору хлеба (нови кредити). Ако неко и понуди помоћ проститутка је прихвата али под условом да проститутка и даље буде то што јесте а не да се врати поштеном свету. Е па Рус, Кина (и др.) неће да се ми курвамо са ЕУ, а да нам они дају паре (послови јужни ток и слични привредни аранжмани). И на крају покушава се и оно што још има мало достојанства и поштења (СПЦ) да се преда проституцији. ГДЕ ИЗЛАЗ ? (питање за „милион долара“)

  2. Данко Б. Марин

    Масончина Ћук Страшковић и америчко подгузало Дачић иду под ручицу на Молитвени доручак – шта очекивати од њих да ће приредити Србима?

  3. GoTzE Joseph BuchBerger

    Kad god se žalimo na Nemačku iz 1933-1945, setimo se Srbije posle 05. oktobra 2001.
    Mnogi žive u prošlosti… ali na zastareo način.
    Koliko Vas, fanova Prleta i Tihog je uopšte pročitalo tih 5 strana Trojnog PAKTa?
    Ne možemo vratiti prošlot, ali MORA se desiti jedna DESNA akcija ujedinjenja i za POČETAK ulazak u skupštinu. A onda polako… puč, vešanja na terazijama, novi kulturni i školski program, prave vrednosti …

    1. реф ум лекс

      нешто се мора чинити, и очито је да то мора бити шокантно да би дало жељени ефекат!!!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *