Мајор Јунус-Бек Јевкуров, садашњи председник Ингушетије, био је човек који је у јуну 1999. предводио дословно отимање приштинског аеродрома „испред носа“ Американцима и Британцима. Јевкуров говори о тајном планирању ове операције, шоку који је изазвала у НАТО-у и о њеном успеху који се често губи из вида због каснијег повлачења Руса са Косова: што је у најкритичнијем моменту успела да спасе многе животе.
Кад Проклетије з’дрхте од силе топова И под месецом пуним завлада рика Нек’ знају сви од Тиране до Борова Долазе по своје Вукови са Паштрика!
Црква у Каони посвећена је Усекованију главе Светог Јована Крститеља, од данас се уписала међу меморијале који нас подсећају на ратна дешавања на Косову и Метохији током 1998. и 1999. године.
4. априла 2000. године у 13 часова, више стотина америчких и пољских војника из састава КФОР-а започело је праву битку са голоруким српским народом у селима Севце и Јажинце, у окупираној јужној српској покрајини Косову и Метохији.
Јавили су ми да је умро Алберт. Без суза, само толико: „Отишао је наш Алберт…” Без суза, само толико, а и шта више?! Шта друго рећи кад усни витез у Господу?
Братунац, 24. март 1999. Седим у „Фараону”, кафићу у центру Братунца, чији је власник мој брат. У претходном грађанском рату у Босни прославио се под надимком Мунгос.
Уједињене нације прогласиле су Жепу заштићеном зоном. Све новине свијета су о томе писале. О педесет најбољих момака који су изгинули на Жепи нико није писао.
У тами, већ годинама, једне очи светле, мисли ка роду и отаџбини лете. Године мучне исписаше нове боре, „Не дај се, команданте!”, отаџибина те твоја зове! Уморним гласом теби се јада, за туђе грехе пред тобом на коленима пада.
На данашњи дан, 13. августа 2003. године, шиптарски терористи из аутоматског оружја су пуцали на српску децу док су се купала на Бистрици код Гораждевца, и том приликом убили Ивана Јововића (19) и Пантелију Дакића (12).
Наш велики песник Милан Ракић са места конзула у Приштини, пише: „Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке.
Косова се одрећ’ нећу, света земља нема цену, видимо се догодине, догодине у Призрену.
Ширио је ветар зов линча и хајке, све ближе се чула галама хушкача. Нисмо дали псима до рањене мајке, борио се чопор срцем против мача.
