У селу Старо Грацко, недалеко од Липљана, данас се обележава петнаест година од масакра 14 жетелаца овог села.
Пише: Јања Гаћеша
Чула сам да неко отвара капију и изашла напоље да видим ко је. Испред мене је стајала Зорица Јанићијевић, бледа у лицу. Ломећи руке питала ме је где ми је брат? Није ни сачекала да јој одговорим, већ је почела да прича; „Одвели су их, све су их одвели. И Новицу, и мог Милета, све њих.“ Питала сам је:
„Ко је кога одвео“?
Нисам сигурна ни да је чула шта сам рекла, већ је кренула ка улици причајући како су их можда убили, како мора неко да их тражи. Кренула сaм за њом, збуњена али и уплашена, али она је већ одмакла. Вратила сам се кући и питала саму себе шта се, за Бога милога, опет, догодило?
Био је то 23. јул 1999, предвече. Сећам се да је дувао ветар, а небо било прекривено тамним облацима, као да се спрема олуја. Уз слику уплашене Зорице и сивила око себе, телом ми је прошла нека чудна студен. Родитељима сам препричала шта се догодило и ништа у том тренутку нисам могла више да сазнам. Нисам желела никога у комшилуку да питам, да не ширим панику.
Било је то време када се сваког дана одлучивало да ли одлазимо или остајемо у селу. Старо Грацко је било последње српско место у том делу Покрајине, и већ смо испратили многе колоне Срба из Метохије. Док су они одлазили, одбијајући да остану у селу или негде у околини Липљана, ми смо се ломили шта да радимо. Већ су нас бомбардовали 11. маја и убили троје људи, крајем истог месеца убијен је Радован Одаловић, почетком јуна Милорад Стојисављевић. Сви из Старог Грацка. Одсечени смо од осталих Срба у општини Липљан, потпуно сами и незаштићени. Због тога су сви били напети, још само фали да кренем по улици и запитујем. Одлучила сам да седим код куће и чекам браћу да дођу из села. Пребирала сам шта је могло да се деси? Знала сам да су се комбајне вратиле у село, једна се чак покварила. Знам да нико нигде не иде, поготово не у то доба дана.
Ништа ми није било јасно.
Било је то време жетве. Само годину дана пре тог 23. јула 1999. у селу су то били дани славља. Сада су ти дани хиљаду година далеко од нас, јер дошло је неко друго време.
Старо Грацко је настало после Првог светског рата насељавањем Личана, Херцеговаца, Црногораца, и једно је од ретких села у Покрајини с урбанистичким планом. Пројекат села нацртао је и у дело спровео руски архитекта, и свако ко је бар једном био у селу морао је да каже да је најлепше које је видео на Косову. Сваки плац има 25 ари, све куће су у низу, а улице широке и праве. Средину села чини коцка од четири хектара на којој су спортски терени, школа и Дом културе. Около су липе, дуд, дивље трешње. Иза зеленила куће, иза кућа економија и баште. Свака породица у Старом Грацку има пет и више хектара обрадиве земље, и по два хектара шуме у Националном парку Липовица. Свака досељеничка породица задржала је обичаје из краја одакле долази, и то је Грађане одвајало од свих села у околини. Због свог понашања, начина на који говоримо, одвајали су нас и Шиптари од других староседелачких села.
Никада се никоме нисмо замерили, али поучени страдањем у Другом светском рату у пољу недалеко од села, одлучено је да се не ризикује.
Данима смо тражили пратњу војника КФОР-а, јер у поље, као што рекох, нисмо смели сами.
Нису хтели ни да чују да помогну. Ваљда смо у њиховим очима ми били они зли, и није им било јасно зашто нам треба заштита. Бар смо ми такав утисак стекли.
Но, жито је морало да се пожње. Било је важно, ако останемо, да бар хлеб обезбедимо. Сећам се да је мој комшија рекао како ће да жање жито „па ако оставим кућу и имање, оставићу и 100 врећа жита“. Сви су мислили као он. Зато су одлучили сами да се организују. То је значило да ће у поље ићи у групама. Једни ће чувати стражу око њиве, а други скупљати жито. Договор је био да обе комбајне, колико их је у селу – једна код Матовића друга код Одаловића – морају пре мрака да се врате.
Почео је да пада први мрак, нешто чудно се осећало у ваздуху, људи су били узнемирени али нико ништа није говорио. Паника је ухватила мене и моје родитеље када је дошао брат и рекао да се једна комбајна вратила у поље касно поподне, и то она покварена, коју су поправили.
Сећам се тих речи, као да их сада слушам:
„Останите у кући. Једна комбајна се вратила у поље, на њиву у Фазанерији (тако зовемо тај део сеоског атара). Јанићијевићи тамо имају пшеницу, отишло је њих 14. Нема их да се врате, изгледа да их је неко напао. Отишли су у поље да их траже. Звониће звоно, ако се нешто десило.“
Од доласка НАТО снага, обично, ручно гвоздено звоно нас је окупљало у селу кад год је био неки проблем.
Остала сам са узнемиреним родитељима код куће да чекам даље вести, али и са задатком да их смирујем. Сваки део мог тела се тресао од страха. Око девет сати брат се прикрао у двориште и рекао ми да су у поље отишли Драган Одаловић и Стеван Лалић, и да су пронашли Слободана Јанићијевића на трактору, мртвог. Пуцано му је у леђа. На око 200 метара од њега видели су комбајну и тракторе, светла су на њима упаљена а мотори нису угашени. Нису смели да приђу ближе, јер нису знали шта их чека. Рекао ми још и да је Стеван својим колима отишао у Липљан да све пријави КФОР-у, јер не могу телефоном да их добију. Јаве се преводиоци, Шиптари, и када чују српски језик спусте слушалицу.
Питала сам ко вози комбајну, Владо или Ацо (Андрија)?
Рекао је: „Ацо.“
То су синови Драгана Одаловића, власника комбајне.
Он је отишао, а ја сам лагала родитеље да се још ништа не зна. У том тренутку сам помислила да су киднаповани и да ће их, ако брзо реагујемо, пронаћи. Око пола 12 увече сазнала сам све. Зазвонило је звоно и најавило узбуну, нешто се страшно дешава.
Питала сам браћу ко је отишао у поље а они су почели да набрајају: „Ацо, Раде, Јоца, Саша, Кота, сви Јанићијевићи…“
Мајко мила!
„Све су их побили. Командант КФОР-а долази у село, Мајкл Џексон. Породице су у Дому културе, држе их затворенима и још им нису рекли. Тек када они кажу њима, ти кажи мами и тати. Поштеди их бар још сат-два истине“, рекла су ми браћа и послала ме кући. Сећам се да сам их преклињала да буду мирни, да не улазе у сукоб са војском. Јер, када су сазнали истину Грађани су кренули да туку британске официре и војску. Трпели су ударце Британци, нису узвраћали.
Када је бол у човеку толико јака, када се суочи са невиђеном неправдом, он добије неку надљудску снагу, никога се не боји, ништа му није важно, жели само да све негативно избаци из себе. То сам видела те ноћи код људи које сам познавала целог живота и за које знам да су мирни, да имају благу нарав.
Наставила сам да причам родитељима како се и даље ништа не зна, мада је њима било чудно откуда толика војска у селу. Мајка је љутито рекла: „Шта се мувају по селу, нека иду у поље да траже људе“.
Ја сам ћутала.
Око пола два ујутро сам изашла напоље јер нисам могла више да издржим у кући, све ме је гушило. На улици, у сусрет својој мајци ишла је Јаворка, девојка ометена у развоју али потпуно свесна да се догодило нешто ужасно. Њена мајка јој плачући каже:
„Немаш више брата, ћерко, убили су нам Сашу!“
Изгубила сам снагу у коленима и пала пред кућом.
Више се ништа не може сакрити.
Док је селом одјекивао лелек, ја сам родитељима говорила имена страдалих. Те ноћи је последњи пут употребљено звоно као знак узбуне. После смрти жетелаца и оно је утихнуло.
Дочекали смо јутро узнемирени, преплашени, саосећајући са болом својих кумова, комшија, пријатеља.
Британски војници из састава КФОР-а били су свуда по селу а ја, признајем, нисам могла очима да их гледам. Није могао нико из села. И они су то осећали, тај презир.
Тела су била пребачена на одељење патологије у Приштини, на обдукцију. Свако од њих имао је стравичне ране по телу, а на обдукцијском листу, који су породице добиле, писало је само име и презиме жртве и у ставци занимање – сељак. Све остало је било празно, ни потпис лекара, ни печат, ништа.
Недељу дана смо чекали да их сахранимо. Једна група британских војника нас је данима обилазила питајући нас како смо. Једино су ти младићи ишли од куће до куће, сваког дана. Нисмо били пријатељски расположени према њима, али они су били упорни. Њима је командовао поручник Ендрју, сећам се само имена. Он је Стевана срео на улици у Липљану и препознао га да је Србин из Старог Грацка, јер је већ долазио у село. Зауставио га је и питао шта ради у граду пуном Албанаца? Тада је сазнао шта је Стеван видео у пољу. Без знања своје команде, заједно са Стеваном отишао је на лице места и видео стравичну слику. Тринаест мртвих људи било је поређано у полукруг, сви убијени такозваним дум-дум мецима. Незванично смо сазнали да је Ендрју у очима својих претпостављених направио велику грешку, јер је без њиховог знања отишао на место злочина. Оно што је видео са својим војницима више се није дало сакрити. Из села је отишао на дан сахране, а мисију на Косову завршио већ почетком септембра. Тако су углавном пролазили припадници „мировне мисије“ који би на терену видели праву истину, и усудили се да је гласно изрекну. Чули смо да је по повратку у Енглеску поручник много тога казао новинарима о правом стању на Косову и Метохији.
И док нам је Бернард Кушнер, тадашњи специјални представник генералног секретара УН-а, у селу обећавао како ће „окренути сваки камен на Косову док се убице не пронађу“, док су многи генерали долазили и глуматали неку силу, ми смо упорно понављали да убице морају бити у околним шиптарским селима. То што је Слободан нађен 200 метара даље од осталих, јасно говори да је препознао неког од убица, и да је покушао да побегне. Одмах смо сазнали и да су убице биле обучене у униформе КФОР-а, те да су Британци привели, па пустили, групу Албанаца из околних села.
Никоме нисмо веровали, били смо бесни на ту силу звану НАТО и њену лицемерну улогу „делиоца правде“ и „доносиоца демократије“, и тај се став није променио.
Нисмо погрешили.
Обележићемо и четрнаестогодишњицу њиховог страдања, а убице су и даље на слободи. То што су пре неколико година ухапсили, па услед „недостатка доказа“ ослободили Миљазима Битићија из суседног села Велики Алаш, није нас ни мало убедило да ишта озбиљно раде да открију злочинце.
Схватили смо филозофију Запада. За злочине над Србима, од тренутка успостављања њихове „демократије“, нико није крив. Никада нас нико не може убедити да „међународне снаге“ не знају ко су убице жетелаца. Никада!
И, не живимо ми у прошлости – и те како желимо да се окренемо будућности – али како када је та прошлост и наша садашњост и будућност? Где се правда не задовољи поверења нема, нити ће га икада бити. У таквом друштву напетост је увек на врхунцу, и најмања варница може је претворити у хаос.
Тако ми живимо последњих 14 година на Косову и Метохији!
Може још сто Споразума да се потпише, може само десет Срба на Косову и Метохији остати, али та варница распалиће једном велику ватру. То није никаква тајна, намерно су створили такво жариште. Све остало је само представа, а нас боли што је тренутна улога Србије у свему овоме прилично јадна.
Опело страдалим Старограђанима служио је упокојени патријарх српски Павле уз саслужење многих владика Српске православне цркве. Окупили су се преостали Срби из свих околних места на сахрани жетелаца, а ја се сећам Љубице Живић, чија су два сина Радован (31) и Јовица (29) убијени на жетви. У свој тој гужви, у оном плачу и вриштању глас те ситне, старе жене, све је надјачао. Старим Грацком је одјекивао њен крик:
„Убијте ме, убијте ме, да не гледам мртве синове!“
На жетву су отишли и никада се нису вратили: Момчило, Миле, Новица и Слободан Јанићијевић, Саша и Љубиша Цвејић, Радован и Јовица Живић, Божидар и Станимир Ђекић, Андрија Одаловић, Миодраг Тепшић, Милован Јовановић и Никола Стојановић.
Њихова смрт, и сирочад коју су за собом оставили, били су прекретница да одлучимо да останемо на свом кућном прагу.
