Косово – бити ил’ не бити

Пише: Мр Растко Крстић, професор у пензији

Чувена дилема Хамлета – „Бити ил’ не бити, питање је сад“ – поставља се у најтежем облику за васколики српски народ. Очевици смо завршнице злочиначких намера чупања срца из груди српског народа, Косова и Метохије, свете земље Светога Саве и Кнеза Лазара, са преко 1300 цркава и манастира подизаних и обновљених од дванаестог до двадесетог века.

Покушај отимања Косова траје далеко дуже него што неки наши „интелектуалци“, невладине организације, ТВ коментатори и новинари тј. сви они који за сва зла овога света окривљују српски народ и Србију, износе при својим јавним иступањима.

Од дана ослобођења Косова 1912, после петовековног ропства, колевке српске државе и српске духовности, прошло је близу сто година. Повратак Косова и његово припајање Србији тешко је примљено, не само од наших непријатеља, Аустроугарске, Немачке, Италије него и од наших савезника, који су створили нову државу Албанију, како би створили трајну нестабилност и интервенисали против Србије, према потреби. То се показало већ две године касније када је Аустроугарска напала свом снагом Србију. Шиптари су се одмах укључили у план за уништење Србије, нападима и крвавим зверствима над колонама српских војника и цивила који су одступали преко Албаније, а на Косову и Метохији починише гнусне злочине над српским живљем.

По ослобођењу Србије и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, српски народ је и поред незалечених рана, пружио руку помирења Шиптарима. Међутим, уместо захвалности, у неколико наврата, подижу побуне, убијају Србе из заседа и уништавају њихову имовину. Наравно, уместо Аустроугарске, нашли су покровитеље у Коминтерни и Комунистичкој партији Југославије.

Планови и последице

На Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној 1940. године, у време срдачних односа Немачке и СССР-а, доноси се Резолуција, која поставља „најважније актуелне задатке“:

а) борба за равноправност и самоодређивање македонског народа против угњетавања од стране српске буржоазије;

б) борба за равноправност и самоопредељење црногорског народа;

в) борба за слободу и равноправност арнаутских мањина на Косову, Метохији и Санџаку;

г) борба против колонизаторских метода српске буржоазије у тим областима и протеривање свих колонизованих Срба;

д) борба за слободу и равноправност мађарских, немачких и других националних мањина у Војводини…

Удружено, Немачка, Италија, Бугарска, Коминтерна, Комунистичка партија Југославије и српски комунисти остварују своје планове у Другом светском рату, а као последица су више стотина хиљада побијених Срба у тзв. Независној држави Хрватској; у окупираном делу Србије од стране Немаца око сто хиљада, било од Немаца или Бугара; на територији Војводине од Мађарских јединица неколико десетина хиљада; на територији Косова и Метохије (која је под окупацијом Италијана, Немаца и Бугара), у највећем броју побијено је од стране Шиптара, преко 15.000 Срба, а протерано са својих огњишта преко сто хиљада. Од стране шиптарских злочинаца попаљена су читава села, уништена или опљачкана српска имовина, а из Албаније на српска имања досељено је преко сто хиљада Шиптара. На тај начин се драстично мења демографска слика Косова.

После завршетка Другог светског рата, легализује се досељавање Шиптара из Албаније, а забрањује се повратак изгнаних Срба и то Законом који осликава одлуке донесене на Петој земаљској конференцији КПЈ од 1940. године. На тај начин, српско становништво Косова које је према попису Османлијског царства из 1455. године износило 97% пада на нешто мање од 50% по завршетку Другог светског рата. Треба напоменути да су Срби на Косову и Метохији, све до половине 18. века били већина.

По завршетку Другог светског рата а, према одлукама донетим на Другом заседању АВНОЈ-а постављају се границе република на основу којих западне „демократске“ земље припремају и признају сецесију република, а тиме разарају Југославију. Променом Устава из 1974. године фактички се разбија Србија што је и довело до потоњих догађаја када су Сједињене Америчке Државе окупирале Косово.

Годинама, за време владавине комуниста, наставља се са зацртаним плановима за елиминисање Срба са територије Косова и Метохије. Са једне стране, онемогућује се повратак Срба, а са друге, досељава се преко сто хиљада Шиптара из Албаније. Суров терор и прогон Срба одвија се уз помоћ српских комуниста све до деведесетих година. Врше се хапшења свих оних који било шта кажу у одбрану српског народа на Косову. Српски народ не сме да се изјасни као српски. Срби се осуђују на дугогодишњу робију због угрожавања „братства и јединства“

Закаснело освешћење неких комуниста после распада Југославије и отпор који је пружен шиптарској побуни, доводи до агресије на Србију 1999. године, од стране Атлантског пакта. Окупација Косова од тзв. Међународне заједнице, доводи до егзодуса преко двеста хиљада Срба и до неколико хиљада побијених. Потпуно су очишћени сви градови од Срба као и многа села, а у њихове станове или несрушене куће уселили су се у највећој мери Шиптари из Албаније, најмање сто хиљада. На Косову остаје нешто преко сто хиљада Срба без могућности кретања, рада и једном речју права на живот. На тај начин број Срба своди се на око 5%. Свет није ни трепнуо на ово највеће етничко чишћење у срцу Европе.

Мржња према свему што је српско

Ових дана почели су „преговори“ о статусу Косова, уз невиђени притисак како „међународне“ заједнице, тако и од наших невладиних организација и појединих политичких партија и њихових челника да добровољно предамо Косово, а за узврат да уђемо у Европску унију. Добар део тих људи, како из невладиних организација, тако и из политичких партија, подржавао је бомбардовање наше земље. Њих не интересује страдање Срба, али зато у својим иступањима на ТВ, радију и у штампи, где су им широм отворена врата, оптужују Србе за сва зла у свету; отворено позивају на одрицање од Косова, ликвидацију Републике Српске, одрицање од наше вере и историје. Извињавају се Хрватима, Бошњацима, Шиптарима, ваљда зато што су побили или протерали толики наш народ са територије Хрватске, Муслиманске Федерације, Косова. Међутим, најгоре од свега је, што се у такву хајку укључују и поједини министри, који су према одлуци Скупштине Србије дужни да се не прихвати никакво отцепљење Косова, а о чему су дали јавне изјаве и председник Владе и председник Србије.

Међутим, када се погледа структура тих „Европејаца“, онда је јасно да се претежно ради о људима који су били комунисти или деца бивших комуниста, деца највећих зликоваца ОЗНЕ и УДБЕ. Они су сада на врховима власти или су миљеници тзв. „Међународне заједнице“ и за њих су отворене све телевизијске куће, штампа, јавне трибине.

Ти људи мисле да смо ми криви за Први светски рат, да није требало да се деси 27. март 1941. године, да српски народ није требало да да отпор у Хрватској и Босни и Херцеговини. Ускоро ће изићи са тезом да није требало подизати Први српски устанак, да је можда Карађорђе крив за геноцид као и наше војводе из Првог светског рата, јер како су се усудили да се одупру Отоманском царству, Аустроугарској, Немачкој. Једном речју, по њима је добро само подаништво, а по цену губитка свести о српској нацији, језику, историји.

Оном делу српског народа који је био по Титовим казаматима или који је морао да ћути за време Титовог режима онемогућено је да каже праву истину о протеклом периоду владавине комуниста, које је довело до разбијања српског корпуса и до покушаја отимања Косова, духовног центра српског народа.

Српски народ, или већина српског народа је против отимања Косова, не признаје окупацију Косова, као што и Дража Михаиловић није признао окупацију 1941. године. Српски народ, сигурно у оваквој ситуацији, не може да се одупре силом, плану „Међународне заједнице“, али српски народ може и мора да примора Владу и наше преговараче да одбаце било какву помисао за сагласност о добровољном одрицању од Косова и да у случају доношења решења о самосталној држави Косова, као претече стварања Велике Албаније, сматра ништавним и прогласи окупацију Косова.

Добровољно одрицање од Косова био би крај Српске државе. Непризнавање наметнутог решења оставља могућност потоњим генерацијама, да у неким бољим условима за српски народ, поново врати Косово у своја недра као што се то десило ослобађањем Косова од Отоманске империје 1912. године.

Извор: „Православље”, Новине Српске Патријаршије




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *