Песник: Александар Недовић
Ширио је ветар зов линча и хајке,
све ближе се чула галама хушкача.
Нисмо дали псима до рањене мајке,
борио се чопор срцем против мача.
И пали су многи али још се чује,
у ноћима хладним завијање вука.
О урлику храбрих зли језици брује,
изродима смета несношљива бука.
Проклете хијене врло добро знају,
свршена је битка али не и рат.
Вукови су сложни умеју да трају,
убијеш ли једног, светиће га брат.
Дом нам је планина а склониште стена,
наша је слобода лепа као бајка.
Умрећемо часно и постати сена,
ал’ живеће вечно наша мила мајка.
СРБИЈА