Пише: Бошко Козарски
Живот Срба на Косову и Метохији се изменио након једностраног проглашења независности од стране приштинских власти, али се суштински и није променио, јер већ вековима траје непрекидна косовска голгота српског народа.
У принципу се може рећи да је истински подвиг живети као Србин на Косову и Метохији. Данас је кудикамо теже у административном смислу, јер су Србима потребна два комплета докумената, две регистрације аута, али то очигледно не мења њихову одлучност да остану на својим огњиштима и наставе са одсудном одбраном најсветије српске земље.
Чак и у време док је Србија имала пуну власт над Косметом, ситуација је била слична данашњој, осим у оном делу да би у случају било каквих међуетничких инцидената ту наступила српска полиција и српско правосуђе. Данас, Срби на Космету немају поверење у привремене институције на Космету и самим тим расте страх у ионако већ страшној ситуацији.
Можемо рећи слободно да је политика Јосипа Броза Тита била антисрпска, да је највећа грешка српског народа у 20. веку управо била комунистичка партија и Тито. То нас је као православни народ, осакатило, па се у данашње време попут духовног богаља налазимо крај пута просећи разумевање, поштовање, па и саму љубав.
Питамо се шта је узрок наше пропадања? Онога тренутка када су Срби испред сопственог система вредности ставили партију, тада је почела наша пропаст. Онога тренутка када је брат брата пријавио због антикомунистичког става, тада смо доживели старозаветно братоубиство, тада су се Срби поделили на Каинову и Авељову децу. Данас кајемо те грехе и испаштамо због њих, покушавајући да обновимо све оне породичне вредности на које нас је подсетио блаженопочивши патријарх Павле. Наравно, тај посао није могуће до краја завршити, јер је канцер нашег друштва партијски систем и док се њега не отарасимо, бићемо оболело друштво. Уз то, видна је огромна количина напада на породичне вредности. Од родне идеологије, до комплетног либералног система.
Време пред нама је својеврсни испит који ће показати да ли смо научили лекцију, да ли смо схватили зашто смо фактички понављали разред националног опстанка. Хвала Богу, имамо права на поправни испит и надам се да се овај пут нећемо обрукати, јер би то дефинитивно био наш крај.
Иако су често на насловнивама, таргетирани као највећи пробчем, нису Албанци наши врагови, већ један од историјских испита наметнутих у 20. веку као тег нашег напретка. Очигледно је да су Срби велики историјски народ због кога су падала царства, на коме су се ломила копља. Јансо је и да су Срби успорили долазак новог светског поретка, посебно 1999. године када су стали у прву линију одбране комплетног источног света сукобећи се са 19 најмоћнијих земаља удружених у НАТО алијансу.
Наши врагови су далеко већи и јачи од Албанаца, па самим тим ми њих треба да гледамо као народ који је злоупотребљен и задојен мржњом према Србима. Верујем да ће се дозвати памети и да ће пристати да буду наше комшије, јер у супротном ће оба народа трпети.
Косово је западни протекторат, део Србије под окупацијом, дакле никако независно, већ окупирано, а све што је окупирано, окупирано је привремено. Кад ми Срби као народ будемо бољи, Бог ће нам вратити Косово. Мада је то можда и лоше по нас, јер смо се таквим даровима најчешће погордили и окретали против Бога. Можда је стање борбе за светињу најбоље за Србе. Умемо да победимо, али још нисмо научили да се у победи владамо.
