Ђоле

Испричаћу вам једну причу о одласку нас Срба из Сарајева и околине. Можда и најтрагичнији моменат у мом животу до тада…

Давне 1995. године, погинуо ми је другар, мој најбољи другар из дјетињства на кога ћу вјечно чувати успомену. Погинуо је пред сам потпис Дејтона, заједно са једном баком, која је тад имала осамдесетак година.

Страдали су од муслиманских граната.

На дан погибије, играли смо се и били весели, кренули смо мојој кући, али судбина је хтјела, да му родица каже, како га тражи мајка и да ће га пребити, ако не оде кући. Био је син јединац, зато се и бринула за њега.

Растали смо се код школе, кренуо је кући, тада сам га послиједњи пут живог видио, али његов лик чувам и данас у глави.

Дошао је до куће, али није смио ући, јер је мајка хтјела да га риба. Послије пар минута њихове свађе, пала је граната. Њега погађа ситни гелер у чело, а назад буквално рупа кроз коју се видио мозак. Мајка му је држала главу у пешкиру. Нажалост преминуо је до болнице, није му било спаса.

Мој отац је тад долетио као без душе са положаја, мисливши да сам ја страдао, пошто је чуо на вези да је погинуло дијете. Знао је отац да сам немиран, зато је и дошао. Када ме је угледао, рекао је: „Добро је, жив си… дијете је погинуло, али не знам ко је…”

Ја сам остао скамењен, не слутећи да је то мој другар Ђоле.

Касније сам сазнао за трагедију, сузе су саме текле.

Отишао сам до његове мајке, изјавио сам јој саучешће, она ме је само загрлила и плакала.

Кад смо га сахрањивали, послиједњи пут сам га видио. Изгледао је као да спава, цјеливао сам га и умио га својим сузама!

Након пар мјесеци од потписа споразума, спремили смо се сви за покрет. Ђолетова мајка је извадила из земље његове кости, понијела их се са собом у Републику Српску, да их не оставља на муслиманској територији.

Он је сахрањен на војничком гробљу Мали Зејтинлик, које се налази на Сокоцу. Иако није био војник ВРС, омогућили су му да га сахране ту. Ипак је он био дијете наше Републике Српске.

Сви ми смо оставили огњишта иза себе и кренули на тло Републике Српске, чији дио смо и ми требали бити, али игром великих, наше огњиште више није било наше.

Сарајево је град у ком се спајају различите културе и религије, град са душом и љепотом, али град који је послије нашег одласка остао без душе.

Зашто вам ово пишем? Зато што желим да знате колика је наша бол, колика је наша жртва и борба за српство и слободу!

Мој Ђоле је као мали знао рећи: „Ја сам Србин на челу ми пише, кошуља ми тамјаном мирише!”

Нека је вјечна слава мом Ђолету и свим српским витезовима и хероинама, хвала им и нека им је лака ова света српска земља!

Посвећено Ђорђу Јешићу, дјечаку који је страдао од муслиманске гранате

Твитер налог @ASrpski




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *