Тек после Брионског пленума 1966, Шиптари (тада је то био политички прихватљив назив) почињу безрезервно да подржавају Тита и партију. Прессмагазин је објавио документа која показују да је још тада, протерујући Србе са састанка али и са Косова и Метохије, Јосип Броз тајно ударио темеље за независну шиптарску државу у јужној српској покрајини
У свим догађањима око распада СФР Југославије запад је врло пажљиво заобилазио име и дело Јосипа Броза Тита. Није им сметала његова комунистичка прошлост, заборавили су да је Југославија формирана 1918 а не 1945 на војним успесима српске војске. Да је победама српске војске Аустроугарска протерана из Босне, Далмације, данашње Хрватске и Словеније – те да су се Србији придружили народи са тих простора стварајући тако Југославију. Ако су Краљевину Југославију створила три чиниоца Срби Хрвати и Словенци како је Тито на штету Срба стварао нове квази нација да би 90-тих СФР Југославија била подељена према комунистичким границама на шест федералних јединица.
Светска истраживања кажу да ако је нешто уништавано и разарано 50 година, да би се обновило, потребно је бар половина тог периода, односно 25 година. Да би се српски фактор, као традиционално руски савезник на Балкану, што више ослабио Тито је у томе имао и обилну подршку запада, која је постала јасно видљива тек када је почело разбијање СФРЈ. Све значајније радње у процесу разбијања српског корпуса урађене су још давно за време владавине Броза, а у овом тексту биће речи о Брозовим тајним састанцима и договорима са Шиптарима на Космету. Тако кад се дугорочна политика противу Срба сумира, стварање „државе Косово“ од стране запада само је наставак Брозове политике у правцу слабљења српског утицаја у СФРЈ и на Балкану.
Собизором да и данас на власти имамо директне потомке комуниста и следбенике Броза није логично очекивати да ће Србија и Српски корпус у целини направити искорак у правцу враћања свог утицаја на Балкану. То се може очекивати тек када са политичке сцене буду уклоњени сви остаци комуниста и њихових синова – са само промењеним шињелима.
Тајно договори противу Срба
У мају ће проћи тачно тридесет година од када су Срби сахранили јединог човека у својој историји кога су прихватили као свог владара, а да није био Србин. Неизлечиве југоносталгичаре никада није напуштала љубав према Титу, а после две деценије тешке политичко-економске кризе на „западном Балкану” (Тито се вероватно преврће у гробу на овај израз) популарност „друга Старог” поново оживљава широм некадашње државе са шест буктиња.
Управо због те носталгије према Титовим временима која ће у мају достићи врхунац у Кумровцу и Кући цвећа, Прессмагазин први у Србији отвара питање какво је заиста наслеђе које нам је оставио Броз, и да ли сви проблеми који нас данас оптерећују имају корене у његовој политици.
У првом делу наш најпознатији истраживач и аутор највећег броја књига о Ј. Б. Титу Перо Симић открива према њему у народу најмање познату чињеницу, а то је – да је управо врата отцепљења Косова отворио „највећи син наших народа и народности” и то још шездесетих година, као једно од основних средстава обрачуна са српским руководством и Леком Ранковићем. О томе Пера Симић нуди бројна документа, почевши од документа из Титове архиве да је непосредно пре чувеног Брионског пленума, Тито одржао тајни састанак са шиптарским руководиоцима са Косова, на ком – супротно правилима – нису присуствовали представници ЦК Србије.
У тајном протоколу пријема код председника републике, Симић проналази извод о припреми састанка из 22. јуна 1966. на ком су поред Тита требало да присуствују председник покрајинске скупштине Станоје Аксић, председник покрајинског комитета за КиМ Вели Дева и председник покрајинског Извршног већа Али Шукрија. Састанку је првобитно требало да присуствују и представници српских власти из Београда, али су њихова имена у Титовом кабинету накнадно прецртана.
– Према редовном плану, тај састанак је заказан у Београду 23. јуна, али је Тито у последњем тренутку померио састанак за сутрадан на Брионима. Очигледно му је било потребно место где би водио дискретније разговоре, а Бриони су били место за то. Заведено је и да стенографске белешке нису вођене – каже Перо Симић.
Међутим, на фотографији коју је ексклузивно доставио Прессмагазину, види се да је постојао микрофон који је бележио о чему су причали. – То говори да им није одговарало да остане запис о том разговору. Мислим да је прилично јасно о чему су разговарали, ако знамо да је у наредним данима на Брионима припремана седница за смену српског руководства – каже Симић.
Лека Ранковић је смењен под формалним оптужбама да је прислушкивао Тита, а за доказе су узети и озвучавање неких објеката које је лично наредио Тито. Данас се већ узима као историјска чињеница да је Тито склонио Ранковића зато што се осећао угроженим, док је комунистичка пропаганда касније све називала обрачуном с повампиреним српским наципонализмом.
Од тада и у речнику шиптарских политичара на Косову сви покушаји југословенске полиције да спречи илегалне активности шиптарских сепаратиста називају се „терором Ранковића и великосрпских националиста”. Акција југословенске војске која је 1944. угушила сепаратистичку побуну, баш као и акција одузимања илегалног наоружања на Косову 1955/1956. користиће се као доказ угњетавање шиптарске мањине. Тада је већ небитно било што је те акције одобрио сам Тито.
Иначе, све закључке о деформацијама српске државне безбедности на Косову засноване су на појединачним тужбама, од којих је највише дошло из села Србице, које су партизанске снаге још 1944. обележиле као једно од главних упоришта шиптарских сепаратиста. Покрајинском секретаријату је замерено што је 1965. године, дакле годину дана пре смене Ранковића, забележио сепаратистичка струјања у покрајини. А српски републички секретаријат за унутрашње послове је оптужен зато што је као непријатељско деловање означио физичке нападе на Србе и Црногорце са циљем да се отерају са Косова.
Тек после Брионског пленума Шиптари (тада је то још било политички прихватљив назив) почињу безрезервно да подржавају Тита и партију, а Шиптарски врх је послао Титу писмо у коме се обавезао на спровођење одлука „историјске брионске седнице”. Фебруара идуће године поново ће их примити на Белом двору, а месец дана касније одлази у прву посету Косову. У тим првим разговорима на Белом двору 23. фебруара 1967. године, архивира се да је Титу у посету дошла делегација Косова и Метохије, а не представници покрајинског комитета српске партије. Што значи да је за Титов кабинет Косово већ постало независан субјект од Србије.
Вели Дева је у том разговору рекао Титу да су до тада широм покрајине на Дан независности Албаније 28. новембра редовно избијали инциденти са дизањем шиптарске заставе, али да се то први пут није догодило. На тај начин је Дева уверавао Тита да су после Бриона смирени и шиптарски националисти. Шиптар је, међутим, издвојио само ексцесе до којих је дошло у кафанама приликом Српске нове године на шта је Тито одговорио: – Та православна нова година је уперена против нас горе.
Како је Тито у међувремену дао помиловање Ранковићу, Вели Дева је напоменуо Титу да је после аболиције Ранковића дошло до „општег страха и неизвесности”, јер су људи почели да говоре да је друг Тито опростио Ранковићу.
Тито је на то одговорио: „Нисам опростио Ранковићу. Ту су у питању многи разлози, спољнополитички и други… Да смо Ранковића судили и затварали, можда бисмо допринели да постане херој. Сада се он све мање помиње. То је тежа ликвидација него да је затворен, јер би се у затвору осећао херојем…”
Косово независан субјект
У првим разговорима на Белом двору 23. фебруара 1967. године, архивира се да је Титу у посету дошла делегација Косова и Метохије, а не представници покрајинског комитета српске партије. За Титов кабинет Косово је већ постало независан субјект од Србије
Из Титове архиве се види да се после 1966. године за свако питање о Косову заобилази власт у Београду. Тито је тих година разговарао са представницима Косова више него са челницима било које републике. Од 1966. до 1971. регистровано је пет званичних сусрета, више него са представницима Србије и Црне Горе заједно. У једном од тих разговора, у јесен 1968. Тито им је рекао да не разуме зашто Србија онемогућава Шиптаре да Косово и Метохију прозову социјалистичком аутономном покрајином, када то „још није опредељење за самосталну државу”, чиме је практично наговестио да осамостаљење Косова постоји као започет процес.
У личној архиви где су записани Титови сусрети са шиптарским врхом са Косова, забележен је захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971. где је писмено захтевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т.” – И на састанцима на којима су присуствовали такозвани србијански функционери, били су обичан украс. Петра Стамболића је 1968. године Тито на крају разговора питао има ли шта да каже, а Марка Никезића ће 1970. када су Шиптари председника позвали у посету, иронично да упита: „Неће имати другови из Србије ништа против тога?” – објашњава Симић.
У Титовом архиву налази се и поверљиво писмо које је председнику републике послао Фадиљ Хоџа, председник скупштине Косова, где се захтева уставно прекомпоновање покрајине, тако да одлуке републичких власти у Србији не обавезују покрајину, као и да Косово треба да има сва права као остале југословенске републике
У овој својеврсној преписци са Титом, друг Фадиљ је у опширној аргументацији „објаснио” да Косово треба да има могућност да доноси своје законе, да у складу са тим има свој врховни суд, а онда се по логици ствари дошло и до питања покрајинског устава. Хоџа је објаснио Титу да треба имати обзира према посебностима правног система Косова, у коме влада специфично обичајно право које се не сме игнорисати. Највећи део Хоџиног писма, ипак, био је усмерен на захтев да се из имена покрајине Косово и Метохија, избаци термин Метохија, што је образложено бројним историјским аргументима највише засниваним на периоду турске окупације. А како је речено, ионако сви људи са Косова независно да ли су из Пећи или Приштине, себе називају Косоварима.
– У шиптарској топографији уопште не постоји појам Метохије ни у ужем опсегу… Само се у документима Обласног комитета КПЈ пре ослобођења употребљавао термин „Косово и Метохија”… у погледу назива АП КиМ предлаже се следеће: Да назив АП буде „Косово-Косова” што је адекватнији назив за територију ове покрајине и као такав треба да буде заступљен у уставним амандманима… – пише Титу представник шиптарског руководства. Тито је дакле, још пре четрдесет година обавештен шта ће шиптарска скупштина да усвоји после 1999. године.
Убрзо после тог писма, састављена је Комисија за проучавање питања у вези са изменама и допунама Статута КиМ, где је прихваћен највећи део захтева Шиптара, а чак је и по питању могућности народа на самоопредељење остављена формулација „закључено је да ово питање изискује даље заједничке напоре у правцу даљег изучавања и изналажења најадекватнијег решења”. Тада почињу и тешке године за Србе на Косову. Осим што је настављен сталан притисак на Србе да се исељавају, организоване су демонстрације у којима су Шиптари тражили своју републику. Тито је редовно добијао притужбе српских сељака на разна протеривања и убиства, али у Титовом кабинету су та писма углавном цензурисана. У једном писму чак стоји жалба на сина друга Фадиља Хоџе, који је у хотелу „Божур”, у Приштини, тражио да му се на послужавнику донесе једна српска глава. У тим писмима Срби се жале свом председнику да их локални шиптарски функционери малтретирају, а коме се не свиђа кажу му „ено ти Шумадија”.
Међутим, изгледа да је Титу много више пријало подилажење шиптарских функционера. У једном разговору са њиховом делегацијом, у априлу 1970. године Фадиљ Хоџа је рекао Титу да док он није подржао Косовско руководство, народ на Косову није имао мајку и да су у њему и Савезу комуниста гледали своју мајку, и да је то велика ствар.
Перо Симић каже да Тито није реаговао чак ни на извештаје СДБ-а, који су говорили о томе да шиптарски руководиоци безбедњацима на Косову имају информације да се припремају сепаратистичке демонстрације: то није ваша брига, ми одговорамо за то. У Титовој архиви и данас се налазе ти извештаји лично слати њему из којих се види да иако су добијали тачне информације о времену и месту одржавања демонстрација, шиптарско руководство није желело да реагује.
Устав из 1974. године само је формализовао стање у коме Србија „де факто” није била присутна на Косову. Тито је закотрљао точак историје када је Шиптарима на Косову дао све. Онај точак који је само убрзао Милошевић пошто је покушао да им, одједном, одузме то све.
Продужите путем којим сте кренули
Тридесетак година после смрти Тито у свим деловима бивше Југославије доживљава својеврсну реинкарнацију. Његово име све се чешће изговара, у свим републикама Титове сломљене државе све је више његових поклоника и обожавалаца свих узраста и занимања. Његов лик је угравиран на хиљадама значки и медаљона, на мајицама и часовницима, заставама и грбовима, на винима и ракијама. Шаловима и капама, на тетовираним људским телима. Његову славу од Ђевђелије до Триглава обнављају хиљаде парола и графита, исписаних у његову част, сваким даном све је више кафића и ресторана, клубова и удружења који оживљавају Титов култ. Његове некад одбачене и презрене бисте и споменици враћају се на своја постоља, улице многих градова опет постају Титове. Руска списатељица Надежда Мандељштам својевремено је говорила, алудирајући на Стаљина, да су диктатори обично бесмртни до краја живота, а сад би се могло рећи да Тито после смрти постаје још бесмртнији.
Посебан куриозитет представља то што је међу његовим све бројнијим обожаваоцима све више и оних који нису били ни рођени док је Тито ведрио и облачио Југославијом. Сви се они, и старо и младо, и голо и босо, и добро обезбеђено и ушушкано, већ месецима спремају да маја ове године, кад се навршавају три деценије од Титовог одласка, крену у праву инвазију на Београд и Кумровец. Многи ће Титовој „Кући цвећа” и његовој родној кући похрлити и из иностранству, а свој долазак су, кажу, најавили и многи југовићи који живе на другим континентима. По свему судећи, биће их много више него било које године од распада Титове Југославије. Више и од рекордне 2007, када је само Титов гроб у београдској „Кући цвећа” посетило више од 138.000 људи.
То показује и „Фејсбук”, на коме је регистровано чак 500 група Титових фанова, више него што их имају сви бивши и садашњи лидери свих народа и држава бивше Југославије. Титоманија је слична оној 1980, када су многи Југословени нудили Титу и највиталније органе само да „највећи син наших народа и народности” продужи свој живот. Међу њима је био и 32-годишњи Живојин Павловић Мићо, који се лекарима јавио из далеке Аустралије, молећи их да му узму оба бубрега и пресаде их другу Титу. А дозволио је да му уграде и његово срце, само „да друг Тито оздрави”.
Позивнице за идентификацију са Титом више не исписује ни његова болест, ни страх од његовог биолошког краја, чак ни Титова „личност и дело”, које се срушило као кула од карата само десетак година после његовог краја. Данас много више призива оскудица и немаштина, страх од сутрашњице, тескоба и усамљеност југословенских народа који су од демократије очекивали много више него што су добили. Тита у живот враћа и олака поткупљивост и претерана похлепа многих демократских вођа бивших југословенских република, њихова поводљивост за бледим европским чиновницима, неупоредиво мањи значај и утицај нових југословенских држава у Европи и свету у односу на Југославију. И ништа мање сурова транзиција која богате преко ноћи чини богатијима, а сиромашне сиромашнијима.
Међу народима и мањинама екс-Југославије постоје, наравно, и не мале разлике у перцепцији Тита и његове државе. Македонцима је признао нацију, Црногорце је претворио у засебан народ, муслиманима југословенског порекла омогућио је да етнички идентитет открију у свом верском опредељењу. Словенцима је омогућио да у бившој југословенској заједници остварују знатно већи утицај од онога који им је припадао, а са Србима и Хрватима ситуација је много сложенија. Хрвати му никако не могу опростити Блајбург, а Срби имају много разлога да му не опросте кокетирање са шиптарским сепаратизмом на Косову и Метохији.
Сагласно против Срба
У личној архиви где су записани Титови сусрети са шиптарским врхом са Косова, забележен је захтев председника покрајинске скупштине Илијаза Куртешија из 1971, где је писмено захтевао да састанку не присуствују другови из Србије, на шта је Тито кратко одговорио: „Сагласан. Т.”
Чини се да је он чак упалио и зелено светло сецесионисичком покрету косметских Шиптара. У јесен 1968, уочи првих сепаратистичких демонстрација на Косову и Метохији, Тито је отворено подржао захтев вођа шиптарских комуниста да се Аутономна покрајина Косово и Метохија, по узору на југословенске републике, назове Социјалистичком Аутономном Покрајином. Образложење је било више него индикативно: „Сам назив Социјалистичка Аутономна Покрајина ЈОШ није опредјељивање за самосталну државу”!
Месец и по дана касније, када се на првим сепаратистичким демонстрацијама на Косову и Метохије, кроз главни политички захтев шиптарских сецесиониста „Косово – република” дошло до тог „опредјељивања”, Тито је амнестирао вође тог покрета: „Ријеч је о једној групи која је нахушкала један мањи дио омладине и студената, који су разбијали излог, као што то чине на Западу или у готово свим земљама. Мало ко нема таквих ствари. Шта сада ту треба драматизирати?” Годину и по дана касније, априла 1970, када је било више него очигледно да комунистички лидери косметских Шиптара стоје иза захтева сепартиста, Тито каже: „Продужите ви тим путем којим сте кренули!” – наводи Перо Симић, човек који је добар део свог живота провео проучавајући лик и дело Јосипа Броза Тита.
