Песник: Kentaur Wolf
Тугуј… Кад летње кише натопе град,
кад хладан ветар почне ледити лице, косу.
И замрзне вам се лажљиви, издајнички дах у самоћи.
Тугуј… Кад ме и ако смеш погледати у моје очи ледене,
И мој лик као паучина прозиран, али никад јачи нити срушен.
Тугуј… јер ће вас болети, моја-наша дела, моја слика, пратити вас издаја и лаж и страх од мог-нашег лика.
Тугуј… Али ни случајно не зови! Моје је гесло, нисте успели име ми није угасло.
Није га пождерало време,
избледеле сузе, подерала ваша истина.
Тугујте… Као што сам ја-ми, на граници лудила у самици… пишите исповеди, књиге, стихове, не само лажи.
Тугуј… јер све се враћа, ОН гледа све. Попут сене прати нас, до краја и награђује и убија.
И зато што ћеш увек,
Кад погледаш у моју-нашу слику,
Видети прошлост, понос, част срећу… а ти-ви, јаднице осетити кајање горчину.
Тугуј… Дуго у ноћи, зови кроз зној у помоћ.
Нек’ ти замагле очи
Нек’ ти задрхте усне…
Сломи те самоће хук, али…
Прогањаће те у сновима сваки живи и мртви вук.
srbijo pusta milorada