У знак подршке мојој јадној отаџбини

Пише: Вук ЈСО

Гледам како све године бранећи је пушком, нису помогле. И сви они погинули, рањени и осакаћени… И ми, на жалост преживели. Све је мања и мања, све јаднија и тужнија.

Гледам како су највећи борци они који су омирисали барут само на стрелишту, а највећи припадници Јединице они који нису имали два пишања у њој. И најгласнији су и најватренији… А знам да када буде куцнуо час, нигде их бити неће. Вириће из мишјих рупа, у страху за своје кукавне животе.

Гледам како су најгласнији проповедници, највећи безбожници. И гледам пропаст Цркве, морала и закона.

Гледам апатију свог народа, погледе пуне зависти и мржње. Јер немоћ рађа очајање, очајање рађа мржњу, а мржња рађа агресију. Литанија новога доба.

Гледам лицемерје и лажи оних који су у стању да газе по живима и мртвима само да би остварили своје циљеве и своје интересе. И никада им није доста. И ништа им није свето. Дај још и још и још…

Гледам како тек сада испливавају на површину све оне прљавштине од „пријатеља“ који су нас све ове године тапшали по леђима, смешкајући нам се у лице, притом нас пљујући и опањкавајући, кришом, кроз службене белешке, трачеве код пријатеља, комшија, странаца у узалудном покушају да нас унизе да би они изгледали „виши“, једино што су знали и за шта су били способни. Али, све се сазна. Пре или касније. И има Бога.

И гледам, све је мање лепих речи, а све више увреда. И када нам неко каже нешто лепо, питамо се шта ли хоће од нас…

И гледам све мање помажемо једни другима и све се више гледа корист. И када нам неко учини нешто добро, а да нам није дужник, одушевимо се! Јер нико више добро и не очекује. И девет пута му учини добро и десети пут немој и ни добар дан ти неће рећи.

И гледам како се још увек делимо. На четнике и партизане. На републиканце и монархисте. На русофиле и англофиле. На националисте и мондијалисте. На… А све нас је мање и мање. И сви су научили лекцију, сем нас. Нестајемо са сунцем на заласку. Сумрак богова.

И гледам шта се дешава ових дана и питам се да ли је ово Лабудова песма нашег народа… Да ли ће рат који ће наша деца водити, бити и наш последњи… Да ли ћу бити довољно јак да понесем пушку, или ћу макар својим гробом да им пружим заклон од непријатеља… Не знам. Време ће нам показати. А знам да мира неће бити.

И гледам. А не видим. Ништа лепо у будућности. И можда сам требао и да ослепим као што сам и оглувео, да не гледам више оно што не могу и да чујем. Исмевање идеалиста и идеала. Блаћење свега доброг. Да сећање на неке славне дане буде једино што ће ме и дочекати сутра.

Знам да знате. Сви ви који ово будете прочитали. И рећи ћете да је то тако. Јер сви смо прихватили то. У нашој појединачној немоћи да ишта променимо. Можда ћемо нову Наду наћи у пророчанствима Маја, Креманаца или баба Ванге… Нада у смак света када ће свима бити исто. Али деца ништа нису крива…

Не знам. И не знам ко зна. А зрнаца у пешчанику живота све је мање…

И све смо даљи.
И усамљенији.




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *