Песник: Александар Недовић
По јакој киши испод капута,
у мрачном кланцу златне планине.
Дрхтавим гласом мајка шапута,
биће све добро не брини сине.
У глуво доба вукови цвиле,
под плаштом срама и сликом стресном.
У помоћ зову небеске виле,
урликом страве, вучијом песмом.
У густој шуми испод чечара,
стазом ширине тек да се прође.
Кораком тешким мајка тумара,
видару старом што пре да дође.
У сваком жбуну нешто зашушти,
али је љубав од страха јача.
А киша пада, пролива, пљушти!
И живот даће због дечјег плача.
Западни ветар у пустој гори,
прождире разум и буди беду.
Нема ни трага далекој зори,
да смири тугу и косу седу.
Малено чело као плотна врело,
дрхтаји бола нежног дечака.
Грчи се увија сићушно тело,
а мајка брине, мајка је мајка.
Орао двоглави слуша са гране,
у тамној ноћи прхнуше крила.
С’ планине отера злослутне вране,
канџама оштрим попут стрела.
Вину се силно у небо оде,
месецу белом стаде да збори.
Засијај снажно од сунца јаче,
јер треба светлости на светој гори.
У ноћи чуда разви се дуга,
стадоше кише, заплака вила.
Бљесну долина орао паде,
месец му зраком испржи крила.
Поносна птица древне долине,
дала је живот због живота.
Сад писком кроти вечне висине,
У српској крви за навек оста.
У село уђе збуњена мати,
кораком тешким ногу пред ногу.
Вођена светлом раја се сјати,
гледају чудо, моле се богу.
Видар на груди маленог чеда,
намаза мелем од шумских трава.
Порази болест побеже беда,
заувек испод страве да спава.
У ноћи каме витез се буди,
истину мирис кандила њише.
Лазару малом ђаво не суди,
суде му капи небеске кише.
Косово поље остаће бело,
на свакој слици икона српских.
Лазар ће увек стајати смело,
пред светом војском орлова мртвих.
Сваки је Србин орао један,
на српској тробојци што гордо стоји.
Нама је живот небески вредан,
а не земаљски душмани моји.
