Руке су ми биле скроз лепљиве од крви, једва сам се држао на ногама. Кад смо се други пут вратили с транспортерима, горе су већ били поређали погинуле. На светлости фарова од „ладе ниве“ колеге тих мртвих прилазили су и покушавали да их препознају. Видео сам Вучину како ме гледа избезумљено.
Припадник Службе стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након атентата НН лице ушло на аеродром на споредну капију, у возилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцало у мали џет, „цесну“ без ознака, и без икакве најаве одлетело за Лондон. Исту такву потврду сам добио и недељу дана касније од припадника јавне безбедности с аеродрома.
Бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорад Улемек Легија, који је због убиства Зорана Ђинђића осуђен на 40 година и који је након интервјуа који је дао за недељник Експрес узбуркао читаву јавност у Србији, каже да Звездан Јовановић није убио тадашњег премијера Србије, већ да је прави убица, сат времена након атентата 12. марта 2003. године, побегао за Лондон.
Филиповић препричава једну, јавности потпуно непознату операцију српске Службе која је током бомбардовања Србије 1999. планирала убиство познатог србомрсца и озлоглашеног произвођача „обојених револуција“ Џорџа Сороша.
Капетан је ушао у двориште и кренуо бетонском стазом, на којој сам седео на столици, онако у боксерицама. – Добар дан! – рече он, буљећи у моје тетоваже. Ко зна шта је мученик мислио где су га послали.
Ако се не обелодани истина, старе убице почињу са крвавим пиром. Откривање истине је могуће. Неписмени полицијски и удбашки шефови су то оставили својим младим колегама, као кукавичје јаје.