Приче ветерана

Врабац, сам те је Бог послао!

Димитрије Лазић - Мита Врабац

Пише: пуковник Милорад Улемек Легија, командант ЈСО

Димитрије Лазић - Мита Врабац

Мита Врабац, био је чудан лик, рођен тамо негде у Војводини. Отезао је у говору онако по лалински, наглашавајући оно „ш“. Пре две године био је рањен у лице, па му је фаца увек изгледала као да је у грчу, односно као да се стално цинично смеје. Он је имао екипу од неких четрдест људи и она се није повукла када је Коле погинуо. Иако је дошао са том групом, Мита је био артиљерац, онако баш специфичан. Он није имао онако класичну артиљерију, како би то човек помислио, када се каже да је неко артиљерац. У Митиној групи било је разноврсног наоружања: једна батерија минобацача 120 мм, једна батерија минобацача од 82 мм, па јаки осмоцевни ВБР-ови, монтирани на џипове „лендровер“. Такође, група је имала БСТ топове и тешке митраљезе 12,7 мм, и једне и друге монтиране на возилима. Мени је био веома упечатљив камион ТАМ-110, на коме је био монтиран четвороцевни митраљез „бровинг“ 12,7 мм, који је изгледао тако моћно, али још моћније када почне да бљује ватру. Ту је био и један митраљез истог калибра, страшан по учинку. Када би била упарена четири та митраљеза, онда је то било сачувај ме Боже – испред би настала права пустош, али буквално права пустош.

Мита је углавном давао неопходну подршку трупама у нападу. Када је Коле погинуо, стигла је наредба из Једанаестог корпуса да се онај Баја, који је водио људе придошле из Славоније и Барање, повуче назад. Мита је остао овде са својима. Ону ноћ, када сам разговарао са генералом Новаковићем, питао сам га да се Мита Врабац са својима прикључи нашој тактичкој групи. На моју радост, Генерал је то одобрио. Заправо, Мита Врабац је некако био и најзаслужнији што смо остварили наш први успех у нападу. Његова прецизна и убитачна подршка била је кључ у одлучујућим тренуцима напада. Томе је највише допринела уиграност његових људи, а највише њихове посаде на једном од мобилних БСТ-ова, коју су сачињавала два рођена брата: Мишко и Рашко.

Када сам, после завршетка борбе, питао Миту како дозвољава да му два рођена брата буду заједно на истом оруђу, одговорио ми је да они само тако и хоће да раде, јер су потпуни лудаци. И стварно су били. Њих двојица су заправо и најзаслужнији што је битка добијена. Терен, на коме смо тога дана радили, баш је био неприступачан за тежу борбену технику, поготово за тешке тенкове Т-55. Онако пошумљен и влажан терен онемогућавао је и дејство и кретање тих тако гломазних машина. И за тимове у нападу тај терен је био незгодан, јер је непријатељ био добро укопан. Највећу невољу су стварали добро укопани непријатељски бункери, којима ни мине из минобацача од 120 мм нису могле ништа, чак и онда ако би погоци били директни. Бункери су били добро укопани, покривени дебелим слојем земље преко нареданих дуплих редова букових балвана, а то је било чврсто као бетон.

Таквих бункера било је бар десетак дужином читаве линије напада, па је јуришним тимовима било немогуће да им приђу, кроз голу шуму, ближе од стотињак метара. Из тих и таквих бункера отварана је убитачна и прецизна ватра. У једном тренутку био сам се сморио и мислио да овде нећемо ништа урадити. Уверио сам се, иако ми је било строго забрањено да прилазим до првих линија, да је директан напад на тако утврђене бункере раван самоубиству.

Кад је већ подне било прошло, а ми и даље били на истих сто метара испред непријатељских рововских линија, отишао сам до Мите Врапца да се посаветујем у нечем са њим. Заправо, идеју је дао Ћата из Зумретове бригаде, који је био еквивалент Мити Врапцу, само што је био техником много сиромашнији. Мита Врабац је за њега био НАТО пакт.

Ћата је предложио да покушамо да остваримо директне поготке по бункерима са минама на које бисмо монтирали упаљаче са успореним дејством. То је имало смисла. Кад већ тренутни погоци нису могли да значајније оштете те бункере, можда ће ове мине са успореним дејством имати ефекта. Наиме, такве мине би се забиле око метар у подлогу, а онда би експлодирале.

Када је Мита Врабац саслушао шта има да му кажем, само му се фаца још више згрчила. Тако се он, у ствари, насмејао моме предлогу. Много касније сам схватио да се он иначе тако смеје.

– Види, добра је идеја, али за то би нам требао шлепер муниције, коју ја, наравно, немам. Јер да бих убо са минобацачем посред среде, требало би да се поклопи много елемената. Један од главних услова је да нема ветра. ’Ајд, сад доле и можемо да израчунамо тај учинак ветра, али горе, где се мина окреће на висини од четири километра из узлазне путање у силазну, то је заиста теже. Рецимо, нека је ветар помери само десетак центиметара, па док падне доле, то је већ метар одступања. Према томе, то је онда чиста срећа и узалудно трошење муниције, а које, узгред речено, и немамо много – одржао ми је Мита једно мало предавање, после кога сам се снуждио и изгледао као покисли миш.

–’Ајде, де – потапшао ме је по рамену. – Него, ’ди су ти бункери? Могу ли то да видим?

Гледао сам у њега неколико тренутака.

– Па, можеш, само…

– Де, де, само ти мене поведи да ја то шацнем.

Тако смо пошли. Како је Мита био око три километра од линије напада, возили смо се док није почела шума. Испред нас, на неких тристо метара, чула се паљба. То су они Зумретови узалуд напуцавали оне из Петог корпуса, који су се сигурно смејали у добро утврђеним бункерима. Даље смо морали пешке. Мита је заостао, видео сам да нешто гледа по земљи. Нешто је загледао, тупкао ногама и одмеравао рукама. Нисам хтео да га прекидам, иако ми ништа није било јасно.

Када смо дошли на неких двеста метара од места где су били ровови, Мита је стао и извадио двоглед, па уместо да крене још мало напред ка линији ватре, он је стао да корача паралелно са њом. Гледао је кроз двоглед и стално нешто загледао по шуми. Онда је извадио нож и почео да обележава разно дрвеће. Усекао је некакве иксове у њега. И даље га ништа нисам питао, премда ми и даље ништа није било јасно. Цела та Митина представа потрајала је скоро један сат. Онда ми је рекао да идемо назад до возила. Још док смо ходали шумом назад ка нашем возилу, он је позвао неког радио-везом и нешто промрмљао. Шаћир, који је ишао са нама, стави прст на слепоочницу и уврну га тамо-амо показујући ми да је Мита опаљен. Нисмо дуго чекали кад се појави један „лендровер“ са два лика. То су били Мишко и Рашко. Иако нису били близанци, доста су личили. Мита оде до њих и стаде да им нешто објашњава. А онда ускочи назад на возило, на место где се налазио БСТ од 82 мм на хидрауличном постољу. И онда они кренуше са возилом право у шуму.

Ја сам само стајао и гледао, а онда Шаћир и ја кренусмо пешице за њима, јер су они возилом буквално милили провлачећи се између дрвећа. И тако миц по миц, врлудајући између оног дрвећа, стигоше до оног места до кога смо Мита и ја малопре дошли. Ту они стадоше и Мита искочи и поче да тражи по стаблима оне иксиће које је малопре урезао.

Тек сада сам, али помало у неверици, почео да капирам шта му је на уму. Питао ме је да ли испред нас има наших снага. Рекао сам му да су оне ту испред нас, дуж читаве линије и на удаљености од неких сто метара.

– Е, онда нека се размакну док ми не измеримо – рече ми и настави са оном двојицом да хода по шуми показујући им ка бункерима, који су се са ове раздаљине тек помало разазнавали.

Како нисам имао директну везу са нападачким тимовима, морао сам да је успоставим преко Зумрета, који је био главни шеф радње.

– Јесмо ли готови за данас? – питао ме је он.

– Нисмо, нисмо. Само ти повуци људе, па ћу ти ја јавити шта даље.

– У реду – рече он, мада сам знао да и њему ништа није било јасно. Нисам имао времена да му сад овако преко везе објашњавам, а онда сам видео да Мита и један од оне двојице већ пуне топ.

До нас је већ почео да пристиже први део људства са првих линија. Хитро су се кретали кроз шуму. Када су стигли до нас, питао сам једног од њих колико треба да се сви повуку на сигурно.

– Ма, сад ће они, за пет минута – одговори ми он помало збуњен.

Убрзо је до нас стигло целокупно људство са линија.

– Је л’ може?! – викну нестрпљиво Мита.

– Цепај! – одговорио сам му.

Он даде знак, ваљда Раши, који је био за воланом. Овај мало потера возило тик до једног од оних дрвета што их је Мита малопре обележавао. Мита га је са стране наводио мало по мало. Када се ваљда наместио, даде му знак да стане. Затим је наскочио на задњи део возила и дуго нишанио кроз нишанску справу. Овај други, ваљда Мишко, чучао је са друге стране топа и био руком на механизму за окидање.

Када је Мита наштимовао справу, склонио око са нишана, а потом је, пре него што је Мишку дао знак да може да окине, погледао иза цеви топа да се увери да иза ње никога нема. Ја сам се, док су се они гузили, већ побринуо да иза њиховог возила никога не буде. Опасно је било да се неко нађе иза бестрзајног топа на мањој удаљености од тридесет метара, а у тренутку када он опали. Јер је ваздушно топлотни удар, који излети из цеви топа, толико јак да би свакога, ко би се нашао иза ње, покидао на фронцле.

А онда одјекну пуцањ. У шуми је то деловало као удар грома. Иза возила диже се лишће у ковитлацу. Без обзира што је била зима и тло влажно, на неким местима поче да се дими. Погодак је био директан. Право у отвор за дим на бункеру. Гледао сам кроз свој двоглед и видео како се диже прашина из великог земљаног бункера. Мита је гађао са РК-зрном, односно реактивно-кумулативним зрном. То зрно било је смрт за укопана возила, а за овакве букере, још много горе.

Мита је онда кренуо полако оном трасом коју је малопре обележио. Ја сам у међувремену позвао Жогу, оног лика који је био одговоран за вођство данашњег напада и објаснио му о чему се ради и шта би они требало да раде. Мита није омашио ни један бункер, а није ни могао. БСТ има максималан домет до три хиљаде метара, сад на ових мало више од двеста метара није било шансе да промаши. Испуцао је свих девет ракета, колики му је и био борбени комплет.

У међувремену, како је који бункер уништио, тако су они Жогини кретали и враћали се на своје линије, одакле су спремали нови напад на сада већ поприлично разређене линије својих противника. Успех овога напада био је потпун. Сада више није било стајања.

КОТА 312

Пошли смо кроз шуму. Таман смо стигли до њене ивице што избија на брдо, кад зачух како граната шишти кроз ваздух. Тај звук бих вероватно препознао и усред најдубљег сна. Уследела је детонација, таман када смо се нас тројица бацили на земљу. Погледао сам преко чистине и видео да је пала неких двадесет метара од рова у који су се набили Буба и остали. У том рову сигурно их је било двадесетак. Ако „муџе“ убоду у ров, биће то кланица и то права.

Размишљам да и ја претрчим до рова и да оданде покушам да организујем како ћемо и шта даље. Међутим, чистина је била превелика, па размишљам да ћу, ако не будем могао да се вратим на садашњу позицију, остати одвојен од већине наших снага које су се и даље налазила у шумарку. Са позиције где се налазим, а то је на самој ивици шумарка, брзо процењујем ситуацију. Ствар је јасна. Морамо брзо да овладамо оним земљаним путем и да се туда извучемо до позиција одакле смо ноћас кренули.

Још једна граната зашишта кроз ваздух и паде много ближе рову. Срећа у несрећи је била та што они тамо нису имали много минобацачке муниције, иначе би до сада овде падало као киша. Зовем Шаћира, који се налази мало даље од мене, и објашњавам му шта треба да уради. Он слуша и гледа ме готово не трепћући. Удише неколико пута, крсти се брзо, а затим јурне као испаљен из праћке.

Гледам око њега ударају меци и подижу земљу као мали водоскоци. Он трчи у цикцаку и све је ближи рову. Ја на својој позицији скоро да и не дишем. Боки, који је био мало даље од мене, навија. Хоћу да му кажем да ућути, али не говорим ништа. Најзад видим како Шаћир ускаче преко високог грудобрана у ров и више га не видим. Одахнуо сам. После неколико минута чујем и видим како тешки митраљез штекће са „гандолинија“.

Главни проблем у тренутној ситуацији била нам је једна узвишица која се налазила нама иза леђа и нешто ниже од ове коте на којој је био ров. То је била нека борова шумица у којој су се оне „муџе“ угнездиле и одакле су покривали ватром читав терен, укључујући и земљани пут који је за нас био од кључног значаја.

Стевица је пуцао у кратким рафалима, али константно. Због ћошка шуме нисам могао да видим поготке, очигледно је било учинка, јер сам видео како наших десетак искаче преко грудобрана и трчи преко чистине ка путу. Нестајали су један по један у ували по којој је ишао пут. Сада су на њих пуцали скроз са друге стране, али је то било подношљиво, јер је даљина била око шест стотина метара, тако да паљба није била тако прецизна. Ипак, зујало је на све стране. Стварно су нас добро прикљештили. Били смо ухваћени са три стране и наша позиција била је доста нижа у односу на њих. Ако се из овога извучемо биће то право чудо. Доле низ пут зачула се пуцњава и то је потрајало.

– Кемо, јави се за Врапца! – запишта ми веза. Тргао сам се као ошурен. Вероватно због више позиције на којој смо се сада налазили, домет се побољшао. Јавио сам се.

– Шта се то код вас дешава? Чујем да сте у гадном срању, али ко велим не јављате се, па нећу да сметам – чуо сам Врапчев глас.

Морао сам да се насмејем. Да ми је био при руци пољубио бих га.

– Врабац, па сам те је Бог послао! Је л’ си ти спреман да дејствујеш? – малтене сам зацичао од среће. Е, то се звало олакшање.

До сада смо били сами у овим говнима, а сада ипак неко прозорче наде.

– Па, ја сам спреман још од рођења, па само дај бројке – мислио је на координате.

Брзо сам извадио карте и лењирче и почео да рачунам. Од узбуђења мислио сам да ће ми срце искочити. Мозак ми је радио као дигитрон. Када сам завршио, брзо сам му издиктирао потребне бројке. Позвао ме је после минут.

– Јеби га, нисам у домету за ово, мораћу да се преместим, за двадесет минута ти се јављам.

Хладан туш. Тако сам се осећао. Али, шта сам могао да кажем, били смо се договорили за рејон Гладног брда и Рајновца. Ми смо били неколико километара лево од тих циљева. Још једна граната паде, овај пут сасвим близу рова.

– Тигар један, јави се! – то је био Деки, шеф оног тима што је малопре истрчао из рова.

– Слушам!

– Ево стигли смо до оних кућа, али не можемо даље, бију из оног борика, а бију и са друге стране за све паре. Али, можете да се довучете до нас, па ћемо овде кружну одбрану и онда идемо даље – известио је о ситуацији.

– Добро, крећемо са пребацивањем.

Очигледно су они у борику били онемогућени да делују по нама на овом брду, али су зато имали чист терен доле, код кућа, где је био Деки са својима. Рекао сам Бокију да ми позове командира Бабиних. Стиже после пет минута сав задихан. Очи му ко сарме, али је онако скоро смирен. Брзо му објашњавам да треба да повуче све своје људе овде где се сада налазимо, а да затим у мањим групама претрче до пута и спусте до кућа где га чека Деки. Морали смо да искористимо ову предност што их је „гандолини“ засуо, па да се извучемо из ове шуме, иначе ће ту да нам буде гробље. Он клима главом да је разумео, узе аутомат и оде.

У том тренутку зачу се неколико детонација одозго из оних кућа. Преко врха брежуљка видим како се диже дим. После пет минута неко ми јавља везом да су их гађали ручним бацачима и да је Деки рањен и још двојица. У том тренутку једна група ових Рамбових истрчава из шуме и пуним гасом трче преко чистине ка путу. Имају добрих сто педесет метара. Тад настаје пакао. Из свих праваца они из Петог корпуса отварају ватру. Па чак и они из борика без обзира што их Стевица и даље полива из „гандолинија“. Видим како двојица падају, али онако рањени настављају да пузе. Следећа група као слепа на опасност истрчава и трчи. Уз пут купе ону двојицу што су се вукла по земљи и нестају у ували пута. Група за групом претрчава. Они из Петог схватили су да се извлачимо, па опалили из свега што имају. Гранате још жешће падају. Стевица више не туче у кратким рафалима, него пржи цев само тако, чак су мало истерали возило ван рова да би имали бољу позицију за паљбу. Овде у шумици остао је један наш тим и један Рамбов. Шаљем наш тим да следећи претрчи. Ватра не јењава. Видим Пикавца како пада погођен. Лежи. Пушка му је испала, покушава да устане. Вичем му да остане да лежи на земљи, али не чује ме од силне паљбе око нас. Кажем Рамбу да је он сада последња заштитница и ја са Бокијем претрчавам до рова. Око нас добује. Шаћир изашао из рова и испаљује тромбон са рамена директно ка оном борику. У том тренутку чујем познато шиштање кроз ваздух, онако у трку залежем, детонација баца земљу преко мене. Овога пута су погодили уз сам грудобран рова. Жалим што у овом тренутку нисам кртица, па да се укопам дубоко у земљу, што даље од ове оловне кише. Боки је у рову, ја сам два корака иза да ускочим. Видим како се Стевица кези као лудак у екстази и мења реденик на митраљезу, чија цев се пуши. Сав је црн у лицу од барута и гасова које митраљез избацује.

ГОЛУБОВИ

Када сам рекао Раши да је он задужен за рањенике, није рекао ни речи. Само смо се гледали нетремице у очи. Тај поглед је говорио више од хиљаду испричаних речи… И док сам опрезно газио по загарављеном тавану, веза ми запуцкета. Био је Врабац. Е, као да ме је сунце огрејало. Покушао сам да узвратим позив, али није ишло. У очајању сам се узверао уз дрвени рог и то је упалило. Тај метар и по разлике омогућио је радио-таласима да се пробију и пронађу свој пут. Нисам ништа околишао, него сам рекао Мити да за тачно десет минута распали све што има по задњим координатама које сам му дао.

– У реду. Иде по договору и, Кемо, држите се, ови „голубови“ покушавају да се пробију до вас – охрабрио ме је Мита Врабац и прекинуо везу.

То ми је унело трачак наде, јер ако је неко могао и хтео да нам помогне, то су били ови Бабини. Других снага, које су за то биле способне, није било. Брзо сам се стуштио са тавана и истрчао испред куће. Окупио сам шефове тимова укључујући и ове Бабине. Пробрао сам десетак људи, више и нисам могао да не бих нарушио периметар наше јадне одбране. Брзо сам им објаснио ситуацију. Ја ћу са тих десетак камиказа да покушам да се пробијем до следећих кућа у самом подножју борика када Врабац буде распалио. Са те позиције напашћемо положаје на борику. То нам је била једина шанса да се извучемо. Да заузмемо бар јебени борик и отклонимо главну опасност. Рекао сам и за „голубове“, и за то да имамо само један покушај. Сви су се сложили.

Окупио сам малу десетину и договорили смо се како ћемо. Чим Врабац распали, Стевица и Пеја излећу из стаје са „гандолинијем“ и туку по борику. За то време ми остали претрчавамо и уз само подножје борика се пробијамо до следећих кућа. Тамо када стигнемо, правимо нови план и нападамо борик. Погледао сам на сат, још три минута. Раши сам рекао, да оно што сам му рекао и даље важи у случају да не успемо. Коле ми је рекао да ће и он са нама. Као да је тражио ђавола. Помало ми је деловао погубљено. Није то било од страха, него као да је остао без воље и снаге. Када сам се за све и са свима договорио, спремили смо се. Још пола минута. Чучали смо иза спремишта за кукуруз и чекали. А онда се чуло шиштање. Надао сам се и молио Бога да сам Врапцу дао добре координате. Ако буде подбацио, неће окрпити ове на борику и наша мисија биће самоубилачка, али буквално. А ако буде пребацио, онда ће све што испали пасти тачно по нама и онда више није било битно.

Детонације су парале ваздух. Проверио сам, гранате су падале свуда и нисам могао да утврдим да ли баш тачно падају по врху. Није било ни битно, битно је да су решетале борик. У следећем моменту поче паљба из „гандолинија“. Стевица није штедео. Тада смо потрчали, стигли смо до брда на коме се налазио борик и онда путем који је ишао подножјем, трчали смо ка кућама које су биле на неких триста метара. Тада су нас засули са суседног брда. Нисам се освртао, само сам грабио. Договорили смо се пре поласка да не стајемо ни због кога. Циљ је био домоћи се кућа.

Када је једна граната пала на тридесетак метара, бацио сам се на земљу. Какав малер, само је фалило да нас наша ватра испали. Док сам лежао, Коле ми је притрчао, а они његови за њим као ловачки пси. Погледао сам иза себе и видео да је и Пеја кренуо за нама са „гандолинијем“. Стевица је цев окренуо ка оном удаљеном брду и тукао кратким рафалима. Кад већ није могао из ове позиције због неповољног угла да туче по борику, тукао је по супротној страни. Паметно.

Ђипио сам на ноге лагане и наставио ка кућама које су ми се сада чиниле на дохват руке. Јасно сам видео наш џип у којем је Мита остао. Чуо сам остале како трупкају за мном. Врапчева паљба је престала таман кад смо стигли до прве куће. Брзо сам рекао Стевици да окрене и одмах почне да туче по борику, који се одавде видео као на тацни. Није чекао да му се двапут каже.

Покушао сам да дођем до даха и рукама позивао остале, који су још притрчавали, да се окупе.

– Идемо право на борик, одмах да то искористимо!

Био сам толико задихан да нисам могао ни да причам. Видео сам да их је само осморица, то значи да смо у претрчавању изгубили двојицу. Показао сам им на бомбе. Погледао сам око себе како бих видео Колета. Нисам га видео. Није ми било да га сада тражим. Повео сам моју малу групицу право у борик. Стевица је иза нас и даље тукао кратким рафалима. Опрезно смо пришли врху и развили се у стрелице. Очекивали смо сваког момента да на нас отворе ватру. Нисмо имали много времена да се гузимо и тактизирамо. Морали смо да нападнемо директно. Сваким кораком били смо ближе, тако су ми се низ кичму спуштали хладни жмарци. Било нас је мало, сви смо већ били поприлично исцрпљени и танки са живцима. Нисам знао колико испред нас има непријатељских снага. Када сам проценио да смо отприлике на правом месту, викнуо сам: „Бацај бомбе!“. Сви смо већ имали спремне бомбе, чуло се хорско отпуштање кашика када су бомбе бачене. Залегли смо на земљу. Срећом, па борик није био густо засађен. Детонације су одјекивале у малим размацима. Скочио сам и потрчао урлајући. Остали су ме следили. Хеклер сам заменио нечијом пушком. Пуцао сам испред себе, трудећи се да покријем што већи угао терена. Ни осталима, што су сад трчали скоро у линији, нисам морао да цртам шта треба да раде. Ово је била пресудна борба за опстанак. Ако не успемо, наши доле су готови.

После десетак претрчаних метара, схватио сам да испред нас нема никога. Успорили смо и престали да пуцамо, али смо се и даље кретали опрезно. Стигли смо до места одакле смо видели доле куће у којима су били рањеници. Положај је био напуштен. Очигледно је Врабац одрадио своје. Тло је било пуно чаура и празних уложака за РПГ-7. Било је још и крвавих завоја, није било ни једног тела. Ако је неко овде и погинуо, сигурно су га однели. Обезбеђујемо место и даље у неверици како смо овде, где је требало да се води одлучујући окршај, глатко прошли. Сада би онај преварант Ђаја сигурно рекао како је Бог био на нашој страни и ја му сигурно овога пута не бих противречио.

Иза нас, где су се налазиле наше линије, зачула се граја. Погледао сам кроз двоглед и видео једну групу како иде у борбеном поретку путем ка нама и маше. То су били „голубови“, који су успели да пробију онај први обруч.


Мајицу ЧОПОР можете наручити овде

Коментари (3)

  1. maxa каже:

    neka mu je vecna slava, zivece u svima nama koji smo ga poznavali…
    leti leti vrabac…

  2. Јован67 каже:

    Нека му је вечна слава и хвала! Многи борци оставише свој живот тамо…негде… Хероји не умиру! Док год их спомињемо!!!

Напиши коментар