Усташки терор не сме у заборав

Милан Басташић једини преживели од 77 српских дечака са Билогоре у „Јасеновацу“. Шаранова јама код Јадовна и јасеновачки ужаси оставили ране које вапе за истином

milan

Са неколико пријатеља који су здравице залили добром капљицом и уз двадесетак пристиглих честитки са најбољим жељама, Милан Басташић је недавно „начео“ 85. годину. За осам и по деценија, у његовој „књизи живота“, исписане су многобројне странице. Већином оне најлепше, посвећене животним радостима и успесима. Ипак, негде на њеним првим странама, живот је показао и своју нељудску, зверску, безумну страну, оставивши тешке, дубоке трагове усташке каме и терора над Србима у Независној Држави Хрватској. Без обзира на то што му је живот касније био прожет успесима, доктор Милан Басташић тврди да су му Шаранова јама код Јадовна и логор „Јасеновац“ – обележили цео живот. Заувек су, каже, оставили дубоке ожиљке и живе ране које и дан-данас вапе за истином.

– У мојој души више од седам деценија јасно живе две тешке ноћи, априлска 1941. и октобарска 1942. године – прича за „Новости“ др Басташић. – Тог априла, последњи пут сам у нашој кући у Грубишном Пољу видео оца Луку, солунског добровољца, и брата Стевана, гимназијалца. Усташе су их из постеље, босе и полуголе, одвели и, највероватније, крајем јуна 1941, ко зна како зверски убили и бацили у Шаранову јаму код злогласног Јадовна.

Ове три реченице, наш саговорник изговара тешко, са великим паузама, дубоким уздасима, сузама… Потом устаје, са зида скида фотографију из 1939. године. Једина, каже, на којој је цела породица Басташић: отац Лука, мајка Евица, брат Стеван, сестра Јованка и он.

0-milan– О оцу и брату добијали смо неке информације, али закаснеле и непроверене. Последње што знамо јесте да су сигурно одведени у Госпић, мада никада нисмо тачно сазнали када су и где убијени. Само нека моја истраживања указују да су им кости у Шарановој јами. Њихове посмртне остатке нисмо пронашли ни достојно сахранили. А, када не знате где почивају најближи, то је страшна рана. Непреболна – уздише Басташић.
Његов апартман у Дому пензионера на Бежанијској коси у Београду, у ком живи од 2006. године, поново „плави“ тишина. Тешка и болна. Након дуже паузе, наш саговорник наставља:

– После те ноћи, када су одведени отац и брат, као и сви најближи мушки рођаци са очеве и мајчине стране, живели смо у непрекидном страху. Плашили смо се зла које је на све стране кружило и о коме се међу Србима шапутало. И, стигло нас је. Дошла је и друга брутална ноћ мог детињства. Почетком октобра 1942. године, усташе ме одводе у „Јасеновац“.

Понижење које су доживели током транспорта у сточном вагону од Грубишног Поља до Јасеновца, као и ужасе и страхоте које је као једанаестогодишњи дечачић преживео у злогласном усташком логору, каже, тешко је испричати. Смогао је, ипак, снаге да напише неколико књига и да тако завешта своје сведочење али и поуздане податке о страдању Срба у НДХ, до којих је дошао вишедеценијским истраживањем.

0-milan-(1)– То је била моја обавеза, пре свага, као јединог преживелог од 77 српских дечака са Билогоре одведених у „Јасеновац“ истог дана када и ја. Били су моји вршњаци или старији. Тек закорачили у живот који је окончан усташком шифрованом командом: „На насип, па преко Саве“. Зато нисам могао да дозволим да се њихово страдање заборави. Мене су, пак, деценијама прогањали снови. Не „Јасеновац“ колико сан у ком непрекидно бежим од усташа, скривам се, па поновно бежим, али увек испред мене однекуд искочи неки бојовник и одведе ме у логор – видно потресен прича др Басташић.
После рата када се, како тврди, све смишљено заташкавало, стрпљиво је, пажљиво и готово кришом, сакупљао податке о страдању најближих иако дуго није смогао снаге да оде до Шаранове јаме.

– Тек током службовања у Госпићу, почетком шездесетих мој претпостављени Раде Репац изнебуха ме питао: „Милане, твоји страдаше недалеко одавде, мислиш ли ти ићи тамо?“ И отишли смо. Али, верујте ми, ни дан-данас не знам ни како смо отишли, ни колико смо се задржали. Од силине осећања која су у мени одједном проврела не сећам се ничега, осим што увек видим узнемиреног али достојанственог оца, и брата ког одводе из кревета у ком смо те ноћи спавали заједно – сећа се наш саговорник.

0-milan-(2)Не скрива др Басташић да је са мајком и сестром, после рата размишљао да се пресели у Србију. Али, одлучили су да остану тамо где су његови преци живели готово четири века. У Хрватској се школовао, оженио, радио, остварио успешну војну и лекарску каријеру. Али, тврди, усташки терор и „Јасеновац“ није могао да заборави, као ни да сузбије исконски страх да се све може поновити.
– Већ са „Хрватским прољећем“ 1971. године схватио сам да је мој осећај оправдан. Ипак, морам да признам да сам се надао да неће изаћи на оволико зло. Нажалост, погрешио сам. Из Грубишног Поља побегао сам у Бањалуку, августа 1991. године пошто ми је дојављено да ће ме ухапсити. Одмах сам отишао у Београд и Смедерево и тражио организовање хируршке екипе за Папук. И успео сам. На Папук су 25. септембра стигли први хирурзи – открива Басташић.

Али, те године хрватске власти га оптужују за наводне ратне злочине против цивилног становништва у Великој Ператовици. Тек две деценије касније, јануара 2011. године, Жупанијски суд у Бјеловару ослобађа га тих гнусних оптужби. Од тада, каже, сваке године одлази у Грубишно Поље и тако ће, тврди, бити док је жив. Као што ће, како поручује, до последњег атома снаге, срцем и необоривим доказима писати сведочанства о свим страдањима Срба у Хрватској.

ЛЕКАР И ВОЈНИК

Милан Басташић је завршио Санитетску официрску школу у Љубљани, а у Загребу Медицински факултет, специјализацију епидемиологије и докторске студије. Бавио се научноистраживачким радом и објавио више од 40 стручних публикација. Током епидемије вариоле 1972. године, руководио је сузбијањем болести у општинама Клина и Исток на Косову и Метохији. Када је 1987. године пензионисан, био је пуковник и управник Завода за превентивно-медицинску заштиту загребачке армијске области. Хрватску је напустио августа 1991. године.

ГДЕ СУ ПОТОМЦИ?

– Данас ме обузима језив страх да наши потомци полако и сигурно заборављају терор и геноцид над Србима у НДХ – открива свој немир др Басташић. – Када сам прошле године организовао одлазак у Грубишно Поље, да одамо почаст жртвама прве масовне гробнице на Билогори – нико се није јавио! Зато сам страшно узнемирен и питам се где су потомци? Бојим се, такође, да ће због нашег кратког памћења и разних манипулација „деца Козаре“ за сто година постати „деца из Козарца“. Флоскула „деца Козаре“ је једна од највећих смишљених лажи. Пуна истина је „српска деца Козаре“, јер друге деца на овој планини нису страдала!

 

Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *