Затворише врата и спустише ону тешку резу. Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно, јер је у вагону владао мук, као да никога нема.
„Сви мушкарци старији од десет година, нека изађу у строј. Ако остане нетко иједан дан старији од десет година, бит ће стрељан. И он и мајка”!
Излазе људи на чистину испред Соколане и некадашње школе у Грубишном Пољу.
Постројавају нас у четири реда, врсте. Колона се протегнула од цесте до насупрот католичке цркве и цинтора, па лијево, све до куће некадашњег пристава.
Мајка и сестра плачу и гледају ме. Ништа не говоре. Прећутно и оне и ја прихватисмо пријетњу као реалност и ја пођох у строј. Мајка ме зовну и даде ми крпару и неко цулце у које је нешто ставила, а ја био пошао без ичега. Опет ме обје изљубише и ја се изгубим у строју. Ту постајасмо неко вријеме. Надзире нас неколико усташа, ходају тамо-амо испред строја. Ускоро долази повелик број усташа и они опколише строј са обје стране, узеше пушке у руке и наређују нам да се окренемо у правцу цркве, односно цесте.
Окренусмо се и ускоро је колона четворореда или шесторореда кренула у пратњи усташа са обје стране. По изласку из парка, усмјеравају нас десно цестом, а затим лијево у правцу жељезничке станице. Усташа који је ишао упоредо са мојим редом стално је понављао: „Људи, немојте бјежати јер је све опкољено војском”. Био је у цивилу, али је имао усташку капу и пушку на којој је била бајонета. Слушајући то његово упозорење дошли смо и до краја насеља гдје се наставља пут за Велику Барну, а лијево се иде према жељезничкој станици. Ту је колона савила лијево.
Наш ред долази до куће Мишчевића одакле видимо да је испред Јемершића виле постављен пушкомитраљез, а иза њега је, стојећи у граби, усташа. Колона је ишла поред вагона, а онда нас зауставише и наређују да се пењемо у те сточне вагоне.
Људи улазе, ускачу, а они почеше да туку пушкама оне који се пропињу у вагон. Чују се јауци, а онда, отуда са чела колоне, долази усташа Жига и виче да се престане са тучом. У тој гужви нисам могао да се успнем на вагон, а да не добијем батина. Ушао сам напола угуран под вагон. Сад, пошто су готово сви ушли, старији су ми помогли да се попнем у вагон. Још су довели неколико људи па су и њих утјерали у наш вагон, јер, као, ту још има мјеста.
Затворише врата. Спустише ону тешку резу.
Она је стравично треснула у своје лежиште, врло гласно јер је у вагону владао мук, као да никога нема.
Касније нас некако избројаше и установише да нас има 81 или 89. Тих октобарских дана владале су велике врућине. Док смо ишли лошом макадамском цестом, дизала се велика прашина. Почеше неки људи да скидају кошуље, а други узимају ручнике па машу, покушавајући да расхладе несносну врућину. Било је то углавном без ефекта, но ситуација се погоршава јер почиње вршење физиолошких нужди. Док смо још стајали на жељезничкој станици, људи су молили усташе да их пусте ван, али одговори су били брутално безобразни, примитивни и пријетећи.
Стајали смо ту дуго. Никако да воз крене. „Онда ће бити хладније”, коментирају људи.
Људи препознају неке усташе поред вагона па их моле да им донесу воде. Опет псовке, дерњава и увреде. Без обзира на то што се годинама познају. Сви односи кроз године заједничког живљења, дружења, међусобног помагања, заједничког весеља и туговања не вриједе нити чашу воде. Ни данас се не могу увјерити да би такав однос могао настати или постојати у замијењеним позицијама, улогама.
Жеђ постаје несносна.
Стари Јањић је ступио с памети, бунца, тражи воде и шибице. Не може нигдје да сједне па се навали на људе до себе, а за њих је то неиздрживо па се измичу. Други, опет, приговарају што се измицањем јадни старац наслања на њих. Људи моле воде за њега, опет исти коментари, а један од усташа са пуно злобе у гласу виче: „Напит ће се у Сави”.
Тада нетко рече: „Па они ће са нама у Јасеновац. Сава је код Јасеновца, а тамо је велики логор из кога се нитко жив не враћа”.
У неко вријеме вечери воз је кренуо. Мали прорези, решетке на сточним вагонима нису донијели прижељкивано освјежење иако је била ноћ. Још је један од старих људи ступио с памети. Пошто обојица неконтролисано вичу и траже воде, усташе лупају кундаком у ограде вагона и пријете да ће их извести из вагона и поубијати. Ништа није помогло.
По један усташа у пратњи воза налазио се између два вагона. Врућина је несносна, људи врте ручницима и кошуљама. Смрад постаје све јачи и несноснији. Вагон је толико пун да се ради нужде готово и не може доћи у онај угао у којем смо, како смо се сви сагласили, вршили нужду. Тешко је, готово немогуће, и чучнути, простора има само за стајање.
Већ смо двије ноћи проборавили у том тијесном простору, несношљиво врућем и засићеном неподношљивим смрадом од вршења велике и мале нужде, остатака ђубра од раније превожене стоке и зноја нас јадника. Нема више ни разговора шапатом. Чује се само понеко грубље дисање и покоји кашаљ. Повремено настаје, сада прећутно, помјерање, гурање, јер нетко у нужди покушава да чучне. Ваљда је то била посљедица замора, убитачне жеђи, врућине, влажности смрдљивог амбијента и коначно мирење са судбином насилног умирања и путовања у смрт.
Један од виђенијих људи кога сам познавао из виђења, мислим да је радио у паромлину, одједном полугласно каже да ћемо ускоро знати возе ли нас у Њемачку или у Јасеновац. Он то објасни наредним, скорим усмјерењем воза из станице у којој смо стајали цијелу ноћ. Он је свитањем препознао станицу на којој се налазимо.
Воз је у неко вријеме дана кренуо и то на ону страну коју је он означио да је у правцу Јасеновца. Он то још једном потврди: „Возе нас у Јасеновац, а одатле повратка нема”.
Људи се ускомешаше, неки тихо плачу, неки тихо наричу: „Јој, тешко нама”.
Неки негирају сада већ јасну смртну слутњу призивањем разума по коме се то не може догодити са толиким бројем невиних људи. Неки то оспоравају наводећи већ почињена масовна крвопролића усташа у Гудовцу, у „Даници” код Копривнице, Јадовну, око Пакраца, у Лици и, најсвјежије, на Козари.
Опет је дан несношљиво врућ, људи стоје некако нахерени једни на друге, без снаге, мало их стоји усправно. Нема никога од мојих вршњака. Ни ја не стојим усправно. Како ме са које стране нагурају на другу, у таквом се положају нађем до другог помјерања, сваки отпор је једноставно немогућ.
Нетко се огласи: „Ево, пише Јасеновац. То је жељезничка станица Јасеновац”. Поче комешање, сви настоје да провјере ту злокобну истину.
Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде.
Они крај решетки (постоје двије у вагону) гласно изговарају: „Ено Саве, возе нас према Сави”. „Ено воде”, гласно говоре други, „о, Боже, колико има воде”. Коначно, некако догураше и мене до решетке на лијевој страни вагона. Осјетим свјежину зрака иако вани сја сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду.
Чују се извана све јачи гласови са пуно псовки. Више гласова људи који стоје поред решетки преноси нам обавијест да се око вагона распоређују усташе и да на пушкама имају бајонете. Тамо негдје десно од нашег вагона чује се јаук и престрављени плач неког човјека праћен псовкама усташа.
Питају усташе оне крај решетки: “’Оћете воде, јесте жедни”? Сви јадници који то чуше вичу: „Јесмо! Дајте нам воде”, па се нагуравају према решеткама. Умјесто воде, усташе, довикујући разне погрде, бацају у решетке суху земљу са шодером и прашином. Јаук са десне стране све је ближе.
Отварају се вагони уз заглушно лупање вратима, вику и псовке усташа. Наређују нам да излазимо из вагона. Јаук оног несретника не престаје, иде у нашем правцу. Усташе га туку некаквим комадима дрвета. Двојица људи га напросто носе – ставили му руке испод пазуха, а ноге му се вуку по земљи. Пролазе мимо нас. Та дрва, којима туку тога, већ раскрвављеног човјека, мени се учинише као они „цијепци” од таре (стана за ткање) или су баш били тако обликовани и подешени за батинање.
По изласку из вагона, постројавају нас уз вагоне.
Вика и махање рукама усташа усмјеравају нас у оном правцу у којем одвукоше јадног постаријег човјека за кога неки рекоше да је Јоцо из Грђевца, чини ми се да рекоше из Великог Грђевца. Разабирем да усташе вичу: „Гони у раку! Сви у раку”! Пошто се код нас рака зове ископана јама гдје се сахрањује сандук, ладица са покојником, све се пропињем у знатижељи и страху да видим ту раку у коју сви идемо.
Колона иде по сухој утабаној и прашњавој земљи, није то никакав пут, па ни стаза. Ускоро скрећемо и идемо помало низбрдо у некакву широку ископану јаму, врло велику. Изгледа ми то као јама од циглане из које се вози земља за прављење цигле. Сад се из непрекидне вике усташа разазнаје да нас настоје раздвојити у два реда (врсте).
Зауставише нас.
Гледам тко је у мојој најближој околини. Мало даље видим Стеву Смиљанића, мог вршњака. Он и ја смо повремено и наизмјенично сисали заједно његову мајку Марију и моју мајку Евицу, овисно какве су послове и обавезе имале на својим имањима или у узвратним мобама. Има ту још мојих вршњака и оних коју годину старијих, али никога не познам.
Нешто даље опазим Милана Адамовића. Он је дотјеран са Козаре и био је два, три мјесеца код Јере (Јарослава) Голштајна (Готтстеина), чувао краве и радио остале пољопривредне и домаћинске послове.
Десно од мене је кум Шандор Амиџић, психијатријски болесник, повратник из Америке. Сви су га звали кум. Ставио је обје руке на свој штап испред себе. То је комад грабовине, “пригла” од грабовине, како су га мјештани називали. Сјећам се тога штапа, којег сам виђао приликом повременог доласка кума Шандора у нашу кућу ради хране и да се огрије.
Он је имао свој распоред у селу, па није никога посебно оптерећивао својим скромним потребама.
Нетко га запита: „Куме, како је”?
„Не ваља куме”, одговара Шандор.
То ме се некако посебно чудно дојмило јер на такво питање у нашој кући или на улици, кум Шандор је увијек одговарао: „Добро куме”!
Пренешено из књиге:
Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991.
Прва до сада издана књига о континуитету страдања српског народа Билогоре и Грубишног Поља. Аутентична свједочанства о геноциду – Списак жртава 26/27. априла 1941. – Списак јасеновачких жртава 1941-1945. са ширег подручја Грубишног Поља – Исељавање Срба у међуратном периоду – Разговор с књигом „Вила билогорска” – Фотодокументација
Прочитајте целу књигу:
Извор: Јадовно