Пише: Полић Миланко
Оно што бих хтео да кажем на самом почетку овог текста, а тиче се целокупне српске културе, је да је врло неукусно Марка Видојковића називати писцем у земљи у којој су се писцем звале величине као што су: Иво Андрић, Меша Селимовић, Милош Црњански, Јован Дучић, Мика Антић, Лаза Костић и многи други.
То што му је антисрпска телевизија Б-92 издавала књиге само по себи говори какве су то књиге биле и о каквом квалитету се ту радило (ако га је уопште и било). А,не би се ни звале књиге него свеске да се из њих избаце омиљени Маркови изрази који се односе на поједине (интимне) делове људског тела (а ла Чарлс Буковски), а који су толико вулгарни да се и сам аутор овог текста (познат по својој директности), устручава да их цитира.
А, шта је то остало записано о Марку из доба његовог највећег “уметничког” прегалаштва:
“Дечко који је кроз свој књижевни опус описао свој “панкерски” живот, живописно и са много жара приказивао сцене секса, изгледа полних органа, неограниченог броја девојака које је “оверио”, затим повраћања после хектолитара лозе, мокрења у соби, поремећених односа у породици, немаштини, фармеркама које су толико јадне да му ј**а вире кроз рупу међу ногама, и на основу свега тога постао најчитанији млади писац у земљи Србији”…
Неукусно је један посве медиокритетски, малограђански и прорежимски (ово “прорежимски” наглашавам да се зна да није грешка) акт Марка Видојковића, приликом његовог гостовања на једној телевизији, посматрати у равни у којој управо режим то и жели: некаквог српског “Ципраса” – човека који ће, ето, као бунтовник повести Србе ка ослобођењу (човека од стране човека, шта ли). А, притом, тај исти се сам хвалио да се дрогирао приликом писања сваке од својих књига и то називао “авангардним” ставом и “слободом избора”. Такође, у свом интервјуу 2014.г. исти је рекао, одговарајући на питање новинара, да га највише узбуђује кад чита своје књиге на енглеском језику, јер су му тада много лепше него кад су на српском. И, ето, баш такав Марко Видојковић, напречац, игром судбине или нечијом намером, постаде “вођа српског духовног отпора западној дегенерацији”. Да човек не поверује…
Од чега највише зависи понашање Марка Видојковића?
Од тога колико је чега натрп’о у своје тело у датом тренутку и на који начин његов организам жели да се ослободи тог (сувишног) терета. Па, кад се ушмрче мало више онда је храбар к’о Милош Обилић, а кад ушмрче мало мање, онда је несхваћени уметник, писац и поета. Да сви ми пошмрчемо оно што овај човек унесе у себе сваки дан, сви би ми били Обилићи, а Марко би остао без свог ексклузивитета (што би њему сигурно тешко пало).
У паузи између два доп-а,добро дође мало друштвено-корисног рада
Нажалост, код Марка Видојковића се не ради о “суштини”, него о “форми”. Као што се сада залаже за “отпор” и “бунт”, сутра ће се залагати за “инцест” и “педофилију” ( и то са истом страшћу). Тако је то код сваког зависника. Предмет његовог интересовања није “стварна суштина” нечега, јер је то за њега оптерећујуће, него форма кроз коју ту суштину жели да провуче. Код наркомана никад није било “истинског садржаја” унутрашњег бића, већ бекство (кукавичко) од немоћи “пред самим собом”. Не од немоћи пред другима (што Марку служи само као изговор), него пред собом. А, немоћ пред собом је прва (и једина) одлика сваке истинске кукавице.
Зашто кажем да је овај гест Марка Видојковића “прорежимски”?
Без обзира да ли је он заиста инструисан од неког из власти или се све десило “случајно”, једину корист од свега овога има режим. Зашто? Па, у ситуацији кад се СНС грчевито бори да се у односу на Грчку власт постави тако да “пређе” на страну већинског мишљења у Србији, а поводом Сиризе, ово им је дошло као Богом дан поклон. Зашто да имају проблем са Шешељем и са “правом” Сиризом, кад могу да имају “изрежиран” са наркоманом и антисрбином Марком Видојковићем, као вођом српске Сиризе.
Зато се, негде случајно, а углавном намерно, преко друштвених мрежа као вирус проширио и добио “невиђену пажњу” један бласфемичан акт, једног наркомана који није урадио ништа, што иначе не ради. Мало псовања, мало употребе речи: кењање, дупе и сл. и то је то. И, ево, од малтене ничега, постаде Марко Видојковић (стипендиста Сорошеве Б-92) бунтовник и вођа српске Сиризе. А, у прилог свему томе иде и најновија вест да је са Јутјуба уклоњен видео његовог наступа на ТВ-у. Да ли баш зато што га се плаше или да му мало “подигну рејтинг” (као противнику режима), тешко је рећи. Време ће показати. Оно што може да се каже на крају је: “И вук сит и Марко на броју”. За српску власт – сасвим задовољавајуће…
КМ Новине
