ЗАБОРАВЉЕНИ ОЧЕВИ НАЦИЈЕ: Чували барут изнад олтара

Како се обнављала државност Србије и чувала непроцењива баштина? Манастири обавештајни центри, штабови устаничких вођа и магацини муниције. Хаџи Рувим, просветитељ и духовник, први је Србин погубљен у сечи кнезова

ocevi-nacije

Србију је за устанак припремала тајна мрежа обавештајаца и ратника у мантијама и монашким ризама заједно с либералним интелектуалцима под лажним идентитетима, показују документи бечког Ратног архива. Српски манастири били су уочи и током аустријско-турских ратова и Првог српског устанка обавештајни и мобилизациони центри, штабови устаничких вођа и магацини ратног материјала.

– У манастиру Благовештење и данас се може видети тајна просторија изнад олтара где су чувани барут и муниција – каже историчар Борисав Челиковић. – Ту је игуман од 1786. био Хаџи Рувим, један од најзначајних Срба свог доба. Манастир је под његовом управом постао просветни центар за младе даровите људе, које он учи писмености и уметничким вештинама, нарочито цртању које је било неопходно за прављење војних мапа. Манастир Вољавча био је познат по монасима-обавештајцима који су прикупљали податке пред аустријско-турске ратове у којима су Срби масовно учествовали као добровољци-фрајкори.

Хаџи Рувим, просветитељ, духовник, уметник, историчар, полиглота и светски путник, први је Србин кога су дахије погубиле у сечи кнезова. Турци су га неумољиво прогонили од јануара 1803, кад им је ухода јавио да је архимандрит у манастиру Боговађи тајно окупио дванаест кнезова који су положили заклетву о дизању буне против дахија. Издајници су га намамили у Београд, где је сурово мучен и погубљен.

– Дахије су веома добро знале одакле долази права опасност и зато су прво убили Хаџи Рувима – каже Челиковић. – Његова памет, писменост, углед у народу и везе са иностранством бринули су Турке више него пушке и јатагани.

У Вољавчи се често скривао и Карађорђе Петровић, а у манастирском конаку 1805. је било седиште Правитељствујушчег совјета српског, прве устаничке владе на чијем је челу био Матија Ненадовић. Ипак, сви савременици се слажу да је њен прави творац и носилац идеје о правном уређењу Србије био секретар Совјета, доктор права Божидар Грујовић. Његово право име било је Теодор Филиповић, али је променио идентитет да би заштитио породицу у Аустрији од репресалија.

– Теодор Филиповић био је старином из Ваљевске нахије, из села Врела, а рођен је у вароши Руми, у подножју Фрушке горе – забележио је историчар Милован Ристић. – Срем је био уточиште оне српске бежаније из западне Србије, нарочито из Ваљевске нахије, која је узмицала за аустријском војском испред Турака, како у ранијим ратовима, тако и у последњем аустријско-турском рату.

Његови преци ратовали су с Ненадовићима против Турака, а Филиповић је с протом Матејом био у првој устаничкој дипломатској мисији у Русији. Пре доласка у Србију састао се у Сремским Карловцима с митрополитом Стратимировићем.

– Од њега је, по свој прилици, добио упутства и савете за рад у Србији и променио је име и презиме – бележи Ристић. – Одмах по доласку у Србију, Божа је предлагао да се установи Управни савет који је замишљао као почетак за организацију грађанске власти. Грујовић је хтео одвајање грађанске од војне власти и да грађанска буде старија од војне.

Кад се Грујовић разболео и преминуо 1807. на месту секретара Совјета и главног устаничког дипломате заменио га је Јован Савић, свештенички син из Сомбора, правник, хроничар, бриљантни беседник и полиглота који је говорио шест језика. Био је секретар владике Јосифа Јовановића Шакабенте, до доласка у устаничку Србију у јесен 1805. под псеудонимом Иван Југовић. Као и његов претходник Југовић овај изузетни ум ушао је у сукоб с апсолутистом Карађорђем и руским представником Родофиникином, који је њиме манипулисао. Кад је крајем 1807. отпуштен из службе у Совјету, Југовић је у Београду почео да ради на оснивању високе школе у којој ће бити образована будући народна елита и владари. Његове идеје о јакој, слободној и самосталној националној држави, која ће бити носилац народних тежњи за ослобођење и других крајева у којима живе Срби постаће претходница Гарашаниновом „Начертанију“. Заслугом Југовића 31. августа 1808. отворена је Велика школа, где је радио као професор до политичке рехабилитације кад је поново стављен на чело дипломатске мисије у штабу руске војске. Уочи пропасти устанка, поново је избачен из Совјета јер је упозоравао да ће Руси препустити Србију Турцима, што се и десило. Умро је у новембру 1813.

Manastar-Voljavca

– Све ове значајне личности повезује иста институција, Српска православна црква – објашњава Челиковић. – Црква је после пропасти деспотовине остала једина институција која је чувала државну традицију Србије, а затим и признати политички представник Срба и у Хабзбуршком и у Османском царству. Она је школовала и ангажовала најспособније људе да буду чувари традиције и борци за обнову Србије.

Саговорник „Новости“ констатује да смо дошли до парадоксалне ситуације да у информатичком добу знамо мање о обнови Србије од људи који су за писање користили гушчије перо. На овакве последице политичког манипулисања историјом још почетком 20. века упозоравао је велики научник Стојан Новаковић. Он је указивао да је стварањем династичког мита у време кнеза Александра Карађорђевића почело замагљивање чињеница о обнови Србије која је почела у трећем аустријско-турском рату 1788-1791, који је код нас познат као Кочина крајина.

– Беч је тада подстакао Србе на устанак, а онда их оставио да сами ратују – каже Челиковић. – Неочекивано, Кочини устаници су самостално створили велику слободну територију. Касније је дошао и Михаљевићев фрајкор у који је улазило све више Срба. Тако смо стекли војни кадар и организацију. Тај устанак није донео ослобођење Србији, али јесте будуће устаничке команданте и прве самоуправне повластице које је Србима у Београдском пашалуку признало Османско царство.

ИЗМЕЂУ ИЗДАЈЕ И ОДМАЗДЕ

Архимандрит манастира Троноша Стеван Јовановић је уочи склапања Свиштовског мира 1791. стигао и до аустријског цара Леополда, кога је очајнички молио да интервенише у Порти макар и за најмање првилегије Србима. Незаинтересовани Беч је по трећи пут у 18. веку склопио мир с Османлијама препуштајући Србију њиховој одмазди. У фебруару 1791. Јовановић описује српску трагедију:

– Предели београдски и околне нахије пребегле преко Саве и тамо у нездравој земљи умало сви не помреше. А оне што осташе, Турци поробише и попалише. И тако јесте пострадао и просуо се бедни Србаљ верујући проклетом Немцу. И у мало времена трипут јесу Немци српски народ издавали и Турцима под сабљу предавали. Одсад пак оци и браћо пазите се да не пострадате као што се сада нашем роду случила погибао.

КАЛУЂЕРИ И РАТНИЦИ

Још од 1874. Аустрија је слала официре по Београдском и суседним пашалуцима куда су ходили преобучени у калуђерске момке и старали се о прикупљању извештаја и задобивању људи – открио је у аустријским војним архивима почетком 20. века чувени српски историчар Стојан Новаковић.

Др Душан Пантелић је отишао даље и у документима бечког ратног архива открио похвале за храброст српским духовницима, у рату фрајкорима и њиховим официрима. У „Сведочанству о заслугама братсва манастира Студенице“ из 1791. похваљује се храброст у борбама с Турцима 200 српских фрајкора, који су у Србију дошли као монаси, на челу „са својим игуманом Василијем“. У архиву је био и досије Николе Радомировића из Остружнице, свештеника у фрајкорској јединици којом је командовао његов суграђанин Радич Петровић, који је као награду за храброст од аутријског цара добио чин капетана и звање витеза.

Радич Петровић је организовао најбоље јединице фрајкора, а један од његових регрута био је и Карађорђе. Капетан Радич ратник био је један од главних стратега и стручњака српске војске у Првом устанку.

ФРАЈКОРИ

Кад је аустријска војска почела 1791. почела да се повлачи из Србије, постало је јасно да Беч неће испунити обећања о борби до протеривања Османлија с Балкана. За војском су кренули збегови, али не и архимандрит манастира Троноша Стеван Јовановић са својим фрајкорима. Он није хтео да напусти свој народ и тражио је само да му Аустријанци оставе оружје и муницију: – Ми свакако у погибељи крајњој налазимо се. Турци неће од нас никог живог да оставе, али боље нам је јуначки погинути против непријатеља војујући него да нас секу као марву – писао је архимандрит Јовановић аустријској команди.

 

Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *