Досије

Под окупацијом и у власти НАТО (ЕУ) – како смо „реформисали“ и „модернизовали“ систем одбране и војску (3)

Пише: пуковник Горан Јевтовић

„Изазивање кризе и управљање кризом су две фазе јединствене империјалне стратегије разбијања сложених државних заједница, обарања некооперативних друштвених система са циљем поробљавања суверених држава агресивним операцијама без ратног стања, то јест без примарне употребе сопствене оружане силе.“

Цитат из књиге „Кризе – изазивање и управљање кризама“ [1]
аутори: др Бошко Тодоровић и Душан Вилић

nebojsa-pavkovic

Противуставна смена начелника Генералштаба

Наставак бурних дешавања у и око Војске Југославије у периоду од половине 2001. до половине марта 2003. године, текао је убрзано, према посебним процедурама пројектованим у НАТО обавештајно-субверзивним кухињама, што је имало за основни циљ да се систем урушава и значајно дестабилизује. У вези са тим, чињенице које су изнете широј јавности на једној, по свему атипичној, ванредној конференцији за медије, заслужују посебну пажњу, зато што у потпуности расветљавају стварну позадину наведених догађања којима се остваривао пројектовани циљ.

Радило се о неочекиваном али изнуђеном обраћању новинарима и бројним ТВ екипама начелника Генералштаба ВЈ, генерал-пуковника Небојше Павковића, у вечерњим сатима 24. јуна 2002. године[2], након што је, од стране председника ВСО господина Војислава Коштунице, противуставно смењен и истовремено пензионисан. Притом задати рокови предаје дужности и личног раздужења могли су се поредити само са случајевима војних диктатура у појединим афричким државама с почетка 20. века, а то је, да се процес заврши за мање од 24 сата.

Да се подсетимо шта је то Небојша Павковић екслузивно изнео, а што је по својој суштини и садржају најверније одсликавало како се, у амбијенту плански изазване и вођене кризе коју су спроводиле западне силе у лику НАТО-а (прецизнија дефиниција – контролисани хаос којим управља резидентура обавештајних служби у земљи-жртви), темељно разбијала Војска и плански онеспособљавала за свој основни задатак – готовост за одбрану земље и одвраћање потенцијалних агресора.

Оно што је речено на тој конференцији нико никада није демантовао било каквим а особито не ваљаним противаргументима. Нити је због таквог наступа Павковић тужен и санкционисан, што би било сасвим природно. Уместо тога, формиран је Анкетниодбор скупштине Републике Србије[3] за расветљавање афере познате као „Биро за комуникације Владе Србије“, али није формирано слично тело у Савезној скупштини, која је била једина права адреса с обзиром да се на тапету нашао председник СРЈ са најближим сарадницима.

Поред тога што је најшира јавност у обраћању новинарима упозната шта се дешавало са Војском – како се њоме неадекватно командује и низом других озбиљних проблема који су у континуитету дестабилизовали не само ту институцију, већ и државу као такву, смењени начелник Генералштаба је у коначном добио судски спор пред Савезним судом и тако доказао, барем на оним најважнијим питањима, да је био у праву и говорио истину.

У уводу обраћања новинарима, Павковић је сажето истакао основне разлоге за смену, начин на који је то изведено (без одлуке свих чланова ВСО, дакле, мимо обавезне и устаљене процедуре) и указао укратко на основне реперкусије и последице покиданог и противзаконито, у ходу, постављеног (ново)командовања војском. Ево тог дела из сачуваног транскрипта:

„Председник Коштуница, Градимир Налић и Љиљана Недељковић наредили су да 8. јуна 2001. (накнадно установљено да се радило о ноћи 04/05. јун – прим. Г.Ј.) специјалним јединицама нападнем Владу Србије.

Врховни савет одбране није донео одлуку о мојој смени. Коштуница је покушао да ме смени, па пошто није успео, онда је самоиницијативно, без одлуке Врховног савета одбране, донео Указ о престанку службе, са исхитреним роком, до 25. јуна.

Такво Коштуничино понашање је његов лични обрачун са мном, због тога што сам пре годину и по дана почео да указујем да он, и људи из његовог окружења, који су неовлашћени да командују војском, и генерал Ацо Томић, злоупотребљавају дужности, мешају се у ингеренције начелника ГШ и покушавају да командују војском.“

Да овде застанемо. Вероватно ће читаоци бити у дилеми и поставити неколико оправданих и сасвим логичних питања:

1) због чега је начелник Генералштаба више од годину дана чекао и зашто није обавештавао јавност о злоупотребама у командовању Војском од стране председника ВСО и другим озбиљним проблемима, које је након смене предочио?

2) како је било могуће да се „отргне“ контроли један, по функцији важан генерал као што је био Аца Томић, и ко је заправо он?

3) зашто Павковић није предузео друге расположиве мере из надлежности?

4) да ли је све то значило да је калкулисао, додворавао се, обезбеђивао за себе лично привилегије и каријеру без обазирања на последице које је у вези са тим трпела Војска у целини, и посебно професионални кадар у командама тактичког, стратегијско-оперативног нивоа и у Генералштабу, као што је јавности континуирано сервирано из свих могућих новинарских и „аналитичких“ пера?

Одговори су прости иако је проблематика по својој суштини сложена. Неопходно је растумачити неке непознанице, како би се разумео даљи опис догађаја.

Према тада важећем Уставу, Врховни савет одбране био је државни орган који командује Војском. Председник ВСО је председник СРЈ, који непосредно и дневно спроводи одлуке тог тела, дакле, оперативно командује,  али тако да не излази из оквира Устава, затим Закона о одбрани, Закона о војсци и Правила службе ВЈ, као најважнијих прописа којима је регулисана наведена проблематика.

У стабилним и слободним државама, у којима стране силе не воде одбрамбену (као ни спољну, унутрашњу и све остале политике), није уобичајено да председник државе толико импровизује на тако важним питањима и да временом почне да крши не само наведене прописе већ и устаљену, верификовану  праксу и легалне процедуре које су по дефиницији врло јасне и прецизне.

Шта је могао да уради начелник Генералштаба? На пример, да ли је могао да у званичној форми извести једино могуће тело, Савезну скупштину (која није бирала председника државе, као ни председнике република чланица) о проблемима које трпи и он лично и Војска?

Одговор је негативан – наведним прописима тако нешто је било забрањено (односно није било предвиђено) а званична комуникација првог човека Војске по таквим питањима могла је да иде искључиво линијом командовања, а то значи преко председника и осталих чланова ВСО, и евентуално (али искључиво) на основу њиховог одобрења. Све остало би био тежи дисциплински преступ (или кривично дело) што би произвело моментално смењивање, односно удаљавање са дужности. Уосталом, информисање Савезне скупштине о стању у Војсци и јесте искључива надлежност председника државе.

Да ли је могао да поднесе оставку? Не, генерали, као ни остале старешине Војске, на тако нешто немају право нити су га икада имали. Могу да буду смењени са дужности (према одлуци или на лични захтев), удаљени из војске или пензионисани, али, према тачно предвиђеним, законом и прописима регулисаним критеријумима.

Да би ствари биле јасније и како би се дефинитивно отклониле бројне дилеме и разобличиле дезинформације о наводном калкулисању и приклањању разним политичким таборима, важно је истаћи следећу суву чињеницу – Небојша Павковић је сам понудио новоизабраном председнику СРЈ да буде померен са дужности челног човека Војске и то приликом његове прве посете Генералштабу (07.10.2000.) у улози „врховног команданта“, где је присуствовао седници Колегијума НГШ у проширеном саставу. Тада му је реферисано о стању борбене готовости, одбрамбеним и безбедносним приликама у земљи, окружењу и у свету. То је био тренутак званичног преузимања команде над Војском од стране новоизабраног председника државе.

Уколико ме сећање добро служи, Павковић је властити предлог да буде померен са места начелника ГШ поновио председнику још у два наврата током 2001. године. Понуде су одбијене и то је тада заиста изазвало, условно, позитивно чуђење. Међутим, време ће показати зашто је тако одлучено, поред оног најважнијег разлога о коме је већ било речи, а то су дешавања и озбиљни проблеми у борби против тероризма у Копненој зони безбедности, а затим и поседања исте од стране снага ВЈ и МУП-а Републике Србије.

Ко је генерал Аца Томић и како је било могуће да, практично, на своју руку изађе из система?

Прво, о дисциплинским преступима и прекршајима генерала, предвиђене поступке води, расправља и о санкцијама одлучује онај ко их унапређује и поставља на дужност (као што их смењује и пензионише) – председник државе на основу ставова и одлука чланова Врховног савета одбране. Наравно да је том чињеницом од старта располагао наведени генерал и да је тако нешто користио председник и његов Кабинет. Дакле, народски речено, неуобичајена мат позиција за Генералштаб.

Друго, Аца Томић је био вишедеценијски прекаљени кадар органа безбедности ЈНА а затим и ВЈ, и стицајем околности (средњо)школски друг госпође Љиљане Недељковић, шефа Кабинета председника СРЈ. Овим је све речено у смислу тумачења његове слободе деловања, ноншаланције, евидентне заштите и очигледног, постепеног изврдавања линије командовања.

Треће, његова главна заслуга којом је, највероватније, стекао озбиљан кредибилитет, била је та што је он лично а на предлог Љиљане Недељковић, обезбедио као посредник (управо преко Небојше Павковића) да се организује и у миру изведе први сусрет Војислава Коштунице и Слободана Милошевића након петооктобарских немира, којим је предупређена даља ескалација догађаја и постизборно стање доведено у какву-такву нормалу.

Шта је још могао да за тих годину и више дана уради начелник Генералштаба, осим, евентуално, да се ритуално самозапали насред Теразија? Теоретски је могао да изведе класичан војни пуч зато што је располагао импресивним снагама којима тада у држави (као ни ван ње) нико није могао да се супростави. Тим пре што је први потез (односно, небројено таквих потеза), као директан повод за наведену опцију (у слободној форми то се могло назвати малим државним ударом), повукао управо председник Републике, поступајући противуставно и неуобичајено ризично и крајње непримерено.

У прилог напред наведеној тврдњи – да је председник својим поступањем угрозио безбедност и одбрану земље обезглављујући оружане снаге и озбиљно доводећи борбену готовост у питање, ево још једног, и то најубедљивијег доказа–25. јуна, дакле, непун дан након смене начелника Генералштаба, негде око поднева, из Војног кабинета председника стигло је писмено наређење (телеграмом) – а није било упућено начелнику Генералштаба који још увек није предао дужност, па чак ни заступнику начелника ГШ којег је сам одредио, што је обавезна процедура у командовању. Наређење је упућено директно Оперативном центру Генералштаба  ВЈ.

Ово је метод који се не примењује чак ни у рату и није у складу ни са једним прописом. То је, практично, представљало чин својеврсног државног удара, тим пре што у томе нису учествовали преостали чланови ВСО.

Наведеним наређењем председник је преко начелника Војног кабинета, контраадмирала Душана Стајића, потписника истог, наложио да се, ако се добро сећам, у 15,00 часова тог истог дана одржи седница Колегијума начелника Генералштаба у проширеном саставу (заменик и помоћници НГШ и команданти корпуса) у Палати федерације, али, без генерал-пуковника Небојше Павковића, који до тог тренутка (истекло је свега 17 сати од незаконите смене) још увек није предао дужност.

Да не буде сумње а и истине ради – телеграм који сам поменуо донео је у канцеларију начелника ГШ, генерал-мајор Спасоје Мучибабић (тога дана у улози руководиоца Дежурног оперативног тима у Оперативном центру ГШ ВЈ) и предао га Небојши Павковићу. У просторији се налазило неколицина нас и имало је прилику да прочита садржај истог, након чега сам ја преузео наведени документ на даље поступање и чување.

Шта је био стварни разлог за, још једно у низу, потпуно непримерено и противзаконито реаговање председника и „играње ватром“? Јер, непосредно командовање врхом Војске планским заобилажењем функције начелника ГШ то свакако јесте.

С обзиром на дешавања из протекле ноћи – прво, конференција за штампу Павковића, па иза тога седница Колегијума када су практично сви генерали стали иза свог начелника, а затим и сутрашња, преподневна дешавања када је предложено од једног броја генерала да се једноставно игнорише тај противуставни акт и да се настави са уобичајеним активностима (за 25. јун је иначе био планиран обилазак једне од јединица на југу Србије), „врховни командант“ је схватио да је „ђаво однео шалу“. Сходно томе одлучио је да војни врх „призове“ себи и да им, одржи пригодно „предавање“о демократским процесима, контроли војске, реорганизацији, при том наглашавајући значај кадровских потеза које је вукао, како већ негде нагласих, методологијом примеренијом за колонијалне поседе у Африци.

Иако је у коначном успео у замисли и ситуацију ставио под контролу, то поподне му вероватно није остало у лепом сећању, зато што су му неколицина генерала, на челу са Владимиром Лазаревићем, одбрусили много тога и јасно саопштили шта мисле о свему што је урађено.

А заслужио је много више, зато што је цинично и крајње лицемерно понижавао (свесно или несвесно, свеједно) прекаљене ратнике који су несебично и без икаквих резерви бранили државу и народ у агресији, а нису били учени и васпитавани да се супростављају властитом врховном команданту и да изводе пучеве. А били су и свесни могућих последица које би трпели сви припадници Војске по дубини. И то ни криви ни дужни. Свето им је било једно велико „хвала“. Тешко да је историја забележила такве примере било где у свету.

Но, да се вратимо конференцији за штампу и оном њеном, ударном делу, у којем је Павковић до детаља открио истину и оголио стварну позадину и план оних „кризних менаџера“ из сенке који су и осмислили сценарио изазивања сукоба и произвођења нове и врло опасне кризе у земљи, која је могла изазвати несагледиве последице. А тако нешто им је свакако било преко потребно имајући у виду циљ који је поставила Алијанса. И баш то је могао да изведе само један генерал који је имао не само храброст да се на тако нешто одлучи, већ и несумњиви ауторитет у Војсци, посебно у војном врху и код ратних команданата по дубини. То је био управо Небојша Павковић и управо због наведеног (и још пар битних разлога који ће касније бити наведени) није смењиван са дужности све до пролећа 2002.године.

Наводи из тог дела транскрипта су толико упечатљиви, детаљни, концизно изнети и као такви у целини заслужују максималну пажњу, зато што недвосмислено потврђују све напред изнете оцене, те их из тих разлога без скраћивања и било каквих коментара, у наставку текста, стављам на увид:

„Први озбиљнији сукоб догодио се 2001, 7-8. јуни, када ме у један сат ујутру позива председник Коштуница да дођем у његов Кабинет. Тамо сам затекао генерала Ацу Томића који је био трећи човек у Управи безбедности, који је без знања начелника Управе генерала Ђаковића и мог знања био у Кабинету председника. Био је видно под утицајем алкохола. Ту су били господин Градимир Налић, саветник, и госпођа Љиља Недељковић, начелник Кабинета. Сво троје су конзумирали алкохол.

Ту је био и председник Коштуница. Градимир Налић и Љиља Недељковић издали су ми задатак да Војска Југославије и њене специјалне јединице изврше препад на Биро за информације Владе Републике Србије, јер се тамо наводно налази Центар за прислушкивање, односно да се из Бироа прислушкује председник СРЈ и Војска Југославије, да је због тога угрожена безбедност државе и то морамо да урадимо. Био сам изненађен. Претпостављао сам да је ту идеју дао Ацо Томић, јер је вероватно покушавао да се додвори председнику и људима из његовог окружења.

Рекао сам, идемо у Управу безбедности, да сагледамо о чему се ради и тада ћемо донети одлуку.

Позвао сам да дође начелник Управе безбедности генерал Ђаковић, његов заменик генерал Васиљевић, начелник Управе за морал генерал Милен Симић. Ту је био Ацо Томић и неколико пуковника из Управе. Кад сам затражио информацију шта се дешава у Бироу, схватио сам да Ацо Томић и људи који су предложили ту варијанту не владају ситуацијом. Нису знали у којој згради, на ком је спрату, да ли се обезбеђује, ко живи у згради, која је опрема…

Накнадно је дошао господин Налић, још више под утицајем алкохола. Инсистирао је да се то уради што пре, да ће командант да се љути ако то не урадимо, да ће сутра бити касно, да се одмах крене… Наредио сам да се све провери и утврдио да су они тек тада сазнали где се налази Биро и да је под обезбеђењем, али да не знају шта се тамо ради.

Са генералима Ђаковићем и Симићем одбио сам такву могућност. Опет се појавио Налић који је инсистирао да се то мора урадити, да ће се Коштуница љутити ако то не учинимо. Рекао сам да ћу ја објаснити Коштуници, да ја одговорам и да знамо шта радимо. Њих је највише погодило што сам рекао да је Биро институција републичке Владе, да то није посао Војске, да се не располаже подацима да се дешава нешто против државе и да у томе нећу да учествујем и да ћу објаснити господину Коштуници.

Сутрадан сам му објаснио. Проценио сам да су покушали да се Војска Југославије, ја и генерал Ђаковић као начелник Управе упецамо на причу и изведемо акцију, да неко настрада и да Влада Србије схвати да је Војска СРЈ против ње.

Одатле су почеле невоље. Више пута сам указивао господину Коштуници да његови саветници имају овлашћења у односу на Војску, која им не припадају. После тога смењени су генерал Ђаковић, Аца Васиљевић и Милен Симић. Вероватно због тога што нисмо извршили задатак. Указе о њиховој смени, без икакве консултације, донели су ми на стан, у току ноћи, Налић и саветник председника Коштунице за безбедност Раде Булатовић. Опет су уследили притисци, како то мора да се уради….

Онда се генерал Томић отуђује из Генералштаба. Одлази у Кабинет председника, доставља информације, прима задатке, игнорише Генералштаб и мене лично.“

Да ли је напред наведеном потребан било какав коментар?  Ја ценим да није и да би био сувишан.

И ту ћемо застати имајући у виду ограниченост простора, али и потребу и неопходност да се преостали, бројни и врло значајни наводи који су изнети на конференцији за штампу, а што је права истина и што се заиста дешавало у пракси, подробније опишу и прокоментаришу из прве, односно друге руке, у следећем наставку.

Зашто?

Зато што је реч о историјским догађајима који су, имамо у коначном и потврду времена које је протекло, били преломни и пресудно утицали не само на судбину Војске и система одбране у целини, већ и на судбину државе и народа. Посебно оног дела који и даље живи на КосМету.

Последице тих експеримената које су нам осмислили и спровели западни „пријатељи“ преко домаћих „штихова“, већ дуги низ година гледамо и на властитој кожи осећамо. И тек ћемо, будемо ли и даље чекали да се проблеми сами од себе реше.

(крај трећег дела)

 

* Аутор је пуковник Војске Србије, превремено пензионисан 2008. године, са 28 година пензијског и 22 ефективног радног стажа (у 44-тој години живота), у време када се налазио у „Тиму за припрему одбране“ и био сведок у Хашком трибуналу, у процесу „Косовској шесторки“ – државном, војном и полицијском врху СРЈ и Србије, који је оптужен, а затим (осим М. Милутиновића), осуђен на драконске казне у наведеном суду.

У периоду од јула 2000-те до јула 2005. године (који је најважнији у овом тексту), налазио се у Кабинету начелника Генералштаба, на различитим дужностима, од „самосталног референта“, преко „начелника одељења“ (уједно „заменик начелника“ Кабинета НГШ), све до дужности „начелника Кабинета“ начелника ГШ ВЈ и ВСЦГ.

Завршена Војна академија КоВ и Генералштабна школа.

У периоду од 1990. до краја агресије 1999. године, службовао на Косову и Метохији, на више различитих дужности. Од рада у органима безбедности (почео још у ЈНА 1987/88. од основних – оперативних, преко руководећих до аналитичких дужности у Управи безбедности ГШ у краћем периоду), све до оперативно-штабних и командантских постављења ван органа безбедности, у трупи и у команадама оперативног нивоа.

Током агресије НАТО, као и целокупну 1998. годину, провео на Истуреном командном месту (ИКМ) Приштинског корпуса, у Метохији, у тзв. „првом борбеном ешелону“, на дужностима „начелника за оперативно-штабне послове ИКМ“ и уједно „в.д. начелника Одсека за државну границу“ према Р. Албанији.

____________

[1] Књига „Кризе – изазивање и управљање кризама“, издавач „ГрафоМарк“ Београд, посебна издања, 1997.година.

„Сукоб ниског интезитета је ограничено политичко-војно ангажовање ради постизања политичких, војних, социјалних, економских и психолошких циљева. Он је најчешће пропраћен дипломатским, економским и психолошким

притисцима, па све до тероризма и побуна“

– дефиниција „Доктрине сукоба ниског (средњег, високог) интезитета“ у Правилу ФЦ 100-20 америчког Пентагона из 1986.године, која је модификована доношењем новог Правила ФМ 100-5, током 1993.године.

[2] У улози начелника Кабинета НГШ, преко Одсека за протокол, припремио сам услове за наведену конференцију за медије и организовао прихват и смештај преко 70 новинара, сниматеља, фоторепортера и осталог особља, у просторијама Генралштаба ВЈ на Бањици.

[3] http://www.vreme.com/cms/view.php?id=318857

– текст новинара Милоша Васића у недељнику „Време“ од 25.јула 2002.године, у којем је изванредно (уколико се занемари „конструктивна“ иронија) описан рад Анкетног одбора скупштине Србије на случају и резултати у вези са тим.

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/t48940.sr.html

– текст листа „Политика“ у вези са радом анкетних одбора скупштине

 

Извор: Фонд Стратешке Културе

Напиши коментар