Прошло је само 16 година

Пише: Ненад Милкић, аутор романа „Последња стража“

nato-agresija-bombardovanje-srbije-ratni-zlocin-fasisti

СЕЋАЊЕ НА ’99. ГОДИНУ

Још увек чујем сирене, врисак и плач. Још увек осетим дах умирућих и ледене дланове беживотних. Још увек видим душе које бесциљно лутају овом проклетињом за коју су живот дали.

Тих седмица анђели нису сејали милост, него ватрене кугле. У огањ, пепео и прах се претворило све. И наши домови, и наша тела, и наши животи. Ако неко је и размишљао како изгледа пакао, тада је могао да види. Цела се Србија у Сотонин казан претворила… Ретки су се спасили.

Мајке у црнини, сестре одсечених коса, супруге испијених лица… Избораних лица и руку, очију крвавих од пресухлих суза, крећу се ту око нас и међу нама… Ваљда траже правду. Али њихова правда је давно под каменом закопана, и нема ни тела, ни лица, ни наличја. Само сазнање да је ту остатак од нечега што се некада животом могло звати.

Зашто??? Прошло је 16 година. Нисам више дечак и разумем многе ствари. Али ову још увек нисам схватио. Вероватно никада и нећу. У сваком кораку, у сваком гробу, у сваком сећању и сени, у сваком ветру са запада, у свему одјекује питање ЗАШТО???

И више заиста не знам ко је боље прошао у овом дељењу судбине – да ли они који су те, 1999. године остали заробљени у времену или ми који смо преживели да би полако умирали памтећи те дане?

Нека је слава свима који су изгубили животе у злочиначкој НАТО агресији сада већ давне 1999. године

* * *

Захвалност ми „браћо“ читајте на лицу,
презиром вас питам у име нас лоших
колико кошта бомба која уби Милицу,
оног давног пролећа док је седела на ноши???

Ненад Милкић




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *