Десант на Кијево

Песник: Kentaur Wolf

ЈСО

Посвећено учесницима хеликоптерског десанта на Кијево, који је извела Јединица за специјалне операције Ресора државне безбедности Републике Србије, јуна месеца 1998. године.

Са сахране Паукове
вратила се ЈЕДИНИЦА,
у четврту Чарли базу
сви бијаху тужна лица.

Не могу се опоравит’
нити могу доћи себи,
сви тужни и смркнути,
није чудо, како не би?

Јер је Паук јуначина
ријеткога био кова,
заувијек памтиће га
ЈЕДИНИЦА славна ова.

Неколико дана после,
докле Бразил с Фоксом бјеше,
неке лаке писмоноше
депешу му донијеше.

У њој стоји: Нека ЧОПОР
у приправности сада буде,
то им ништа ново није
па зато се и не чуде.

И још пише у депешу,
да је проблем код Кијева,
плану Бразил у том часу
као муња кад сијева.

Плану Бразил као муња,
не може га смирит’ нико,
да је војска неспособна
цијелом је базом вик’о.

Онда оде до дежурног
официра да му јави,
да приправност броја чет’ри
ЈЕДИНИЦИ он објави.

За по’ сата сви бијаху
спремни за бој у колону,
то врлина главна бјеше
ЧОПОРОВОМ ешалону.

Јер су за бој били спремни
у по’ дана, у по’ ноћи,
али прије зоре њима
наређење неће доћи.

Тек ујутру када свану
једно момче из ЧОПОРА
Бразилу је дојавило
да се у Пећ јавит’ мора.

Онда Бразил њему рече:
„Ћалета ми одмах зови,
видим да без крви неће
окончат’ се данак ови.“

Ћале пилот главни бјеше
у ЧОПОР му равна нема,
чим поруку Бразилову
доби, оде да се спрема.

Па Газелу он стартова
ка’ сто пута дотле што је
зна се добро у ЧОПОРУ
понајбољи пилот ко је.

За десетак минута су
у касарну пећку били,
ђе се бјеху разнојаки
чиновници окупили.

У салу је за састанке
упа’ Бразил ка’ гром с неба,
па их пита: „Што је било?
Кад вам наша помоћ треба?

Што је било? Ђе је густо?“
Пита Бразил још са врата,
већ одговор наслућује
па га зато бијес хвата.

„Мало лакше, дрско момче!“
старјешина неки рече,
то Бразила команданта
као жива рана пече.

Радо би му одбрусио
ал’ не може због осталих,
то су биле особине
витезова србских славних.

Зна за кавгу доба није
докле земљом народ гине,
на ово је прећутао
тако раде величине.

Онда неко зборит’ поче
у Кијеву што се збива,
Шиптари их опколише
неће претећ’ ува жива.

У Кијеву кажу има
рањеника и трудница,
ваљало би да што прије
крене твоја ЈЕДИНИЦА.

Са десантом на Кијево
да им хитну помоћ пружи,
пита Бразил: „Је ли вама
од памети језик бржи?“

Пламти Бразил као огањ
док се сам са собом бори.
„Да ли знате шта причате
генерали и мајори?

Ово дјечја игра није,
но се људска крвца лије,
извест’ десант на Кијево
сад могућ’ нама није.

Да ли знате да за десант
припрема нам јака треба?“
Виче Бразил у том часу
као гром да грми с неба.

Бијес ‘вата младо момче
доста му је више свега,
а у сали за састанке
сви гледаху тад у њега.

Генерал му главни рече:
„Дрско момче, немој тако,
дужност ти је да извршиш
наређење моје свако.

Ја сам глава овог рата
и моја се ријеч важи,
ако нешто имаш против
пред свима ми сада кажи.“

Онда Бразил рече њему:
„Не замећи кавгу ође,
у Кијеву ја ћу одит’
наређење кад ми дође.

Од главнога шефа мога
коме рачун ја полажем,
не вуци ме ти за језик
могу свашта ја да кажем

Баш о твојој способности
и вјештини војевања,
о модерном ратовању
ти ни мало немаш знања.

Ја сам проша’ бојна поља
од Африке и Азије,
па све ево до Косова
мени борба страна није.

Знам ја добро шта је десант
и како се борбе воде,
зато предлог дајем сада
да мој ЧОПОР тамо оде

У колону страшну ону
са оклопним возилима,
да путеве ми чистимо
са чувеним бровинзима!“

Генерала то увреди
па на ноге брзо скочи,
у Бразила тада бјеше
избечио своје очи.

Удари му крв на лицу
то му пуну чашу прели,
„У Београд сад ћу звати!“
он Бразилу тада вели.

Тад излети ка’ опарен
преко врата просторије,
помоћник му са њим оде,
оста Бразил да се смије.

После тога Бразил оде
са Ћалетом да се нађе,
Ћале њега ка’ из топа,
с питањима одмах гађе.

„Што је било? Што учиње?
Ђенерали што ти зборе?
Да ли траже од ЧОПОРА
да се опет за њих боре?“

Пита Ћале у „рафалу“
а Бразил му одговара,
каже: „Мора с Београдом
битка да се договара.“

Не задуго после тога
неко младо момче стиже,
„Оће Бабо да те чује“
рече па му приђе ближе.

Тада Бразил дохвати се
телефонског уређаја,
па са Бабом причат’ поче
око овог догађаја.

Објашњава у шифрама
на терену што се збива,
прича Бразил, Бабо слуша
из њег’ бије ватра жива.

Кад му Бразил све објасни,
Бабо њему рече гласно:
„Из овија стопа крећем
на Косово, је ли јасно?

Да видимо како ће ми
одговорит’ на питања,
због чега су акције
без мојега ступа знања.“

То Бразила обрадова
про лица му осмјех прође,
не задуго после тога
разговора Бабо дође.

У касарну пећког града
када горди Бабо стиже,
сва касарна истог часа,
на ноге се лаке диже.

Бабо одмах захтијева
у конгресну салу да се,
старјешине све окупе
ту „пеглање“ биће зна се.

Тада редом почеше се
окупљати старјешине,
гласа нико не испушта
језа хвата од тишине.

Страшно бјеше погледати
кад расправа њина поче,
ах, велики, свемогући
са небеса Боже Оче.

Да је дуже потрајала
без глава би многи били,
ал’ сва срећа у једноме
часу су се умирили.

Онда Бабо окрену се
и Бразилу рече ‘вако:
„Спремај десант на Кијево
ИАКО ТИ НИЈЕ ЛАКО.

Јер времена пуно нема
измакла се ствар контроли“,
нема бјеса у његовом
гласу него ка’ да моли.

Бразил само климну главом
и изађе без ријечи,
ко ће сада горског вука
да обузда и спријечи?

Сад с Ћалетом он се враћа
у чувену базу своју,
ђе га цио ЧОПОР чека
поређани сви у строју.

Сад док лети он размишља
и тактику неку спрема,
како год да он крене
види да ту среће нема.

Но се мора сад уздати
он у Бога и у руке,
Ако мисли да с ЧОПОРОМ
превазиђе ове муке.

Мало затим кад су стигли
у сред базе Бразил збори,
„Опет данас ЧОПОР мора
да се с бандом љутом бори.“

Онда редом све их прозва
имена им нећу рећи,
ту се, брате мили, не зна
ко је од ког јунак већи.

Онда Бразил смотру прави
у очи их право гледа,
жестока ће битка бити
ал’ се страху места не да.

Страха нема у очима
гледа Бразил и ликује,
част је њему што оваквим
Јунацима командује.

Још мало их Бразил гледа
ко да снагу у њих тражи
један за све, сви за једног,
то правило у њих важи.

Онда Бразил њима рече,
сав пун снаге и пун вјере:
„Ни њихове горде ‘фоке’
сад не могу да се мјере.

Са ЧОПОРОМ који водим,
са момцима испред мене,
вријеме је горски вуци
у акцију да се крене.“

Онда двјеста дванаест су
гордог Бел-а стартовали,
око њега Ми-двадесет
четир’ бјеху поређали.

А на крају Газела је
маљуткама окићена,
формација овог крста
биће дуго упамћена.

Бел-а бјеху одредили
да он слети у Кијево
а КАСАПИН и ПОЛУТКА
бјеху десно и лијево.

На вратима Бел-овијем
митраљезе они држе,
кажу људи од њих нико
није има прсте брже.

Брзе прсте, оштро око
поглед као у два вука,
с митраљезом ђе зареже
терористе ‘вата мука.

Ескадрилом начелствује
баш чувени пилот Глава,
до њега је и Кос љути,
то два горска бјеху лава.

Бразил бјеше иза сјео
на сандуку муниције
Боже један је л’ лећело
икад љепше формације.

Србским небом на душмане
као ова што сад иде
прелијећу плодне њиве
у даљини Клину виде.

С плодних њива поздравља их
Србски сељак с капом часно
„Бог нека вас чува, ђецо!“
изговара старац гласно.

А кад Клину прељећеше
Волујак су угледали,
да је задње упориште
наших то су добро знали.

Онда јужном страном ћемо
заобићи Игларево,
прве чете арнаутске
среле су их на лијево.

Касапин их први виђе
па из Бел-а ватру сије,
од његовог митраљеза
Шиптарима добро није.

Сипа ватру младо момче,
Арнаути гину доље,
својом сабљом Турке сјека
ни Обилић није боље.

Покушаше да узврате
ватру мрски Арнаути,
ал’ куд ова ескадрила
прође неће грома чути.

Тада ватру отворише
и остале летелице,
црна земља горијаше
под наљетом ЈЕДИНИЦЕ.

Онда усијек некакав се
међ’ брдима испред створи,
туда проћи сад морају
док иза њих земља гори.

Ту најжешћи отпор бјеше
са обије стране брда,
али ова ескадрила
превише је била тврда.

После тога усјека смо
на чистину неку били,
Кијево се испред види
хвала теби Боже мили.

А кад бјеше над Кијевом
остале се летелице,
размакоше док са Бел-ом
сљеће вођа ЈЕДИНИЦЕ.

На сред села док остали
мјештани се села чуде,
па питају један другог
„Ко су ове главе луде?“

Подвига су њиног свјесни
били млађи ил’ старији,
муниција поклон бјеше
полицији најмилији.

Онда Бразил наређује
да рањене и труднице
доведу му брже, боље
да их води пут болнице.

Брзо су се укрцали
рањеници и труднице
задњи у Бел тада уђе
вођа ове ЈЕДИНИЦЕ.

Ал’ га нека сила вуче
иза себе се осврну,
виђе мајку са три сина
ђе га моли да се врну.

И поведу њену дјецу
из кијевског пакла овог
команданту срце стегло
од призора тужног овог.

Виђе да су мала дјеца
још више га срце стеже,
и сам мало дјете има,
очинска га савјест веже.

Из Бел-а је излетио
малишане па загрли,
„Чуваћу их као своје“
рече витез неумрли.

Цјеливат’ му руку шћаше
мајка ове дјеце мале,
али Бразил истргну се
не требају њему хвале.

Малишане он унесе
и рече им да се држе,
тад се глава Бел-а диже
пољетеше боље, брже.

Пећком граду одакле су
у кијевско стигли село,
кад се диже Бразил виђе
то подручје гори цјело.

Ми двадесет четир’ бјеху
добар поса’ обавили
ређају се у знак крста
да би даље наставили.

Опет иста формација
све је исто као прије
само сада Полутка их
митраљезом својим бије.

Гори земља у пламену
облак дима се подиже
припадници ЈЕДИНИЦЕ
своме циљу све су ближе.

Лете као муње горске
положаје прелијећу
ал’ Полутка прослави се
јер он спријечи несрећу.

Да дијете не испадне
кроз врата Бел-овија,
када Бразил виђе ово
јарко сунце га огрија.

Вишњем Богу захваљује
што дијете спаси ово,
а Волујак када виђе
од срца се обрадов’о

Јер је знао да су тамо
положаји наших трупа,
адреналин њему скочи,
све му јаче срце лупа.

Кад Волујак разминуше
Бразил рече: „Готово је,
а свевишњем Богу нашем
срце моје захвално је

Што нам опет помоћ пружи
ка’ сто пута до сад што је.“
С’ овијем бих завршио
писаније ово моје

Јер ми рука малаксава
а из ока суза лије,
знате добро да ми лако
о ЧОПОРУ писат није.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *