Досије

КОСОВО И МЕТОХИЈА: Независни пакао у сувереном кошмару

Пише: Миодраг Милојевић 

„Приче са Косова“ тешко да ће у догледној будућности престати да буду ишта друго до сведочења о чистилишту на којем се не зна ко је крвник а ко жртва. Једно је сигурно: нико нормалан не жели да верује да се такво Косово заиста догађа и да на овај или онај начин у том „догађају“ заиста сви учествујемо.

kosovo-kfor-italia

Благоје Павловић, Србин из села Бело Поље, један је од четрдесетпеторице мушкараца који су се вратили из Србије и десет дана чували село, које су после неколико убистава, по наређењу Италијана морали да напусте. Благоје Павловић, вишеструки повратник на Косово, неколико месеци касније са још неколико Срба спасава иконе из запаљене сеоске цркве у Белом пољу. Скида црквена звона из неколико српских цркава у околини Пећи (фотографија на којој Павловић држи конопац у рукама је снимљена баш тада). У селу Петрич није скинуо звоно јер тамо више нема звона, ни цркве, од ње није остало ни трага. Само је црква у селу Будисавцима коју чувају врло коректно Белгијанци, неоштећена док су остале под заштитом Италијана запаљене… Мање или више.

Из села Бело Поље код Пећи је шумар Милош Ћирковић, у рату водич српских специјалаца. Њега је Амфилохије Радовић, митрополит црногорско-приморски, назвао „новим Обилићем“. Када је још једном, на захтев Италијана, Бело Поље очишћено од Срба, Ћирковић, који се одметнуо, остаје сам. Испред његове капије, у каналу испред шумареве куће, поп Миљко и Раде Павловић, који су шумару носили храну, избројали су дванаест мртвих Албанаца а пред школом у Белом пољу нађена су два запаљена блиндирана возила која су са посадама изгорела. Само се нагађа шта се даље одиграло са шумаром Ћирковићем који је од себе направио легенду. Он је највероватније и сам погинуо, у шта, када је о расељеним Србима из Пећког краја реч, нико нити може нити жели да верује, јер је „шумар одлично познавао свако дрво, сваки крш…“

Тешко је одредити почетак рата на Косову као што је тешко поставити границу између рата и мира, јер је тај мир био варљиви, такозвани мир, зато што су и у њему, не зна се како и зашто, људи нестајали. Према Јунику, Дечанима, Ђаковици је увек могло да се догоди да, када је о Србину реч, човек пође на посао, изгуби се и нестане негде на путу између посла и куће. Познато је да између Дечана и Ђаковице, на тринаестом километру од Дечана, постоји село Јабланица у које за последњих тридесет година није крочила српска нога. (Једина српска јединица која је крочила тамо је ЈСО, који је 1999. године ослободио Јабланицу од шиптарских терориста – прим. уредн.)

Пролазећи много пута кроз сам град Пећ, Благоје Павловић кроз тесан квадратић од десетак сантиметара види српске куће у рушевинама, види путоказну таблу за Приштину, где сада пут показује фигура човека са белом капом. Човек са белом капом је и на пешачком прелазу, на семафору. Тамо где је некада био стадион ФК „Будућност“ сада је стадион фудбалског клуба „Беса“. Једном приликом Благоје Павловић кроз исти онај тесан квадратић посматра албанске демонстрације на којим препознаје и свог директора. Директора Павловића у затвореном возилу КФОР-а није видео…

НЕСТАЈАЊЕ

Поред осамнаест монахиња данас се у Пећкој патријаршији од цивила налазе само три најупорније Српкиње које опстају чекајући вести о најближим члановима породице: Јулка Хаџиристић и Митра Шарановић из Пећи, и извесна Слоба из Ђаковице. Све до октобра прошле године са њима је у Патријаршији боравио и Славко Хаџиристић, Јулкин син који је киднапован.

Кад се Србин, цивил, налази у Пећкој патријаршији – Италијани га не пуштају из круга Патријаршије. Ово правило је прекршено само једном, у случају несталог Славка Хаџиристића. Зашто су Италијани Хаџиристића, некада радника на терминалу у пећкој пошти пустили ван, вероватно никада неће бити разјашњено. Њему је, највероватније, дојадио живот у кругу Патријаршије па је, рачунајући на поверење, јер је некада међу Албанцима имао пријатеље, отишао на пиће у оближњу кафану – одакле је нестао.

Слоба из Ђаковице је кренула за Патријаршију а њен брат је пошао из Београда за Ђаковицу да је евакуише. Не зна се колико је Слоба из Ђаковице путовала аутобусом и како, тек брат који је стигао у Ђаковицу није је затекао код куће. Кад је из Ђаковице кренуо натраг према Пећи негде у путу је нестао заједно са аутомобилом.

Захваљујући свом положају, некада је радила у Фонду за пензионо и инвалидско осигурање, Митра Шарановић је била омиљена међу Србима и Шиптарима. Захваљујући својој популарности међу Албанцима успела је да стигне чак до Агима Чекуа, са којим је прошла кроз три логора где се налазе киднаповани Срби, видела их је, али свог мужа међу њима није пронашла.

Митра Шарановић је изашла на пећки корзо где је чекала једна Албанка која јој каже: „Митро, сутра идем код Агима у Јуник и Глођане“… Један судија из Пећи, давнашњи пријатељ, дао је гаранцију да ће се Митра Шарановић вратити жива. Митра је уз пратњу Италијана посетила логор у Јунику, била је у другом логору поред Радоњић језера и у трећем логору у неком селу према Ђаковици. Колико Благоје Павловић може да се сети, највероватније је реч о селу Пуношевац.

Наравно да то што Митра Шарановић ни уз помоћ Чекуа није пронашла мужа не мора да значи да он није жив. Албанци Србе из Пећи највероватније држе или у Албанији или на неком другом месту далеко од Пећи док су у логорима који гравитирају Пећи – Срби из других крајева.

СРПСКИ НЕИМАРИ

На Косову је киднапован Србин Миливоје Ђуричковић који је ожењен Италијанком. Међутим, ни то што је Италијанка упорна, ни то што је Италијанима познато да је она њихова држављанка – није било довољно да се Ђуричковић, жив или мртав, пронађе. Италијанка се узалуд заузимала код својих земљака, нудила је и велики новац, али без резултата.

Један други Италијан, реч је о војнику КФОР-а, видео-камером је снимио документарни материјал у трајању од четири сата на коме се виде Албанци који пале и пљачкају српске куће у селу Бело Поље. Тај материјал је преко Словеније стигао у Београд и већ се увелико умножава.

Кад се говори о Косову више ништа не може да зачуди па ни то да су ровове за УЧК кроз богато албанско село Лођу поред Пећи копали не Албанци већ – Срби. Албанци су копање ровова „поверили“ радницима и механизацији грађевинског предузећа „Бели Дрим“ из Пећи. Вредни српски грађевинари, или како је то примереније реторици претходног режима „неимари“, радове су завршили у року – тачно пред сам почетак рата. Под изговором да је реч о водоводу ово грађевинско предузеће је копало ровове дубине око метар и по и тачно сто десет сантиметара ширине. О каквом је водоводу реч сазнало се недељу дана касније, када је почео рат. У сваком случају, водоводне цеви нису постављене – уместо њих појавиле су се неке друге цеви.

Убрзо по копању „водовода“ на то, по логици ствари, није требало чекати, пале су прве жртве. Како време пољопривредних радова уме трагично да се укрсти са временом убијања показује судбина Велизара Стошића из Белог Поља. За Стошића су патолози утврдили да је од свих жртава пронађених у Радоњић језеру најдуже и најсвирепије мучен.

Догодило се то на самом почетку рата када су Срби у Белом Пољу са пушкама на рамену окопавали кукурузе. Благоје Павловић се сећа:

– Стари Велизар Стошић шаље сина на њиву а ја му кажем да не шаље сина него да иде он. Већ на првом пункту га је зауставила полиција али се старац није дао поколебати. Заобишао је не само први него још два полицијска пункта. Старац је стигао до њиве. Ухваћен је, везан за сајлу и тако је аутомобилом вучен од Лође до села Крушевца – неких петнаест километара… Око врата везан за сајлу – и још набијен на колац.

На самом почетку рата се у Лођи догодило „чудо из ничега“, убиство Срђана Перовића и још четворице Срба. Срђан Перовић (40) је био полицајац, рођен у Дашиновцу али је живео у Пећи. Срђан Перовић, Србин чије су убиство Албанци славили (месец дана су преко обавезних „моторола“ изјављивали Србима саучешће) живео је у Лођи али је зато што је полицајац а село је албанско избегавао да тамо навраћа. Према речима Благоја Павловића убиству Срђана Перовића и осталих је „кумовао“ Србин из Лође, данас расељено лице у Црној Гори – Звонко Вујошевић.

– Били смо на њиви, кад је прошао са још једним Албанцем у аутомобилу Звонко Вујошевић који каже да им је нестало гориво па иду у грађевинску фирму „Бели Дрим“ да га узму од радника.

– Ови наши Шиптари хоће воду… – тако каже Звонко Вујошевић. Срђан пита телефоном Звонка Вујошевића, који је радио у болници, каква је ситуација, сме ли се у Лођу, а овај одговара да је све нормално, да он редовно одлази на посао и враћа се ноћу с посла, да му у Лођи живи породица. У Лођи, иначе, постоје само две куће Вујошевића. Када су Срђан Перовић и остали стигли у кућу Звонка Вујошевића она је већ била запоседнута од стране УЧК. У каналима око куће, ровови су већ ископани, ту су се већ налазили Албанци а у самој кући су међу Албанцима и тројица муџахедина. Са Перовићем су погинули Рајковић, Кешељевић и још тројица Срба, по каналима у селу, недалеко један од другога. Један међу њима се, у пушкарању које је настало, спасао тако што је бежећи кроз кукурузе за десетак километара промашио град.

Од Перовића, који је масакриран на најстравичнији начин, мало је остало када је један од Албанаца показао где је, неких тридесетак сантиметара дубоко, закопан у блату. Перовић је са осталима сахрањен у Пећи. Сувишно је и питати у каквом се стању налази данас његов гроб. Нема сумње да су гробови полицајаца раскопани и у пећком гробљу јер су споменици (макар половина) претворени у грађевински материјал и отишли у темеље албанских кућа.

САЛИ БАНАНА

Шта данас све поседује Сали са надимком Банана (46) и кућом код аутобуске станице у Пећи, вероватно не зна ни он сам, али је сасвим сигурно да је Сали Банана највећи бизнисмен међу Албанцима у Пећи, најмоћнији и најутицајнији човек не само у Пећи него и на Косову. Такав је био пре рата, такав је остао у рату а данас поготово. Како правило да су у рату на једној страни Срби а на другој Албанци има изузетака показује смрт Драгана Белановића, саобраћајног полицајца.

Драган Белановић је изгубио живот само зато што је својевремено одузео кључеве аутомобила ником другом до – сину Сали Банане. Нико други не сме ни да га заустави а Драган Белановић се усудио да узме кључеве од аутомобила! Можда и не знајући о коме је реч, што је мало вероватно, јер и деца предшколског узраста знају ко је Сали Банана, Белановић је зауставио аутомобил који је пролазио кроз пећки корзо. Наравно, пешачка зона је за пешаке али Сали Банана није пешак – нити то може бити. Он је – Сали Банана!

Дошло је до вербалног обрачуна између возача и милиционера који се завршио тако што је возило закључано а кључеви одузети. Још исте вечери је по кључеве дошао Сали Банана лично и кључеви су, уз извињење, враћени. Сали Банана је говорио да зна да је аутомобилима забрањен пролаз кроз пешачку зону али да оно што се догодило, у сваком случају, није ни лепо ни пријатно.

Благоје Павловић је био сведок када је Драган Белановић хитно послат на задатак где је, на Челопеку, и погинуо. Сећа се да је Белановић, не слутећи о чему се ради, пошао наоружан само службеним револвером. Последње речи су му, јер је у задњи час схватио каква је веза између кључева од аутомобила и „задатка“ на који је упућен, биле: „Ово је само мени намењено!“

Издвојио се од осталих када је схватио да се од неколико Срба који су упали у клопку тражи једино његова глава, склонио се да због њега још неко не би страдао.

Сали Банана је данас бизнисмен, цењен међу Србима колико и међу Албанцима. Често пословно долази у Србију, најчешће у Ниш. Отворио је у последње две године, од доласка КФОР-а на Космет, само између Пећи и Дечана – тринаест бензинских пумпи. Гориво из Црне Горе, преко Рожаја, преко Куле, непрекидно и несметано стиже на Косово. Једном Србину из Белог Поља, својевремено, пред рат, Сали Банана је за хектар земље на не нарочито атрактивном месту, исплатио два милиона марака. Ових дана, јер је сада још богатији него пре рата, Сали Банана је другом Србину из Белог Поља исплатио за седамдесет и пет ари плаца сто педесет хиљада марака и овај је одмах купио кућу и стан у Чачку. Истом Србину је пред рат Сали Банана за исти плац нудио чак седамсто педесет хиљада марака!

На плацу који је купио пред рат, који је платио два милиона марака, Сали Банана је отворио стовариште које су камиони „чистили“ радећи непрекидно више од месец дана… Срби су опљачкали стовариште – зато га данас чува УЧК.

Када се адвокати, били они Шиптари или Муслимани, у Рожају, где се склапају сви купопродајни уговори између Срба и Шиптара, обавесте о локацији на којој се имање нуди на продају они, ако је Пећ у питању, уопште не размишљају већ само кажу: „Зови одмах Сали Банану!“

Један Србин из Белог поља, једном месечно, одлази у Рожаје где му Албанац који у његовом локалу држи столарску радњу, исплаћује кирију, добија за плац на атрактивном месту, фантастичних – педесет хиљада марака по ару…

Кад је реч о пословима између Шиптара и Срба који се и данас склапају ваља истаћи да преко тих уговора Косово поред мрачне има и другу, светлију страну. Рат је рат а посао је ипак посао.

ЖЕНСКИ СНАЈПЕРИСТИ

Србин, који се злопати по колективном центру две године, већ је и заборавио да му Албанац шуму, коју је продао пре неколико година, није исплатио у потпуности. Наравно, заборавио би то сваки Србин, али Албанац, овакви случајеви нису појединачни, није заборавио. Тражи га и позива у Рожаје где га у потпуности исплаћује и Србин из колективног центра постаје милионер преко ноћи.

Србин, власник продавнице, и данас чува свеску у којој је списак дужника. Срби, комшије, иако је реч о ситним дуговима, не помишљају да их врате. А Албанац, коме је све запаљено, вратио је свих десет хиљада марака дуга. У Баошићу код Херцег Новог, у колективном центру живи Крсто Матић из Гораждевца коме је Идриз из Пећи аутобусом послао петсто марака помоћи…

Недавно је у истој свесци прецртан још један Албанац који је, не питам како и по коме, послао сто двадесет марака… Од Срба нико није прецртан – јер нико и не враћа.

Рат је и чуло се да је погинуо, објављено је, Дејан Петковић. Благоје Павловић полази на пут са циљем да пронађе Дејана Петковића из Пећи, команданта тенковске јединице. Онда га је један мајор Војске Југославије позвао, повео у једну шталу у једном албанском селу. Догодило се ово негде према Радоњић језеру…

– Чуло се да је погинуо Дејан Петковић, а тако се зове мој пашеног, у рату командант тенковске јединице. Пошао сам да га тражим и сазнао да је збиља погинуо Дејан Петковић, али из Косовске Митровице. Мајор, код кога сам се распитивао о Дејану Петковићу, позива ме у једну албанску шталу. Призор који сам угледао је немогуће представити…

Штала је јако дугачка. Дужином јасала су ланцима око врата привезани полицајци – и сви до једнога преклани! Бројим ја, броји и мајор, по неколико пута. Тачно двадесетчетворица! Сви су из Новог Сада. Похватани су на положају и довођени овамо. Онда, како сам обавештен, долази друга група која ликвидира. Покупили смо их, одвезли у пећку болницу одакле су транспортовани у родна места…

У време када су на Косову боравили европски посматрачи, „жути“ како су их назвали косовски Срби или „осице“ (OSCE), заробљена је Српкиња из Алексинца, млађа од тридесет година, болесна од дечје парализе. Непокретна, у колицима. Снајпериста у албанској војсци. Приликом ислеђивања које је кратко трајало, сазнало се да је она, за новчану награду од пет хиљада марака по официру и петсто марака по обичном војнику и цивилу, скидала снајпером. Задатак Албанаца је да је заједно са колицима изнесу и поставе на положај. Када је заробљена и откривена – Срби су је живу спалили. На сличан начин је завршила и Српкиња из Ниша. Овакву или сличну судбину је доживело најмање шест српских жена.

Никола Рашовић из села Милованца, живи у Београду, је главу, руку и ногу киднапованог оца пронашао на Савиним Водама а остали део тела касније у Гораждевцу. Трагајући за оцем Никола Рашовић је на Савине Воде стигао готово истовремено са Италијанима. Италијани, који су пронашли леш, били су кратки:

– Пронашли смо леш, ако га препознаш – сахранићемо га…

Како је остатак тела у некој пластичној врећи стигао у Гораждевац – није познао. Али се зна да је Никола Рашовић сахранио оца за којим је упорно трагао у сеоском гробљу у Враговцу, селу које се наставља на Гораждевац.

ДОШАО САМ ДА УБИЈЕМ

Шумар Милош Ћирковић је, у избегличкој колони, стигао до Краљева. После два дана се враћа у Бело Поље. Са њим је у селу Благоје Павловић и остали – укупно четрдесет и пет људи. Албанци се опрезно враћају. Прво мушкарци – жена и деце још нема…

Први Албанци које је Благоје Павловић видео носили су огромне крстове, били су католици. Тражили су неког Албанца – католика по имену, чија кућа није била запаљена…

Онда је почела егзекуција. Стошићи из Белог Поља су седели пред кућом. Раде Стошић, Стева Стошић, Мирко Стошић… Долази група Албанаца. Позивају Стеву Стошића да приђе:

– Ја?

– Дођи овамо! Гледај ме у очи!

Затим пиштољем – два метка у чело.

Запањен, прилази Мирко Стошић:

– Убисте ми брата!

– Ово ти је брат? Дођи и ти овамо!

И њему два метка у чело.

Убијени су и Раде Стошић и Филип Костић.

Са два метка у глави, Мирко Стошић, који као расељено лице живи у Горњем Милановцу, преживео је. Један од два метка је извађен, други, који је на незгодном месту, још носи у глави. Носи капу, понекад (јер је чело под прстима меко), око главе омота шал…

У селу Бело Поље је од жена остала једино Марица Мирић, девојка од двадесет четири године. Живчано је оболела а мајка је остала са њом да је чува. Један од браће јој је полицајац, инспектор за ситне крађе. Пред кућу долазе четворица Албанаца а међу четворицом је и кућни пријатељ Мирића, предратни пријатељ који је често навраћао. Дружио се са инспектором.

-Тетка Мајо, да ли ме познајеш?

– Како да не!

– Дошао сам да вас убијем! Стигло је наређење да вас убијем или ће целу породицу да ми побију!

– Да нас побијеш?

– Ја ово морам да учиним! Ја морам…

Старицу су бодљикавом жицом везали за џенерику пред кућом а Марицу Мирић су, пред мајком, силовали па заклали. Марица Мирић је сахрањена у Пећкој патријаршији. Није могло бити ни говора да буде сахрањена на сеоском гробљу у Белом Пољу, јер се тамо од Италијана и Албанаца који су стигли, измешали се, није смело прићи…

У селу Бело Поље остаје сам шумар Милош Ћирковић. Када је аутобус, који су Италијани довезли, стигао, браћа су покушала да га поведу са собом. Убеђивања нису помогла. Ћирковић је подигао пушку: – Браћо, побићу вас! Ви идите – ја остајем!

Храну му носе Раде Павловић и поп Миљко. Поп Миљко је родом из села Накла али држи парохију у Белом Пољу. Храну остављају час у старој, час у новој кући, како шумар мења положај. Осми дан – шумар није узео храну…

Албанци су му запалили кућу, на крову спаљене куће поп Миљко је видео козју главу…

Овде се и овако завршава прича о Милошу Ћирковићу, рођеном 1961. године и почиње легенда о њему. Кишну кабаницу која је пронађена у шумаровој кући понео је са собом владика Амфилохије Радовић, који га је прогласио Обилићем…

НИЧЕГ ВИШЕ НЕМА

Благоје Павловић из Белог поља је поново у Пећи. Испред сваке установе, пред кафаном, продавницом америчка, албанска и италијанска застава. Стовариштима на којима Албанци продају врата, прозоре, грађевински материјал из опљачканих српских села – ни броја се не зна. Павловић све то посматра из возила КФОР-а, кроз онај тесан квадратић. Путујући према Дечанима чује како Албанци врше гађање на стрелишту, што подсећа на прави рат.

Благоје Павловић је био у Патријаршији кад преко Италијана стиже вест да је у селу Сига, на тринаестом километру од Пећи, српском селу од 120 кућа, црква запаљена, да звонара гори. Али се Италијани због тога не узбуђују. Дозволу, нити пратњу Италијана, да скидају црквена звона Срби из Пећи нису добили. Монахиње из Патријаршије шаљу Благоја Павловића са неколицином Срба игуману манастира Дечани који је добро са Италијанима и може да обезбеди пратњу.

Полази оклопно возило, италијански камион, четворица Срба у пратњи девет италијанских војника. Звона из Белог Поља, Сиге, црквено звоно из села Накла, из Ђураковца, данас су у Пећкој патријаршији. Због близине Италијана гробље у Белом Пољу није у потпуности срушено а гробља по осталим српским селима јесу. У селима Сига и Брестовик гробови су раскопани. Док затрпава гробове, сакупља и враћа лобање, Благоје Павловић почиње преко преводиоца, разговор са италијанским заповедником.

– Ово нико на свету не ради, само ови пси, Шиптари…

– Ћути, и ви сте њима свашта радили!

Претпоставља се да су Албанци тражили оружје – зато су раскопани гробови полицајаца. Ко је полицајац види се на слици – и те слике су извађене, истуцане, разбијене. Али је било раскопаних гробница у којима су цивили.

– Пронашао сам и алат који су Албанци направили специјално за ову прилику. Куке направљене од арматуре за извлачење мртвачких сандука…

Када стигнеш у посету, а посете не трају дуже од пет-десет минута, мораш се кретати само тамо где те Италијани упуте. Претходно ти одузму сва документа. Угледао сам и препознао две Албанке, католкиње, које су или пошле Италијанима или су кренуле у пљачку. Нисам издржао. Почео сам да их псујем – посета је прекинута…

Био сам на гробљу у Белом Пољу, био сам у селу. Село и гробље су једно исто. Село је постало гробље – гробље село. Село Бело Поље је претворено у сметлиште, Албанци испред српских кућа бацају смеће…

И увек је, колико год пута Благоје Павловић одлазио у село кога више нема, наилазио на пустињу. Све већу и већу. Само једном је, кад се попео на спрат своје куће, угледао „две краве како у Дићово пасу“, и Шиптара како у даљини чува стоку. Тог спрата, јер рушење преосталих кућа још није стало, више нема…

– Што се Италијана тиче, Албанци би кад год то пожеле, могли да сруше цркву у Белом Пољу, али се са тим, из непознатих разлога, престало.

Ово је била прича о Белом Пољу, селу у коме нема људских лобања које вире из траве али селу без житеља. Ничег више нема.

Коментари (2)

  1. mikas каже:

    Izneo si polu istine,na bazi rekla kazala.Sada si dole,i aktivno ucestvujes u prodaji Srpskih kuca i imanja u Belom Polju siptarima.Svi to znamo,od cega si napravio dve kuce u Kragujevcu,a nisi imao sta da prodas.

  2. Krstov sin каже:

    Pavlovicu puno si polu istine nave. Kakav crni Idriz kakav Krsto to je laz da mu je poslao pare!

Напиши коментар