Жена која је спасила 12.000 српске деце од усташког ножа!

Диана Будисављевић, хуманитарка аустријског порекла, спасавала је српску децу из Старе Градишке, Јасеновца и других усташких логора и удомљавала их како би избегли сигурну смрт

Од великих ратова и несрећа које су задесиле људски род, углавном памтимо само разарања, жртве и злочине. Ипак, свако зло има своје хероје, људе који најчешће остану препуштени забораву или далеко од граница свакодневих догађања. Једна од таквих је Диана Будисављевић, хероина која је током Другог светског рата спасила више од 12.000 српске деце.

– 10. јул 1942, Стара Градишка: „Нека деца већ пре су била предвиђена за транспорт у Горњу Ријеку, а онда су због болести морала остати. Умрла су делимично тамо, а делимично од нас преузета касније, као и толико тих малих мученика, као непозната, безимена деца. А свако је имало мајку која је за њим горко плакала, имало је свој дом, своју одећу, а сад је трпано голо у масовну гробницу. Ношено девет месеци, у болу рођено, с одушевљењем поздрављено, с љубављу неговано и одгајано, а онда – Хитлер треба раднике, доведите жене, одузмите им децу, пустите их да пропадну; каква неизмерна туга, каква бол“, пише у Дневнику Диане Будисављевић, преведеном са немачког језика 2003. године у Загребу, и додаје се:

– Пре подне је дошао и Лубурић. Био је бесан што мора да преда децу. Казао је да има довољно католичке деце која у Загребу расту у беди. Нека се за њих бринемо. Онда нам је опет претио, да само о његовој доброј вољи зависи хоће ли нас пустити из логора.

Диана Обексер рођена је у Инсбруку 15. јануара 1891. године. Након завршене средње школе удала се за доктора Јулија Будисављевића и са њим 1919. године преселила у Загреб. По оснивању Медицинског факултета др. Будисављевић је основао Завод за хирургију и именован професором хирургије.

Сазнавши за страдање српских жена и деце у усташком логору Лоборград, у јесен 1941, Диана Будисављевић, са неколико сарадника организује „Акцију Диане Будисављевић“. Током Другог светског рата, она спашава из усташких концентрационих логора, збрињава и прикупља податке о скоро 12.000, углавном српске, деце и њихових мајки са подручја Кордуна и Козаре.

– Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних – пише Диана у свом дневнику.

Акција се састојала од скупљања и слања помоћи у новцу, храни, одећи и лековима заточеним женама и деци у логорима Лоборград, Горња Река, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац; затим од извлачења и превоза мајки и деце из логора; даље, од удомљавања незбринуте логорашке деце у загребачке, јастребарске и сисачке породице, као и у дечије домове и болнице, као и у прикупљању помоћи за њихово издржавање.

Осим тога, Диана је водила сложену картотеку евиденције деце, што је омогућило њихово поновно спајање са мајкама и очевима који су били послати на принудни рад у Немачку. Осим бриге за голи живот и преживљавање, Диана Будисављевић настојала је да сачува идентитет деце и тако омогући њихов повратак породицама.

Одмах по ослобођењу, маја 1945. године, а на захтев Министарства социјалне политике,односно Одјељења заштите народа (ОЗНА), Диана је картотеке са подацима о логорашкој деци и родитељима морала предати властима.

Сведочанство о свом деловању као и о стравичном усташком терору над српским женама и децом, Диана је преточила у дневник који започиње 23. октобра 1941, а завршава 7. фебруара 1947. Дневник сведочи о њеној изузетној храбрости, упорности, хуманости и несебичности. Бригом Дианине унуке, психолога др. Силвије Сабо, сачувана је документација и дневник на основу којих је Хрватски државни архив издао књигу „Дневник Диане Будисављевић“ 2003. године.

Баш у уводу „Дневника“, у првом од 388 записа, она објашњава шта ју је навело да помаже Србима. Случајно је од рођаке сазнала да уопште постоје концентрациони логори у којима су православне жене са децом.

– Јеврејска општина помаже својим члановима у концентрационим логорима. За прогоњене припаднике православне вере не постоји никаква акција помоћи – пише Диана.

Њени сарадници били су: Марко Видаковић, Ђуро Вукосављевић, Камило Бреслер, Иванка Џакула, Драгица Хабазин, Јана Кох, Татјана Маринић, Вера Черне, Бранко Драгишић, Љубица Бецић…

Њена акција збрињавања деце, чији су родитељи страдали у Другом светском рату, допринела је успостављању социјалног рада као професије у Хрватској 1952, оснивањем Више школе за социјалне раднике у Загребу. Њен рад се сматра претечом свих значајних аспеката Конвенције о правима детета кад се ради о деци у рату.

Од 1972. па до краја живота поновно живи у родном Инсбруку.

Како је пре неколико година испричао за „Вечерње новости“, Остоја Гускић имао је пет година када је са родитељима, браћом и сестром Стајком доспео у Јасеновац.

– Свуд око нас само смрт. Мајка Душанка пала на под од исцрпљености. Око ње ми, деца. Бора је тог лета завршио први разред, Стајка од мене много старија. А Павле, на маминим грудима. Около шапућу жене: „Ко ће преживети“ – сећа се Остоја.

Он додаје да је, у шапату који се преносио, чуо и да једна жена купи децу по логору и тако их спашава.

– Кад, стварно, висока, витка, млада жена разговара и са мојом Душанком и другим мајкама. Да јој предају и повере децу, да их отргне од смрти која је долазила одасвуд… Од глади, болести, ножа. Мајка нас не да. Не може да се одвоји. Та жена долази поново. И, као да је сад видим, пружа Бори јабуку. А Павла подиже. Каже му: „Баш си лијеп, баш си лијеп момчић“. Моја Душанка гледа, многа деца одлазе, мајке их испраћају. Тако је и она преломила. Каже Диани: „Дајем ти ово троје мушких, да их сачуваш, ако можеш. А Стајка нек остане“ – наставља Остоја своју тужну причу.

Он мисли да је мајка веровала да ће Диана сачувати њега и његову браћу, али да није веровала да ће их више икада видети. Запрежна кола већ су чекала на ледини, испред. Начичкана и здравом и болесном децом. После су вагонима, на слами, путовали до дечјег логора у Сиску. Свима, који су преживели пут, пружена је прва нега. А хлеба опет мало.

– Убрзо после, мене су послали у хранитељске породице, јер, како су ми после причали, за здраву децу то је био једини спас – каже Остоја.

После рата вратио се кући. У Требовљанима, чекао га је само стриц Спасоје, који се вратио из заробљеништва. Брата Бору срео је тек после дужег времена. А Павла, Стајку и родитеље – никад.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *