Четвртог августа навршава се 20 година од хрватске војно-редарствене акције „Олуја“, чији је епилог протеривање 250.000 Срба из Крајине, око 2.000 погинулих и несталих, спаљене и опљачкане куће, опустошена села, зарасле њиве и поседи.
Иако „Олуја“ за многе представља највеће етничко чишћење после Другог светског рата, међународна заједница је свесно оставила та дешавања у сенци Сребренице, не дозвољавајући да се овај злочин оквалификује правим именом, а његови наредбодавци и починиоци коначно изведу пред лице правде.
Након ослобађајуће пресуде Хашког трибунала хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу пропуштена је последња шанса да Хрватска одговара за овај злочин.
Накнадно остављена могућност да се за злочине над Србима у „Олуји“ суди пред хрватским судовима не значи ништа до умиривања српске јавности и стављања коначне тачке на непроцесуирање одговорних.
Такозвана „међународна заједница“ српској страни све ове године приписује да је бесправно заузела Сребреницу, која је у то време била заштићена зона УН.
Истовремено, нигде не помиње Хрватску која је у операцији „Олуја“ протерала целокупно српско становништво, мада је и та територија била заштићена зона УН по такозваним УНПА секторима.
Део међународних фактора, предвођен Великом Британијом, недавно је покренуо резолуцију о Сребреници пред Саветом безбедности УН, али никада нису ни помислили да то ураде против Хрватске за српске жртве и етничко чишћење у операцији „Олуја“.
Суштинско питање јесте – због чега су српске жртве у Крајини мање важне и вредне од бошњачких у Сребреници или од неких других и ко то у међународној заједници има право да једне жртве фаворизује, док друге не признаје и умањује?
За Србе протеране из Крајине, 20 година после „Олује“, једина сатисфакција може да буде позитивни исход колективне тужбе коју је група Срба из Крајине покренула пред Федералним судом у Чикагу.
Тужба се односи на правне наследнике агенције МПРИ која је обучавала и опремала хрватску војску за операцију „Олуја“, због чега је затражена накнада нематеријалне штете у износу од 10,4 милијарде долара.
С правом се намеће питање – ко ће надокнадити животе недужно убијених Крајишника, патњу и бол њихових породица, губитак покретне и непокретне имовине, изгубљену младост и дугогодишњу чежњу прогнаних за родним крајем?
СРНА
