четвртак, 2. децембра 2021.

Велики сиви вук

Пише: Јулијана Мркоња Марић

Милорад Улемек Легија

Дани су дуги, предуги, ноћи бескрајне. Дању се не види ништа осим зидова и истих лица немилих људи, осим зрачака сучеве светлости која само на час обасја тај необични простор, универзум у универзуму. Ноћ није била видљивија од дана али је била речитија, опипљивија, живља и стварнија. Месечина је успоменема давла обличја и облике, лица и наличја, а речима удахњивала живот и ноћу, чини му се, јасније види и боље чује. Зар није одувек било тако?! Осмехнуо се.

Све што су сада биле успомене некада су били само тренуци. Да се није навикао на тишину никада не би схватио да вечност не ткају године него тренуци. Било је небројено тренутака тишине, али она није била као ова у којој је живео. Та некадашња тишина била је она која ишчекује, она која доноси одлуке, она која је предах пред напад и одбрану или она која окрепљује. Ова данашња је говорила у име свих оних претходних тишина и није била тренутак већ цела вечност. Он је боље од свих знао да делови чине целину и да ако их уклопиш како треба функционишу савршено.

Непрегледни хоризонти, поглед који пуца у бескрај, глас који не познаје границу, то је била његова стварност тако жива, узбудљива и опасна. Многи би се уплашили да су само видели, а камоли доживели, оно што он јесте. Многи би, али не и он, велики сиви вук, који је увек био испред свог Чопора и који је увек бдео над својим Чопором. Бдије и сада. Ту повезаност, љубав, заклетву, оданост, крв која спаја, ране које никада неће постати ожиљци ништа није могло да избрише и ништа неће моћи да избрише, па ни смрт. У то је био сигуран јер се са смрћу свакодневно гледао у очи. Толико је добро упознао да је се више није плашио, а и зашто би када смрти и нема. То је само један прелазак из пролазности у вечност. Устао је са тврдог металног кревета и стао пред једини извор светла који је већ годинама гледао. Месечина му је миловала лице. Пријао му је тај додир, једини који је на кожи осетио ни сам не зна колико дуго и слике су почеле да се смењују једна за другом.

За њега је рат почео пре него за све остале и ево и сада траје. Био је млад, пун воље, снаге, полета и елана. Младост је ишчилила, а да није ни приметио када. Само је једног јутра у огледалу видео много ситних и једва приметних бора око очију, једну бору по сред чела и две у угловима усана. Сећа се да је тада дубоко уздахнуо.

Те боре око очију сведочиле су о ономе што је годинама гледао и што никада неће моћи да заборави. Гледао је страхоте и ужасе какве филм не може да дочара. Други су као успомене из младости баштинили летовања, журке, прве љубави, студентски живот, а он дим, барут, прашину, хладноћу која се увлачи у кости, ветар који повија леђа, ноћи и ноћи под пуном ратном опремом и крв. Слике попаљених српских села и масакара свега на шта је непријатељ наишао он није могао да заборави, а није ни хтео. Док су политичари седели по салонима и причали празне приче он је са својом браћом по заклетви био тамо где су горели и земља и небо. За њега није постојала подела на Крајину, Банију, Лику, Славонију, Кордун, Херцеговину, Босну, Рашку и Косово. За њега је све то била Србија блатњава од крви коју је бранио, коју је штитио, коју је видео онако како већина није. Видео је православе цркве порушене до темеља и од огњишта начињена згаришта. Видео је села од којих није остало ништа осим димњака и гробља пеорана, земљу из које извиру кости. Видео је старце којима су са тела одрали кожу и оставили их да полако умиру и старице са посеченим дојкама. Видео је девојчице које су живе окачили на плотове и тарабе и које су умирући плакале пробијених утроба. Лекари су дошли и нису могли да их спасу. Видео је труднице, Српкиње, мајке нације, распорених стомака. Видео је дечаке побијене тако што су им одсекли удове и гурнули у уста. Посечене језике није могао да преброји. Преклане људе није могао да изброји. Пуцњава и препуцавања било је толико да је и сада чуо фијуке метака и видео како лете шрапнели. Колико је само пута наишао на Србе којима су почупали органе да би продали. Колико ли је само пута подигао свој Чопор да би вратио отету децу спремну за продају. Њему је временом постало сасвим свеједно да ли су тамо испред њега усташе, балије или Шиптари јер сви су они за Србе, за његов род, били оличење ђавола лично. Понекад је подизао главу ка небу и молио Бога да учини нешо и заштити српски народ од погрома. Борећи се против тих звери у људском обличју огуглао је на страх и стављао је главу тамо где они, које сада зову великим српким херојима, нису смели не да спусте ногу него да пусте поглед. Он је ишао свуда где је српство заплакало и борио се до последњег атома снаге и када му се чинило да је снага на измаку она се регенерисала, а он се подизао као Феникс.

По ко зна који пут се сетио речи војводе Воје Танкосића: „Бомбе и одликовања не падају на исте главе.” Одликовања никада није желео, бомбе су саствани део рата и нису му падале тешко, али на његову главу се не тамо на фронту него овде у тишини обрушио небески свод. И он га је стојички држао, као некада Атлас. И неће посустати јер не може и не сме да одустане. Дао је реч. Положио је заклетву Србији, а она је увек била испред свега и испред свих и сада је и увек ће бити јер он је ратник, витез, војник.

Оне две боре у угловима усана су сви они крици и вапаји који никада нису изашли из њега, све оне неисплакане сузе за побијеним Србима, за његовим саборцима изгинулим на фронту. Она једна бора на челу је од бриге за онима коју су преживели. Време пролази и његовом лицу не поклања нове боре, али оне постојеће свакодневно продубљује.

За њих који мисле да су му одузели небо увек је био ретка звер. Не зато што је био крволочан или неухватљив већ зато што је био другачији од њих, њима необичан и несхватљив. Оно у шта је он веровао и шта је безусловно волео за њих је било нестварно и није ни покушао да им објасни шта значи бити веран Србији и волети је више него родитеље и сопствени пород, шта значи потећи јој у помоћ и пре него што завапи, шта значи волети безрезервно Отаџбину и веровати у њу, чак и онда када ти држава стави букагије и хоће живог да те отера у заборав. Исти ти неразумници, који не верују у оно што не могу да виде или да додирну, исто тако мисле да су му одузели слободу. Не знају да је то немогуће јер слобода није стање тела него стање духа, а дух је неухватљив. Велики сиви вук је можда окован самоћом, али није усамљен јер склопивши очи он чује, он осећа све оне мисли које путују ка њему, бригу, љубав и поштовање оних који га познају, оних о којима је некада бринуо и о којима и сада брине и не мора да их види, не мора да их дотакне да би знао како су и о чему размишљају јер Чопор је повезан крвљу, ранама, истинама које нико никада неће моћи да потре и заклетвом.

Док се ноћ претвара у младу зору из универзума у универзум путује глас који реке преко равнице носе према планинама. Ко је случајно будан у том часу може јасно да чује како Чопор арлаукањем одговара кривељану: „Христе Боже распети и свети…”

Јулијана Мркоња Марић

Мајица Вук ЈСО
Мајицу ВУК ЈСО можете наручити овде




1 коментар

  1. dsc

    Веома тужно, докле је могуће издржати … Храбри Србски вукови у срцима сте нашим… Слобода за вука!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *