Ренелтова шума

14. јун 1992.

Црни дан, јављају ми да ми је нестао брат на Церу код Дервенте. Ништа ми није јасно. Ајд’ нестао човјек, али нестао им тенк и три члана посаде. Одлазим у команду 2. оклопне. Објашњавају ми… Погођен тенк, отишао под ручним гасом преко линије право усташама. Слушам и не могу да вјерујем. Одлазим на лице мјеста и посматрам. Беспомоћан сам. Пролази вријеме. Јули. Остављам јединицу на Градачцу и одлазим да напокон сазнам истину и да га нађем живог или мртвог.

koridor_bitka_1992_2

Село Цер. Пола српско, пола хрватско. Слушам разне приче. Те жив, те није жив. Ходам по хрватским кућама и у једној незавршеној кући налазим његову службену легитимацију. Крваву. Идем у Драгалић на размјене и мољакам усташе за информације. Повраћа ми се од понижења.

На ТВ-у иза Туђмана угледам свог и његовог школског из војне школе. Прати Туђмана. Преко преговарача шаљем писмо на кућну адресу у Славонски Брод. За дивно чудо јавља ми се радио везом преко електро предузећа. „Жао ми је, мртав је, тамо је била ријечка бригада, иди на Цер, тражи Ренелтову шуму, тамо су покопани.“

Јурим на Цер, тражим проклету Ренелтову шуму. Упућују ме. Нема логике, између линија је. Улазим и …опет мине. Цијели рат ме прате, или оне мене или ја њих. 92 мине. Ово само Срби могу оволико да натрпају. Враћам се у српски дио села. Има још једна Ренелтова шума. Идем тамо и налазим нешто што личи на гроб. Копам рукама. Сва тројица су ту. Вадим брата последњег. Поломљена десна рука и смрскана глава. Убили га лопатом као пса. Нека ти је вјечна слава брате мој.

Одлазим назад на Градачац и водим јединицу на Костреш да и то Бијело Брдо скинемо једном са дневног реда.




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *