За ЈСО пише: Брат Србин
Кнез Лазар је рођен око 1329. године у Прилепцу, крај Новог Брда а историја не зна тачан датум његовог рођења. Отац му се звао Прибац док је име мајке такође непознато. Лазар је имао две рођене сестре од којих се за једну зна да се звала Драгана. Лазарев отац Прибац је био пехарник на двору Цара Душана Силног те је Лазар и сам одрастао на двору и ту се образовао и учио витешким вештинама. Са својих тридесетак година Душан га је поставио као ставиоца на двору препознавши у Лазару искреног поданика.
Фреска из цркве манастира Љубостиња (1402-1405)
Године, највероватније, 1353. Лазар се оженио са Милицом кћерком Кнеза Вратка којег историја помиње у песмама као Југ Богдан. Милица је била потомак Немањиног сина Вукана. Венчали су се у манастиру Јошаница. Из брака се изродило петоро кћери и три сина. Најстарија кћер Мара се удала за властелина Вука Бранковића. Друга кћер Драгана се удала за бугарског престолонаследника Јована Александра а трећа кћер Јелена за господрара зетске и приморске области Ђурђа Стратимировића Балшића. Теодора, четврта кћер се удала за мачванског бана и угарског палатина Николу Горјанског. Најмлађа кћер је доживела најгору судбину отивши у харем султану Бајазиту. Лазар је имао и два сина Стефана и Вука.
Након смрти Цара Душана Лазар је наставио службу ставиоца код Душановог сина Уроша. Прекретница Лазаревог политичког живота је била 1365. година када се Вукашин Мрњавчевић самозвано прогласио за Краља а брат му Угљеша за деспота. Вукашин је силом постао савладар Урошев и тада наступа нетрпељивост међу србским обласним господараима. Лазар је након тих догађаја остао уз Цара Уроша. За период између 1365. и 1371. године се претпоставља да је Кнез у тим годинама постепено формирао своју област. Кнез је то веома успешно радио јер је био притешњен обласном господарима Краљем Вукашином као и браћом Растислалић те Николом Алтомановићем. Ипак на руку Лазару је ишла чињеница да је Вукашин више тежио ка преузимању комплетне Македоније те су се Кнез Лазар и Никола Алтомановић изборили за формирање сопствених области. Од свих великаша једино је Кнез Лазар поштовао Цара Уроша али је ипак створио своју област знајући да ће доћи време великих сукоба међу србском властелом те му је стварање сопствене области била једина нада да га не уклоне великаши. Свети кнез Лазар је по узору на Немањиће иза себе оставио задужбину манастир Раваницу.
Крајем седамдесетих година XIV века Лазар је око себе окупљао војну снагу састављену од сељака, себара како су се звали у оно време и од њих стварао веште ратнике потребне за организовање феудалне власти. Своје политичко и државно осамостаљење је градио окружен неугодним и много јачим феудалним господарима око себе. Центар области није била његова баштина Ново Брдо (тада најбогатији град у Србији) јер је било у саставу земаља краља Вукашина. На северу области Лазару су проблеме стварали браћа Растиславићи који су господарили Кучевом и Браничевом. Са запада му је претио жупан Никола Алтомановић синовац захумског кнеза Војислава Војиновића. Алтомановић је после краља Вукашина био најмоћнији великаш. Мудрим и тактичким потезима Свети кнез је успео да опстане у том окружењу.
Године 1369, дoшло је до сукоба између цара Уроша и Николе Алтомановића са краљем Вукашином а Свети кнез је то вешто избегао јер је војнички био слаб за сукобе са њима. Алтомановић, киван на Светога кнеза што му није помогао у борбама са краљем Вукашином, упада 1370.године у земље кнеза Лазара, кнез га сузбија и осваја богати град Рудник.
Након маричке битке 1371.године и пропасти Мрњавчевића као и смрћу цара Уроша званично се распало србско царство и угасила Светородна лоза Немањића. Тада у Србији настаје хаос и рат за преосталим територијама. Кнез Лазар добија Ново Брдо, Топлицу и своју престоницу премешта у град Крушевац. Област између трију Морава постаје ново средиште кнежево. Пораз Мрњавчевића је највише искористио Алтомановић који је преузео већи део територије као и Приштину те од Светога кнеза преузима Ново Брдо. Алтомановић се осилио и уђе у рат са угарским краљем Лудвигом. Тада настаје савез кнеза Лазара, босанског бана Твртка и угарског краља Лудвига те у јесен 1373. године упадају у земље Николе Алтомановића и опколише га у Ужицу те заробише. Као заробљеник предат је кнежевом сестрићу Стефану Мусићу који га је ослепео. Земље Алтомановића су подељене и северни део је припао Светом кнезу.
Након проширивања свог феудалног поседа Лазар је постао најмоћнији србски великаш на простору некадашњег царства. Његову територију су обухватали централни делови Србије, економски богатије од других. У саставу Лазаревих земаља су била и два најбогатија града средњовњковне Србије – Ново Брдо и Рудник те градови Ниш, Ужице, Копријан и други.
Након ограничавања својих области 1379. године и ударом на Радича Бранковића , сина Бранка Растислалића ред је дошао на политичко и војно организовање власти. Свети кнез је учествовао и у помирењу Србске Цркве и Цариградске Патријаршије те је то значајно уздигло углед кнеза. Кнез је ужурбано припремао војску јер су са југа Турци надирали и држали су под контролом некадашње делове србског царства, неке под влашћу својих емира а неке у вазалном односу међу којима су најпознатији били краљ Марко Вукашиновић, син Вукашинов затим Константин и Драгаш Дејановић – синови зета цара Душана.
Највећег помагача у стабилизовању и јачању државе је имао у зету Вуку Бранковићу који се оженио са кнежевом ћерком Маром 1371.године. Вук је био моћан господар Косова. Кнез је утицаја имао у Угарској јер му је кћер Теодора била удата за једног од најмоћнијих великаша угарске Николу Горјанском. Удајом треће ћерке Драгане за бугарског цара Ивана Шишмана (1371-1393) као и удајом четврте ћерке Јелене за Ђурађа II Страцимировића (Балшића) господара Зете и приморја Лазар се осигурао да са тих страна неће бити напада те је сву пажњу усмерио на продор Турака.
Уз Вука Бранковића окосницу у стварању вештих ратника били су кнежеви сестрићи Лазар и Стефан Мусић као и браћа Крајимир и Дамјан Оливеровићи, синови деспота Јована Грчинића Оливера најпоузданијег пријатеља цара Душана.
Кнез је ужурбано радио на припремању војске, јер су Турци све више и више надирали ка земљама Лазаревим. Рудници и ковачнице су радиле даноноћно правећи оружје док се војска увежбавала у областима својих господара. Кнез је знао да ће Турци убрзо доћи и до његових земаља јер су имали отворен пут ка Лазару.
Први сукоб Лазаревих ратника и турака се десио током 1381. године у којем су кнежеви властелини Цреп Вукославић и Витомир победили на Дубравници (код града Параћина) један пљачкашки одред турака које је султан слао у земље које жели да освоји и тиме створи панику међу себрима. Ипак није то био сукоб већих размера али је значио да ће султан Мурат у скорије време кренути на Србију.
Године 1386. је Мурат кренуо на Србију са војском, дакле не пљачкашима, и чувши за то Лазар окупи војску и крене у сусрет Мурату. На месту Плочник у Топлици долази до додира двеју војски и отвореног сукоба у којем су Срби поразили турску војску (мада поједини историјски извори тврде да до битке није дошло). Ипак, и ако је било сукоба није био великог значаја као сукоб који следи.
