Историчар уметности Жарко Видовић тврди да је Бреговић обрадио песму насталу 1942. године
У сточним вагоним их било око 3000. У општем безнађу, један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге”, из поноса и пркоса први запевао „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је”…
Чувена песма „Ђурђевдан” – коју је лансирао Горан Бреговић – постала је планетарни хит који се изводи на више светских језика.
Код нас је, наравно, сви знају, али мало ко зна да су ту песму у „вагонима смрти” за Јасеновац 1942. године певали заробљеници сарајевски Срби.
Тада се песма звала „Ђурђевдан је”, а професор Жарко Видовић, историчар уметности из Сарајева, који је тада и сам био довезен у злогласни усташки концентрациони логор, сведочи да су Србе 1942. године на Ђурђевдан затворили у сточне вагоне и да их је полиција, по наређењу НДХ, повела на „ђурђевдански уранак”.
Видовић је био у затворима до 1942. године, и то прво у немачком, па у усташком. А у том „Великом транспорту” пребачен је у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој.
Према његовим речима, на путу према Јасеновцу, заточеници у вагонима без хране и воде почели су да падају у кризе због страха и неизвесности. У општем безнађу, један од њих, за кога се тврди да је био члан сарајевске „Слоге”, у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, први пут је запевао „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени – Ђурђевдан је”.
По доступним сведочењима, усташе су због песме „Ђурђевдан” затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без ваздуха на малом простору, збијени једни до других.
Од 3.000, колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло 2.000 душа, а њих две стотине је на крају рата преживело тортуру.
Бреговић је обрадио песму насталу у српским мукама.
Факти
