Сенка Српства

Пише: Саша Ћулибрк

Данас је 23 године од протеривања Срба из Хрватске.

Усташе су, захваљујући војној помоћи Запада и расулу у српској војсци, успеле 1995. да ураде оно што је Павелић започео ’41.

У Хрватској нема Срба.

Да, остало је нешто стараца, који живе у нехуманим условима, по забитима. Нова усташка држава им ниште није хтела помоћи. И они ће помрети. И нешто Срба по градовима, који ће постати већи Хрвати од Хрвата. Јер то тако иде.
И Хрватска је етнички чиста.

И зато и само зато су се Срби деведесетих и побунили. Исконски страх. Страх од јаме и каме. Знали су шта их чека. Чим су се шаховнице завијориле и усташке песме запевале.
Мада, усташке песме никада нису ни престале да се певају. Они су увек знали шта су. Хрвати. Њихови велечасни никада нису престајали да их подсећају на то. И на мржњу према Србима. А Срби, они су постајали комунисти, атеисти, Југословени, јер су попови више мислили на своје стомаке, него на свој народ. Народ су препустили комесарима. Броз је био нови Бог. Био и остао. За многе.

И зато нам је тако, како и јесте. Битно је било колико се новца има и колико пута годишње иде на одморе. А Броз се потрудио да све то и да. Задужујући се све више и више. Зато ће и наши унуци враћати дугове ваших одмора и провода. Али, комунисти, ни то вам није било доста, у вашој старачкој себичности ви би да убедите све нас, који трпимо због, на силу наметнутног и лажног братства и јединства, да је то тако требало и да то тако треба опет. Само да бисте ви поживели још коју годиницу… а са потомцима… њима шта Бог да. Или Броз.
А Броз је мртав. А и Бог је мртав. Тако сте бар некада говорили, док сте прогањали веру из школа, кућа и срца Срба.
А Бог је велики. И све види. Погледаће и вас.
Пре или касније.

Комунисти су сломили српски слободарски дух. 50 година испирања мозга, преобликовања историје, индоктринације и прогањања, је учинило своје.

Српство је на коленима.

У прашини и блату. Имамо илузију државе, војске и вере.
Сенка Српства.

Све оно што су комунисти радили од ’45. сада настављају њихови потомци. Комесари су постали власници медија. Свест преобликују телевизија, новине…

Децу васпитава улица. И обликују невладине организације. Владине нису, али нечије јесу. Чије год да су и ко год да их плаћа, уништавају подмладак. Деца су постали осиона и бахата. Насилна. Добила су сва могућа права, а обавезе су им никакве. И зато не знају шта ће сама са собом. И газе све испред себе. У ком год правцу ишли. Отуђени и од родитеља и од себе. НВО су им већи родитељи и држава већа права има над њима. И од родитеља. Нације и Бога се сете само као повод за мржњу према другима, а не за љубав и поштовање према својима.

Стари, у свој својој себичности и страху од смрти, окренули су леђа потомцима, продајући будућност своје деце на изборима за црвену ил две. Путујући с краја на крај , све мање нам земље, аутобусима и смејући се крезубо, а не знајући ни сами ни чему, ни коме. Али су најгласнији у својој убеђености о непогрешивости. И најострашћенији у мржњи према неистомишљеницима. Тужне слике данашњице. Уста пуна Бога, а срца празна вере.

Цркава све више, а обданишта све мање. Попови су све дебљи, а вера све тања.

Све је више споменика, а све мање колевки. Споменици су колевке народа, али ког народа, кад су колевке празне.

Војска нам је постала путујући циркус, са олињалим лавом, изгладнелим слоном и пар тужних кловнова…

Власт, издајничка. Полтронска. Лижу крваве руке душмана и крвника Срба. А свој народ прогоне и газе.

Ратни ветерани умиру и одумиру у свом безнађу и немаштини. Остављени и заборављени. У страху од себе. У страху од других.

Сумрак Српства.

Усташе, славите. Имате и за шта.
Само, оно је био само један од ратова. И њега не бисте добили да га Запад није ратовао за вас. Били сте и остали кукавице и крволоци. Хијене.
Али, ја вас разумем. Такви сте. Били и остали. Покатоличени и исламизирани Срби. И док иједан Србин живи, подсећаће вас на оно што сте. Издајници својих предака. И подврискујете све гласније уз Томпсона, да бисте пригушили прекорни прадедовски глас у себи. Српски глас. Глас народа од кога сте потекли и који вам је дао државу.

И ја вас разумем.
Ја не разумем Србе који одлазе на летовање у Хрватску. Србе који навијају за хрватску репрезентацију. Србе којима је лепше нешто хрватско, него српско. То нису Срби. То су неојугословени. Овце које би желеле пријатељство са зверима, само да не би биле поједене, једног дана. И то само показује њихову малоумност. Или злонамерност. Српска посла.

И ви хоћете да нас нема. Да нестанемо. Радујете се јер никада нисмо били слабији. Ни војно ни морално. А страх је у костима. У свакој пори српског народа. Страх од власти, од сутрашњице, од ближњих. Од страних и од домаћих. Родитељи су издали децу, зарад себичности, деца су издала своје родитеље, у безумности. Црквени пастири су постали трговци и продали су своју јагњад вуковима. Боје се Срби причати и о прошлим и о садашњим ратовим. Увукао се страх. Најгора болест. Можда и неизлечива.

Србија умире од страха.

О да, наравно… окупе се прогнани Срби па уз неке своје песме, снивају неке своје снове, о повратку. И понеки глас који се подигне, скоро па сулудо храбро. И сви они у убеђењу да се нешто мења. А у ствари… само мале групе које нису свесне да су само луче у ноћној тами.

Ефекат стакленог звона.

Гледамо у Русију, као да ће нас само они спасти, а они, спасавају и једва себе. Не уздајмо се у друге. Једино сами себи можемо помоћи. Пре или касније ће Запад пасти. Падала су и већа зла. А са њима ће пасти и шиптари и усташе. А дотле, морамо опстати. Сачувати се. Не продати и не издати. Ни педаљ душе, ни педаљ земље. Оснажити и веру и дух. Изродити и сачувати децу.

Срби, не призовемо ли се памети, зарад добробити наше деце и деце наше деце, нестаће нас. Наши очеви су издали нас. Не издајмо ми нашу децу. Наша садашњост је њихова будућност. Наш страх и ћутање је њихова пропаст.
Потомство нам то неће опростити.
Неће га ни бити.

Данас је 23 године од како су Срби протерани из Хрватске.
А Срба нема ни у Србији.
Биће протерани.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!
ЖИВЕЛА ЈЕДИНИЦА!

04.08.2018.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *