„ЗОВ КАРАУЛЕ“: Шиптари се плаше духова српских војника палих на Кошарама (АУДИО)

Нико није знао да се десио покушај копненог напада НАТО-а на нашу територију, док они који су томе били сведоци нису почели да говоре о томе. Нас су све време уверавали да тог покушаја није било…

Ненад Милкић

Битка за Кошаре је највећа битка у новијој српској историји. Тих неколико километра уз српско-албанску границу подно Проклетија за Васкрс 1999. године постали су српски Термопил* у којима је 110 голобрадих српских војника без довољно муниције било суочено са нападима неколико хиљада албанских ОВК терориста, подржаних авијацијом НАТО-а и албанском војском.

Ненад Милкић аутор је књиге „Зов Карауле“ која је посвећена управо српским борцима који су бранили и одбранили караулу Кошаре, крајем деведесетих година на Косову и Метохији, и спречили копнену офанзиву НАТО-а на Србију.

„Разговарао сам са око сто војника који су тада бранили Кошаре. Све њихове приче су исте — остављени на милост и немилост непријатељу, без муниције, лоше опремљени, до краја су бранили своју земљу и било им је жао, а то је оно што ми је и најупечатљивије у њиховим причама, када су морали да напусте Кошаре“, каже Милкић.

Званичних података нема колико је заиста српских војника погинуло у том периоду. Оно што се зна је да је осам војника нестало и до данас се не зна шта је са њима било.

„Мој први разговор са борцем са Кошара био је невероватан. О тој битки се никада није причало толико у јавности. Нико није знао да се десио покушај копненог напада НАТО-а на нашу територију, док они који су томе били сведоци нису почели да говоре о томе. Нас су све време уверавали да тог покушаја није било… А када вам човек који је био на Кошарама говори да је био лице у лице са њима, са војницима Албаније… У први мах нисам ни поверовао у његове речи, али како сам разговарао са другим преживелим војницима, из других јединица, и како су сви говорили готово исту причу схватио сам да је она реална. Мада, непојмљиво ми је да нико од званичника никад није испричао шта се заиста десило на Кошарама“, каже Милкић за Спутњик.

Да је НАТО „прошао“ Кошаре копном „пала“ би цела Метохија и ко зна каква би био исход бомбардовања Савезне Републике Југославије.

„Оно што је битно јесте да је 1999. године на Велики петак, када је био најжешћи напад, Кошаре бранило свега 110 војника и подофицира. Они су одбранили око осам километра границе, а у прва три дана нису могли да добију никакву помоћ — и зато је та битка била веома важна не само за њих који су били тамо, већ и за Србију“, додаје он.

Милкић се сећа да је његов први разговор био са мајком Владимира Радојичића, једног од најмлађих војника који је погинуо на Кошарама у септембру 1998. године, много пре почетка НАТО бомбардовања, кад су нас такође уверавали да нема копненог напада НАТО-а, а у том дану је погинуло пет војника.

„Кошаре су пре почетка бомбардовања биле актуелне, јер су туда пролазили шверцери и трговци оружјем и дрогом, а окршаји су били чести…Али када је почело НАТО бомбардовање, почели су организовани напади — цела граница је била притискана, али је шпиц напада, главни удар, био на караули. Од Великог петка до Ускрса 1999. године, та три дана, трајала је главна битка на Кошарама“, објашњава он.

Кошаре су за нашу војску биле стратешка тачка и главна одбрана напада на Ђаковицу, а данас су, како каже Милкић, оне симбол нашег народа.

„Оно што је лоше јесте то што су за Албанце Кошаре исто што и за нас — највећа победа у рату. Нажалост, морам да кажем да су Албанци од Кошара направили свој мит. Они су се заклели да тамо више никада српска нога неће крочити. И за ево скоро 20 година од тада то је, за сада, успео да уради само новинар Михаило Меденица. Кошаре су у моменту кад је рат вођен биле само једна од стратешки важних тачака на граници, да би после рата постале једини симбол и одбране и напада“, прича наш саговорник.

Жал за палим друговима јавио се тек касније када је све прошло, али разочарење је главно осећање које код ратника са Кошара преовладава, јер они који су преживели поражени су у миру, а не у рату. Потписан је Кумановски споразум, а они нису мислили о томе да се враћају кући, већ ко ће их заменити.

„Дакле, они нису мислили о себи, већ о томе шта ће бити са линијом коју су бранили. Велика већина оних коју су напустили војску после тога, благо речено, и нема неке животе. Немају ни војне пензије ни ордење. Раде најтеже послове. Неки данас стају иза Кошара само да би опрали своје име. У рецензији књиге писац Саша Симоновић је рекао да је ’Зов карауле‘ огледало свих нас и то је нешто са чиме се слажем“, каже Милкић.

Оно што је током борби одржало српске војнике на Кошарама јесте сазнање да су они били прва и последња линија одбране и да су иза њих биле српске породице.

„Иван Васојевић Јагуар, који је касније погинуо, успео је да са 12 војника одбије напад хиљаду ОВК терориста. Када сам момке из његове групе питао о чему су тада мислили, рекли су ми да нису ни размишљали — јер ако нас прегазе иду до краја. И та луда срећа или храброст их је и спасила. У њима ипак нема горчине. И они су поносни на себе што су били браниоци Кошара“, прича Милкић.

Они који су били на Кошарама желели би поново тамо да оду. Међутим, у близини постоји село Батуша где Албанци и данас држе теренске страже, а то подручје је и даље под минама. Албанци имају спомен обележје испод карауле на удаљености од око два километра.

„Ни сами Албанци не иду код зграде карауле, јер међу њима круже приче да су тамо виђали духове погинулих српских војника, тако да је тај објекат и дан данас напуштен. Ако морам да издвајам, нека то буду они који су погинули на Кошарама“, додаје Милкић.

Одломке из књиге, писма војника и њихове исповести у књизи за Спутњик је прочитао глумац Лазар Јованов.

      СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ: Ненад Милкић

* Термопилска битка је вођена између савеза грчких градова-држава и Персијског царства код Термопилског кланца у централној Грчкој августа 480. п. н. е. Бројчано много слабији Грци, предвођени Спартанцима и њиховим краљем Леонидом, одбијали су нападе Персијанаца три дана, чиме су обезбедили довољно времена за евакуацију Атине и организовање веће и јаче армије за одбрану од напада војске персијског владара Ксеркса I (прим. аут).

Бранкица Ристић / Спутњик

——————

Књигу „Зов Карауле“ можете наручити на:
www.crveneberetke.com/prodavnica/zov-karaule/




1 коментар

  1. DareNS

    Tek sam počeo danas sa čitanjem i već sam se naježio,setio se vremena kad se to desilo,koliko smo bili ususkani i neobavešteni,tužno je sto su zaboravljeni i ostavljeni,koliko niko ne priča o nkoma,hrabrim i velikim srbskim vojnicima…Ne smemo zaboraviti na njih,na Kosare,oni su ostali tamo, zbog nas danas ovde…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *