ЈАСТРЕБАРСКО – Једини концентрациони логор који је формиран искључиво за децу

Пише: Јелена Михајловић

12. јула 1942. године у месту Јастребарско код Загреба формиран је усташки концентрациони логор за децу, једини такав у фашистичком делу Европе и остатку ратом захваћеног континента.

У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и одељења за децу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала деца, бројем 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске народности.

Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за децу, одраслих заточеника овде није било.

Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као последица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном деловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.

Деца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.

„Усташки логор за децу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за децу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима деце са Козаре објављенима на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.

То јесте тачно, међутим, не сме се никако испустити да у овом логору нису била само деца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смеју се заборавити ова деца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за време Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.

Сведочанства старијих нам, бака и дедова, ових подручја казују, поред погрома који се за време неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као места својега детињства, касније једва препознавали. Не смеју се, управо из ових разлога, када делује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити деца ових крајева, мали страдалници који су осетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.

Усташки логор за децу Јастребарско

Основан 12. јула 1942. године концентрациони логор Јастребарско постојао је непуних месец и по дана, тачније до 26. августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност – такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, услед непостојања систематских збирки података. Покушаћемо макар делимично систематизовати оне податке на које смо наилазили.

Тачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његовог расформирања, међутим, требамо колико је то у нашој могућности, посложити неке податке. Дакле, логор Јастребарско био је смештен на три локације у граду, скоро па у самом градском језгру, на некадашњим имањима грофова Ердедијевих. Међутим, треба споменути постојање још једног логора, логора смештеног у селу Река удаљеном 3км од града.

Прва локација јесте она, где се данас налази споменик страдања деце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смештеној покрај пруге ка жељезничкој станици, уз данашње гробље, а пре цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.

Старија деца узраста од око 10 до 14 година, била су смештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било место преваспитавања деце у усташку младеж, место учења усташких песама, присилнога рада на црквеним економијама, место мучења и свирепог кажњавања. Дечаци који су боравили овде, обучени у црна одела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.

Остала старија деца, углавном девојчице биле су смештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, где је била друга локација логора. Девојчице су овде теране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овде подразумевало.

Записи о постојању логора – где су?

Овај самостан касније је напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једно покрај другога у истоме поседу, стоји табла кратког историјата и знаменитости овога самостана, његових историјских, културних и уметнички неоспоривих вредности, међутим, не стоји ни једна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину деце припадника друге конфесије.

Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, деловањем фрањеваца овога самостана, утицај на барокни изглед неких делова града осетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.

У поседу самостана док је био под вођством фрањеваца, био је већи број уметнина, кипова, слика, постојала је библиотека са вредним књигама и списима, чак врло ретких и вредних примерака инкунабула. Самостан је такође поседовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца део тога блага је однешен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овде поново покрену своје деловање.

Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о деловању фрањеваца у овом преваспитавању деце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности проверити. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.

Успели смо само снимити пар фотографија пре неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси деловали као, пригодно овоме случају, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман кад је срце почело силазити у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човека кога смо тек касније приметили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, деловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.

Истина и пропаганда о логору

Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак наводила да су на овим местима града смештена деца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о деци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за децу.

Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале децу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала места, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле прихватити какво српско дете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.

По подацима стоји да је у овом логору, тачније на ове две локације укупно страдало око 700 деце. Тачан број наравно, остаје упитан.

Слобода за децу. Потпуна или само делимична?

Ослобођење за оне издржљивије стигло је 26. августа 1942. када је ИВ Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.

Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење жељезничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају деце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.

ИВ Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју децу или децу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије дечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању децу морали оставити.

Деца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, по постојећим подацима, њих око 500-тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су деца слана возовима до других места где су преузимана и смештана у хрватске породице.

Међутим, нека деца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим сведочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.

Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и сме тако рећи, деца смештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату ИВ Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26. августа 1942, слободе и наде за децу овога логора није било.

Логор у Реци формиран је као својеврсно растерећење ономе у граду, толико је деце било, те стоји да је у њему страдало око 2000 деце која су била смештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смештеноме у граду Јастребарско.

Заборав или систематско затирање истине?

Локацију овога логора нисмо били у могућности посетити, истражити постоје ли икакви материјални остаци, каква спомен обележја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и судјловали у ослобађању логора, уопште не сећа логора у Реци.

Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затомљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у зраку.

Фотографије, сведочанства, документи о овим страхотама, о страдању деце ипак постоје, те можда они баце више светлости на размере овог злочинства. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљеношћу злочина, донесу више свести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.

Логор за најмању децу

Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смештена у историјском споменику овога града (споменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у XВ веку, красном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Erdödy).

У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смештено, по доступним подацима, око 200 деце, која су усед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.

Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св. Павла, док је надстојница, управитељица логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св. Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за децу, одигравати такав злочин вероватно поновио своју изјаву, дату након пар година свештеничкога искуства, о свештенству као страшноме сталежу.

Све локације логора су обезбеђивале усташе, а резултате тог обезбеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3.336 деце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.

Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.

Новаца за ревитализацију дворца град није имао те је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат „Пробуђене повијесне баштине“ где је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализирати у обновљеном дворцу, хоће ли неко „пробудити повијест“ ради трајнога памћења истине о овом злочину, остаје да се види.

Морбидно сведочанство о смрти

Једно сведочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је бележио свако умрло дете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.

Педантност овога човека приказују брижљиво вођене записе о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да свакога дана обилази локације логора и преузима тела умрле или убијене деце, те да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, покопава што даље од ограде градскога гробља, јер по њиховим речима „бандитска деца нису достојна сахране близу осталога католичког света“.

Иловар је сабирао сваку смрт, јер за тело сваког детета је био плаћен. У његовим дневницима стоји: „Примио предујам на рачун копања гробова 10.000 куна за сто комада деце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп деце – 243 комада деце а 150 куна – 36.440куна“. Водио је рачуницу од 22. јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107 деце, па све до октобра 1942. када стоји забелешка, „укупно 768 комада деце, 26. октобар 1942.“.

Подаци, стравично сведочанство дневника овога човека говори да, по његовим подацима логор није расформиран, да његово трајање није било, како смо раније навели и како се по изворима навештава, само месец и по дана, да логор није распуштен 26. августа 1942., већ оно говори да су даљња страдања у некаком виду, организацији ипак постојала.

Да ли су то онда, била страдања деце логора у селу Река за којег партизани нису знали, те из тог разлога деца овога логора и нису ослобођена, тако да је њих 2.000 препуштено сигурној смрти? Да ли је ипак ово село било сувише удаљено за запрежна кола гробара Иловара те свакодневни пут за преузимање тела, понекад чак више пута у једноме дану као и њихов покоп на гробљу? Да ли су деца онда сахрањивана на још неким локацијама? Ни ове бројке о укопима и свим страдалницима се не поклапају.

Ко је онда још покапао децу, и на који начин? Да ли је логор можда у некаквом другом облику поново оформљен или су деца нетрагом нестајала под брзим потезима усташких „србосјека“ услед страха од наговештаја снажења отпора режиму? Питања остају…

Страшна страдања деце. Методе (пре)одгоја, али и покушај помоћи

Страхоте свирепог кажњавања деце казнама попут „тавана и слане воде“, „крампуса“, „клечања на песку“, „влачане тешког камена“, од којих су деца масовно умирала или бивала доведена до границе лудила, оставиле су неизбрисив траг у памћењу преживелих. Најтежа казна, ипак, по њиховим сведочанствима била је сахрањивање безимене деце, својих другова.

Открити макар приближно тачан број умрле деце овог свирепог злочинства, завирити у унутрашњост дворца и његову тајну, у којему данас осим змија, гуштера и раслиња изгледа ничега нема, не само кроз железне решетке (као у нашем случају) кроз које су деца могла пружати само погледе и руке ка слободи и животу, дуг је невиним страдалницима.

Још једну чињеницу битно је споменути, а то је да је покушај помоћи деци овога логора ипак постојао. Хуманошћу и изузетном храброшћу одређеног броја жена, њих око 26 сестара Црвеног крста на челу са Татјаном Маринић, спашен је одређен број дјеце. У борбу за живот деце укључили су се и тадашњи становници Јаске, као и неки истакнутији људи јавног живота. Неки од тих храбрих људи и жена касније су стрељани од стране усташа ради таквих активности.

Мњења и истина

Некакав сигурнији суд јавног мњења овога подручја данас о овим злочинима немамо. За какав иоле озбиљан закључак требало би провести више времена, промишљања и истраживања, но оно што ипак оставља некакав трајнији утисак при поновним доласцима у овај град, за неке можда сасвим тривијална ствар, но факат који стоји и траје, јесте назив улице која на већини кућних таблица са натписима, одолева званичној промени већ 10-ак година.

Ни партизан, нити усташа, ни припадник ХСС-а, нити домобран, Фрањо Брезар, обични грађанин Јаске, сељак и истински родољуб своје земље који је несебично помагао у њеном ослобођењу, дајући јој и свој живот (стрељан 4. августа 1942. у Максимиру крај Загреба), и дан данас поносно краси својим именом, наместо државно одређеног Фрање Туђмана, плочице Јасканских кућа, остављајући тиме још увек отворен прозор ка истини и слободи.

Којим путем поћи остављамо вољи других да одлуче, надајући се да ће се, по жељама оних који су оваква страдања прошли, њихова надања тумачити на начин који су то они желели.

Из тог разлога преносимо само једно сведочанство, поред многих других који су важнији од свих наших покушаја тумачења података. Ово сведочанство, надање и жеља онога који, како се наводи, није био већи од своје пушке када је слободу од страхота логора добио, казује:

„Овде леже деца из Шпановаца и Турјака, Војнића и Совјака, Грђевца и Војскове, Гудовца и Јабланице, Вргин-Моста и Милошева Брда; овде леже наша деца, наша браћа и сестре. Убили су их, јер су њихове животе прогласили за злочин. Због ових хумки у којима леже трогодишњи Милорад Шврака и двогодишњи Љубо Турудија; петогодишњи Лазо Шокчевић и четворогодишњи Радован Станић, где леже Бранко, Милорад, Перса и Славко Бабић, који су сви заједно имали 12 година; због свих оних плочица са бројевима око врата што су покопане заједно са њиховим сломљеним крилима; због чудесних записа Фрање Иловара и сузе у оку Татјане Маринић и свих мајки којима су отети најмилији; због оног тек сада завршеног списка од 11.000 убијене деце са Козаре, ја вас молим, у име њих и у име мојих другова, чији су снови детињства овде искидани, да то никад не заборавите. Немојте никад престати, драги моји мали другови, да градите мостове пријатељства, мостове братства и јединства, мостове уграђене у време у којем никад више неће бити малих гробова, обележених и оних које нико није могао да обележи.

Будите тумачи жеља нас малих ратника и логораша: сви људи нека се воле, а деца у тој љубави нека граде свој весели свет под звезданим небом“.

Колико овакве намере и дела, одбијање државног имена улица, те жеља судионика, жртве злочина, у свести људи остављају траг да држава често, или скоро никад, није исто што и њени грађани, да су њене интенције далеко од оних којима она „припада“, остављамо „учитељици“ историји да нас поучи.




7 коментара

  1. bdorotej

    Када човек прочита овако нешто не може да остане равнодушан,поготову ако је Србин-иако не мрзиш хрвате-замрзећеш их.Пошто се поменути дворац налазио прекопута тадашње касарне јна,ми војници смо се свакодневно суочавали са тим стратиштем-од јутарње гимнастике,полигона,одласка у место,доласка.Највише сам полудео кад су нас водили у спомен собу и објашњавали нам како су тадашњи мештани спасили неколико десетина деце,а то што су их облачили у усташке униформе,што их је стотине и стотине мучено,убијено,умрло од глади,болести,одузето од мајки…То је традиција и данашње хрватске-геноцидна и фашистичка творевина настала на убиству,протеривању и пљачкању Срба.Само место је увек било и биће усташко упориште,где је 1971 у „Мурат шуми“( 3км од места и где се налазило складиште муниције 4окб) побијено 12 стражара и командант страже тадашње јна.Од тада су били уведени и службени пси.А ми Срби никако да се опаметимо…И данас ми је тешко кад се само сетим,тих мали анђела убијених од клеро-усташке стране…А МРЖЊА ПРЕМА хрватима СВЕ ВЕЋА И ВЕЋА.Зашто ми Срби никако да научимо лекцију ? Да ли су нас клали 1914,1941,1991…па докле више ?

  2. aki

    Kolju oni nas specijalnim nozevima a mi smo koljaci,etnicki nas ciste a mi smo zlikovci……….al zato smo mi Srbi da bi bili krivi za sve pocevsi od 1914 pa do danasnjih dana a oni su Hrvati i Siptari i jadni su ugnjetavani vekovima pa su malo dali sebi prava da nas pale,kolju,vade organe,….

    1. MILENA

      radjajmo i vaspitavajmo decu da vole svaki narod,ali uvek prvo da pomognu i zastite svoj i pravoslavce,a druge da ne mrze,ali i da budu potpuno ravnodusni.Samo svoj zaista da postuju,da se okruzuju svojom nacijom,da kupuju tudju zemlju,a svoju da ne prodaju.Da nikada ,bas nikada ne zaborave 1914,1941,1991. i da u sebi se uvek potsecaju ko su nam prijatelji,a ko nas je klao i ubijao

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *