Сваки шеф шиптарске фамилије имао је наређење да убије у истој ноћи 3 српска оца

Пише: Милица Остојић

Књига италијанских новинара Ђузепеа Ћула и Виториа Романа „Вукови у магли“  документује улогу УН, ЕУ и САД у стварању криминалне државе у срцу Балкана и постављању терориста и злочинаца на челне позиције државне управе.

siptari-teroristi-uck-prizren

ДРЖАВА МАФИЈЕ НА КОСОВУ

Мафија воли маглу, као и вукови. Ово су речи једног полицајца са Косова и представљају синтезу реалности у самопроглашеној држави којој, у више од десет година администрирања, ОУН није донела ни благостање, ни правосуђе ни правду, већ само беду и пораст криминалне стопе. На Косову се у име „стабилности за Балкан“ озаконила владајућа класа везана двоструким нитима са мафијом.

Новинари Ђузепе Ћула (Giuseppe Ciulla) и Виторио Романо (Vittorio Romano), веома савесно и минуциозно истражили су „Косовски феномен“ и своја запажања објавили у књизи под насловом „Вукови у магли“ („Косово: ОУН талац мафија и САД“). У њој су исцртани биланси међународног управљања на тој територији: блокирање процеса за особе које су починиле ратни криминал; траљаво вођење истраге о највишим политичким лидерима Косова, углавном бившим командантима ОВК; мистериозно нестајање доказа на путу између УН и ЕУ; извештаји посматрача ОЕБС-а који су пријављивали инертност ОУН, а који су остали мртво слово на папиру; одговорност САД-а за дешавања на терену.

ДРЖАВА МАФИЈЕ

Територија Косова величине је региона Abruco, и са 14.000 војника НАТО-а требало би да буде једно од најсигурнијих места на свету. Међутим, по тужиоцима то је најзначајнији зглоб промета оружја, дроге, људских органа, и људи уопште према Западу. Како то, питају се аутори књиге, да на границама нико не контролише товар камиона? И закључују: у срцу Балкана који иде ка Европи, постоји самопрокламована држава мафије која нас води у нови хладни рат.

20_5_2010-2А да је у питању територија која је предата мафији потврђују бројни извештаји до којих су дошли аутори (у књизи је објављено десетине факсимила); то кажу и тужиоци, људи из тајних служби, о томе говоре чак и војници КФОР-а у мисији НАТО-а, који су принуђени да окрену главу пред шверцом дроге, оружја и људских бића. Врх криминалних организација поклапа се са врхом политичких партија, не случајно састављених од бивших припадника ОВК.

Дакле, они имају политичку и економску власт. Управо су они под истрагом због зверских ратних злочина и због промета сваке врсте дроге у овом углу Балкана. У књизи су објављени документи који сведоче да су УН које управљају Косовом више од десет година блокирале истрагу против ових особа. Зашто?

Ко ће одговорити на питање како је могуће да су УН преко мисије УНМИК, потрошиле вагоне новца како би створиле једну модерну државу, да је европска мисија ЕУЛЕКС стварала услове за правну државу, а да је НАТО преко мисије КФОР инсталирао војску довољну да се супротстави мафијама половине Европе – а да је при свему томе Косово „држава мафија“, која, уз то, рачуна на улазак у ЕУ.

Италијански полицајац који је завршио мисију за УН прича како је разочаран том истом организацијом. Одговара на питање зашто је Косово држава мафије.

„Имали смо 300 сати материјала на којима је забележено прислушкивање Хашима Тачија. Ти снимци завршили су у некој кутији сутерена у Вашингтону. Нико му не може више судити. Да ли вам је то доста? Дакле ОУН га је покрила. И не само њега. Блокирали су процесе, успоравају истрагу, скривају доказе о умешаности локалних политичара са организованим криминалом. И сваки пут када смо започели истрагу против некога из врха локалне политике стигло је наређење: стоп!“.

Истина се сазнаје на улицама, у тишини, или уз шапат међународних функционера уз вечеру. Има ли доказа за то о чему причате, питају аутори. Многобројни су.

„После шест месеци боравка овде позвао сам шефа и рекао му: овде смо погрешили у свему. Ово су криминалци“. Ко су криминалци? „Ми, Италија, земље НАТО-а. Ми смо погрешили, бомбардовали смо Србе мислећи да су Албанци жртве. После је ОУН све узела у своје руке. И претворила ово у земљу мафије. Бомбардовали смо погрешне“.

Како изгледа Косово данас? Приштина, један од најбољих ресторана, на који метар од седишта међународног тужилаштва, луксуз, наполитанска музика, девојке које прате америчке функционере, космополитска граја, Американци имају слободно вече, Наполитанци у фирмираним оделима, припити француски функционери.

Таква слика Косова сама је по себи одговор на бројна питања аутора књиге. На улицама пребројавамо ламборџиније, ферарије, мерцедесе, луксузне џипове. Чији су? Возе их синови великих мафијашких босова, објашњава капетан КФОР-а, иако по лошим путевима где неретко теку фекалије или нема светла. Четрдесет одсто становништва живи са мање од 70 евра месечно, а 15 одсто је екстремно сиромашно.

Улицама Дечана шета бивши командант ОВК Абдул Мушколај. Праћен је са тридесетак највернијих, постао је национални херој, оптужен од Суда у Хагу за почињена криминална дела. Ослобођен је по свим тачкама оптужнице 3. априла 2008. године, а бројни сведоци против њега убијени су, или су умрли током процеса под неразјашњеним околностима. У његовој канцеларији и сада се вијори застава ОВК и велика слика Рамуша Харадинаја у војној униформи, те огромна фотографија брата Адриана Харадинаја који је погинуо 6. маја 1997. на граници са Албанијом. Абдул не признаје садашњост, за њега су све међународне организације које управљају Косовом и раде на приближавању ЕУ једна замка. По њему, рат је стално ту, иза угла.

„Наш посао није завршен, моји људи и ја смо спремни за борбу у сваком тренутку. Овога пута рат не би био унутар Косова. Бићемо држава која се бори против једне друге државе. Али УН треба да оду. Европска мисија нам такође не треба. Потребни су нам само војници КФОР-а, а остали треба да иду кући“, одсечно закључује.

На констатацију новинара да су Албанци наставили да бацају бомбе на српске енклаве и после завршеног рата, он одговара да је то само пропаганда, а на констатацију да су Албанци напали 2004. године православне светиње, он потврђује да је био ухапшен због тога, пуштен месец дана касније, али самоуверено тврди:

„Сада нико више неће нападати НАШЕ МАНАСТИРЕ“. Да, дословно изговара: „НАШЕ“ манастире, подвлаче аутори. Абдул закључује:

„Посетио сам многа света места у Европи, али ниједно није окружено војницима, наши манастири изгледају као затвори“.

Да ли Срби могу да остану на Косову питају се аутори књиге „Вукови у магли“? Следи хорски одговор некадашњих припадника ОВК-а: „Само они који нису упрљали руке нашом крвљу, и само они који признају независност наше државе. У супротном могао би да експлодира нови рат, у северној Митровици може да експлодира сваког часа“, опомињу они.

ЕВРОПСКИ ОРИЈЕНТ

Сваки кварт и свака улица Приштине показује балканску неодлучност. Гледа на Исток и на Запад, губи сопствени идентитет, лишава га. Доминира статуа у бронзи Била Клинтона коју је некадашњи председник САД-а лично отворио, човек који је инспиратор оружане интервенције НАТО-а против Србије, који се сматра утемељивачем нове државе, национални херој. У Националном музеју Косова највреднији и најпознатији предмет јесте униформа генерала Веслија Кларка, команданта НАТО-а током рата 1999. године.

Приштина се разликује од свих других градова. У самопроглашеној косовској престоници мало је албанских застава, у очи падају углавном оне светло плаве, са 6 звездица. Девојчице у центру града шетају у мини-сукњама. „Европеизовати се, за нас младе је начин да заборвимо рат“, закључују. У центру је мало ислама али на периферији се зато налазе тржнице, мада и све друго подсећа на оријент.

Само 100 метара даље, и човек као да се нашао у Европи, Америци, или негде другде на Западу. Хиљаде међународних функционера живи у Приштини. Један економски микрокосмос више него социјални. То је народ који троши, навикнут на европски буџет. Косово је прави рај за трговце, читави квартови налазе се у њиховим рукама. У четири улице концентрисане су главне међународне институције које већ десет година траже како да Косово изађе из каљуге у којој је завршило после рата.

Канцеларије тужилаштава, седиште ОЕБС-а, зграде судова и полиције неуралгичне су тачке града. Познају десетогодишње тајне и лажи међународне администрације. За многе функционере били су одскочна даска за милионерске каријере. И све је ново у Приштини, једини траг прошлости јесте споменик Скендербегу, националном албанском хероју. Како су далеко од свега тога косовска села, Митровица или Пећ. Тамо се традиција љубоморно чува.

Са којим пртљагом Косово има аспирације да пређе пут ка Европи. Италијански амбасадор Михаел Гифони каже да „Косово гледа пре свега на САД. А проблем је у томе што нема један озбиљан и истински модел на који би се ослонило, нема однос према албанском моделу, не постоји косовски, изгубио је онај југословенски. Од Американаца узимају најгоре, архитектуру лошег укуса, фаст фуд, хамбургер, остало краду од Европе, копирају али све оно лоше. А класа која води земљу нема образовање. „ОУН и Европа су, дакле, офингери о које се качи Косово“.

Конференција донатора европских земаља које финансирају Косово наменила је за период од 2007. до 2011. године 500 милиона евра за ову самопроглашену државу. А од краја рата (1999) до независности Косова, ОУН је потрошила 33 милијарде евра; рекордну цифру. Планина новца за земљу која броји два милиона становника.

Зашто је Косово тако значајно за Европу и САД, питају се аутори књиге. Рефрен италијанског амбасадора гласи „Стабилност Балкана“; он истиче: „Ово је територија која не може бити држана изван процеса европске интеграције“. Нема међународног функционера који није поновио исти рефрен. Али они не чују гласове бројних младих Албанаца: „Истина је да имамо на власти мафијаше, али више волим мафијаше него доминацију Срба“.

Они су за њих мање зло. Не знамо о којој доминацији причају, а гаранција им је, неретко се чује, најисточнија америчка база, јер „док имамо Бондстил нико нас не може напасти“. А шта је са оно мало Срба што живи у енклавама? Како мисли Србија да загрли Европу без разрешења проблема српских енклава? Ко ће и како одрговорити на то питање?

О „жутој кући“ и о Србима које су киднаповали и одводили у Албанију и убијали узимајући им органе, написане су толике странице, али да би међународне институције започеле 2008. године истрагу о промету људских органа на Косову, требало је да на аеродрому у Приштини позли Турчину који је дошао лично у клинику „Медикус“ да прода свој бубрег за 2.000 евра. Зато је истрага једног лекара судске медицине коју је спровео на свој захтев у Албанији, и читав његов рад смештен на један CD, годинама била у рукама тужилаца УН, а када је све 2008. године прешло у руке европских тужилаца – материјал је највероватније уништен.

Српска тајна служба је обавестила о постојању тог CD-a. Значи, оваква криминална активност настављена је пуних десет година, најпре у ратно време, а потом у пуном јеку активности УН и њеног управљања Косовом. У књизи објављени документ јасно говори о захтеву УНМИК-а и препорукама које је слао ОУН да се настави истрага, још 2005, о тој и још неким клиникама које су тражиле велике количине крви али које су УН очигледно кочиле.

ЗМИЈА У ПАРЛАМЕНТУ

„Змија у Парламенту“ одељак је књиге са застрашујућом сликом моћи криминалаца, бивших лидера ОВК, који су дошли у врх власти, и који су давали налоге за спровођење стравичних тортура над Албанцима. Собе за тортуру створене су по наредби Латифа Гашија. Али, то су по одлуци УН били „осетљиви процеси“, и само је отуда стизала команда шта треба радити. Италијан Франческо Флорит, судија европске мисије требало је да суди змији у Парламенту, бившем шефу „Љапи групе“, специјалне јединице тајне службе ОВК, која је отворила између августа 1998. и јуна 1999. године у близини Подујева пет центара за заточенике, места за тортуру и понајвише за смрт, а све то по налогу Хашима Тачија. Гаши је био командант, лично је присуствовао тортурама а и неким извршењима убистава.

Ко су били ти албански заточеници? Цивили који су морали лажно да сведоче да су сарадници Срба и да нису довољно лојални ОВК. Током судског процеса Гаши, Руштем Мустафа и други из ове групе негирали су своју умешаност. Гаши бива затворен 28. јануара 2002. године, Мустафа августа исте године, почињу протести у Приштини и Подујеву, у знак солидарности са ухапшенима, по генералном секретару Тачијеве партије Јакупу Краснићију „оптужбе против њих су претња против вредности албанских бораца за ослобођење Косова“.

На Косову је све могуће, па и претње и смакнућа сведока, пре него што се појаве на суду. Следи истрага, пресуда, која 2005. године бива поништена од стране Врховног суда, објашњава италијански судија. У међувремену Гаши постаје парламентарац, човек веома близак Тачију, па судије УН које је требало да поново отворе процес на необјашњив начин нису помериле ни прст.

Био је то врућ кромпир, или како су то дефинисале УН, један од оних „осетљивих случајева“. Локалне судије нису у стању да поднесу притиске организованих мафијаша, или оних са политичког врха. И психолошки притисак већ у темељу функционише. Другог октобра 2009. године Обласни суд у Приштини, чији је члан и италијански судија Флорит, осудио је Гашија на шест година робије, а Мустафу на четири. А за све чланове Љапи групе постоји оптужница за убиство. Редак случај. Питање судијске части.

Али такав случај није био и са градоначелником Скендераја. Сами Луштаку, бивши борац ОВК, Тачијев човек, хвата за грло судију Самија Гердовција који треба да испразни станове Срба у центру Приштине које су илегално заузели Албанци. Ти станови интересовали су и њега лично. Градоначелник прети убиством судији на очи полиције која не реагује док судија позива председника Општинског суда и саопштава му шта се догађа на улици, док тај исти председник опомиње: „Напустите све и идите“.

Тако функционише правосуђе на Косову у 2005. години. А ОЕБС упорно пише извештаје да је Луштаку командант косовске ослободилачке војске, али никакве користи. Човек који зна да му се телефон прислушкује прети судији јер зна да је заштићен, а на процесу ниједан од полицајаца није изјавио шта је видео, чему је присуствовао; страх је доминантан иако им је задатак да заштите судију.

Сва питања и одговори свима су јасни, они се налазе у односу између локалне политичке власти и функционера УН који су заједно управљали Косовом све до уласка Европске мисије. Одговори се налазе и у нераду КФОР-а и, како сведочи један италијански карабинијер, „држе нас овде да контролишемо да се не сукобе Срби и Албанци. А тако нам мало напора треба да откријемо где се налази оружје. Било би доста да нам нареде да претражимо долину, за пола јутра не би било ниједног пиштоља више“. Али, нико не даје наредбу.

НАЈТАЈНОВИТИЈЕ МЕСТО У ЕВРОПИ

Да ли сте чули да неки суд има тајни регистар где је означена „осетљива истрага“? Ко су личности у том регистру? СтивенКук, бивши амерички генерал, са дугим искуством на Балкану, 2005. године одлази у пензију, а већ следеће године генерални секретар ОУН Кофи Анан именује га за свог специјалног представника за Косово. Годину дана касније бива испитиван „због свог агресивног понашања, слабе професионалности и због блискости са тадашним министром за енергију Етхемом Чекуом“. УН 2007. не обнављају уговор с њим, али му ипак 2008. године скидају кривицу „због недостатка доказа“. СтивенКук данас је саветник Рамуша Харадинаја.

Он је 2006. године снажна фигура на Косову, сазива тужиоце и судије ОУН и саопштава им да „од данас па надаље све истражне поступке према извесним лицима чији исход може на неки начин да дестабилизује Косово морам превентивно одобрити лично ја“. Понеки судија протестује али његова је реч закон, закон изнад судова.

Он за сваки случај усваја још једну меру, наређује полицијским званичницима УН да ставе на свој радни сто резултате истраге која се односи на криминал финансијске природе, у које су умешане личности са врха косовске заједнице са намером да их он ауторизује пре него што пређу у руке надлежних тужилаца. Апсолутна контрола.

И сви ови детаљи записани су у извештају ОЕБС-а. Узалуд. Резултат те контроле је и пресуда Луштакију од само четири месеца затвора која никада није реализована јер ниједан локални судија није био спреман да је спорведе. И тако је исти човек за УН „личност с врха власти којег треба извући напоље“, а за ОЕБС „терориста“.

Косово је веома илустративно приказано и у поглављу књиге „Плаћени убица под заштитом ОУН“. Акценат је у том одељку стављен на Рамуша Харадинаја и чувени масакр у његовој режији (7. јуна 2000, Стрелце) када бива рањен, па пренет у америчку војну болницу у бази Бондстил, „најтајновитије место у Европи“ којег нема на картама, и чијем се средишту не може приближити у пречнику од пет километара. Американци му спасавају живот не питајући га за 6.000 пројектила испаљених те ноћи. Бринули су само како да га што пре излече и дигну на ноге за нове авантуре, политичке.

У Пећи тада почиње процес-фарса администрације УН. Докази против њега су необориви, али сведоцима, једном за другим, падају главе, а главни противник Тахир Земај (шеф бригаде Мерђими) и његов син бивају смакнути у Пећи са 60 хитаца. Ко само покуша да се супротстави Рамушу Харадинају – умире. Како је истрага напредовала, ОУН добија све прецизније податке о плаћеним убицама на Косову, али саботира процес, оставља да падају главе сведока, знајући да су бивши терористи ОВК постали изабрани политички саговорници којима је припала улога да „одрже мир у срцу Балкана“.

Лични телохранитељ Рамуша Харадинаја Бедри Краснићи, екстремиста, плаћени је убица, који сања уједињење свеколиког албанског народа. Добија задужење да убије Себахате Толај и Исуфа Хаклаја, бивше чланове бригаде Мерђими, који су пришли косовској полицији и започели истрагу о убиству бившег шефа Земаја. Бедри 19. септембра 2007. године бива осуђен од Суда УН на 27 година робије.

Ниједан судија на свету не би га могао ослободити. Али само на Косову којим управља администрација УН, убица може одслужити казну од 27 година за свега 13 месеци. Новембра 2008. године отворена је његова ћелија, излази у пуном сјају и луксузном оделу на главни улаз. Бедри је слободан, јер Бедри је бодигард Рамуша Харадинаја.

Овај исечак реалности Косова заслужује још једно појашњење ради одговора ко је главни кривац за стварање мафијашке државе на Балкану. Два убијена полицајца – Себахате и Исуф – били су умешани у промет дроге, а Рамуш Харадинај жели да обезбеди стопроцентну контролу промета хероина на Косову. Дакле, мажен од САД-а, заштићен од УН, чуван од НАТО-а, има монопол над хероином.

Аутори књиге су били у поседу докумената из којих резултира да су стране тајне службе и врх УН веома упознате са криминалом Харадинаја и да су одлучили да то игноришу. А шта зна ЕУ? Шта знају судије и полиција којима је децембра 2008. године Савет Европе дао мандат за сузбијање организованог криминала на Косову? Нема никакве сумње да крвави траг у напред набројаним злочинима и убиствима води од Харадинаја, али он не иде на суд.

НАПОЉЕ СВИ

У Суду у Дечанима нико не прелистава ниједну страницу седам дугих година, остаје све непокретно до једног јутра марта 2009. године. ЕУЛЕКС формално на Косову има задатак да „прати, поучава и сугерише“. Међународне судије се смешкају, њих је 1.900 (заједно са полицајцима) који имају ексклузивну надлежност у пет сектора: организовани криминал, тероризам, финансијска истрага, мултиетнички деликти и корупција.

Речју, лов на велике рибе и улогу да зауставе промет авганистанског хероина који се рафинише на Косову и дистрибуира преко Аустрије и Италије на остатке европског тла. Шеф правосуђа ЕУЛЕКС-а, Алберто Пердућа, објашњава да је од УН децембра 2008. године функционерима ЕУ предато само 35 отворених случајева на основу којих би они требали да „схвате комплетно криминално ткиво Косова“. Гле случаја, међу тим фасциклама нема оне о окривљеном који се зове Рамуш Харадинај.

Архивирани случајеви су запечаћени у кутије и послати у Њујорк, а једна копија је завршила на првом спрату канцеларије зграде јавних тужилаца у Приштини. Ове фасцикле нису узели у разматрање европски функционери јер су „затворени“. Марта 2009. године један функционер ЕУЛЕКС-а почиње да разгледа „завршене случајеве“ и налази случај Рамуша Харадинаја којег су УН затвориле и тако му гарантовале некажњивост. Је ли касно?

„Јесте, јер ће јула 2010. године кривична дела која је починио бити застарела – технички нема времена да се започне нови процес. Током истраживања фасцикли дошло се до закључка да за многе случајеве који имају и комплетну документацију нема времена јер нису регистровани у канцеларијама јавних тужилаштава. Италијан Франческо Мандои (ЕУЛЕКС) каже да је полиција ОУН развила велику способност у истрази и дошла до веома добрих сазнања о косовском криминалу. Јавни тужиоци спровели су веома артикулисане бројне истраге, а после тога није дошло до процеса, па нису уследила хапшења. Зашто? Морали бисте питати колеге из ОУН. На питање зашто је то тако одговара чак и аутор милитантног Покрета за самоопредељење Албин Курти (23. августа 2009. припадници Покрета преврнули су двадесетак џипова ЕУЛЕКС-а, са повицима: „Идите кући“, „Напоље ОУН“, „Напоље ЕУ“, „Напоље сви“).

„ЕУЛЕКС је као и УНМИК некористан и штетан. Хоћете да знате зашто ни једни ни други не могу да ухапсе истинске криминалце на Косову. Одговор је једноставан, зато што би требало да стрпају у затвор све главне косовске лидере, бивше герилце ОВК, оне исте којима је ОУН поверио да владају земљом. Како могу да ухапсе своје партнере. Ова мисија је једна лакрдија“, закључује Курти.

И тако међународна заједница једном руком жели да гарантује стабилност Балкана, зато склапа споразуме са лидерима ОВК који контролишу територију, а другом да наложи законе и правосуђе. Зато и шаље 1.900 судија и полицајаца да ухапсе шпекуланте и криминалце, то јест лидере ОВК. Може ли бити стабилности без правосуђа? И како ће то постићи сада када су десет година УН које су тамо владале бирале које ће процесе следити њихови тужиоци, а које остављати косовским колегама.

МИТРОВИЦА У ХАОСУ

Трагична опомена из „Вукова у магли“ и истраживача на терену, Ђузепеа Ћула и Виториа Романа, сабрана је у скицирању Митровице на Северу, и оне на Југу. Оно што су УН држале у тајности јесу оперативни планови нађени у албанским кућама (пре него што су изгореле 1999): убити Србе суседе на одређени знак из Приштине. Сваки шеф албанске фамилије имао је наређење да убије у истој ноћи три српска оца. Ови папири са плановима уништени су, нема процеса, али један истражитељ УН, који је испитивао случај, потврђује ток догађаја: „Албанци су сувим златом купили куће у долини Брђана које су настанили, проширили се и кроз године Срби су тамо постали мањина; све легалним методима. То је био само први корак. Постоје планови ‘за ванредно стање’ за дефинитиво протеривање и физичку елиминацију свих Срба из Северне Митровице. Функционише увек тако: у првом моменту бива више нека врста притиска, јаког али легалног, потом долази право етничко чишћење. Покушали су и 2008. али смо их зауставили“.

Новембра 2008. године истражитељи ОУН су приметили да се нешто не уклапа у Брђанима: Министар за избеглице одобрава повратак у долину девет албанских породица у три године. За реконструкцију бива намењено много милиона евра. Новац пролази преко Невладине организације и завршава на приватним рачунима тројице локалних политичара и „све то само месец дана пре краја мисије ОУН“, објашњава овај истражитељ, и додаје:

„И управо у том моменту откривамо круг прања мафијашког новца којим су управљали албански политичари преко реконструкција кућа у Брђанима. Једна веома компликована истрага коју смо морали урадити и предати је за тридесет дана новим европским функционерима”.

Администрација ОУН блокира радове и један српски функционер нуди, у име Београда, цифру од милион евра за куповину албанских кућа које су изгореле 1999. Милион евра за блатњави терен и четири изгорела камена на најужаренијем месту на Балкану су прилика која се не губи. И поред тога албанске породице се захваљују и одбијају: „Мислите ли да је у питању херојски чин“, објашњава истражитељ. „Из прислушкиваних телефонских разговора чују се претње које су стизале директно из Приштине. Наредба је била: издржати или умрети“.

Месец дана после самопроглашења независности Косова представљен је један други пројекат за реконструкцију албанских кућа у Брђанима: стотина кућа на два спрата треба да заузму сву долину окружујући српске куће. План је подстицао на револт. Међународна администрација то примећује и предлаже споразум: Албанцима и Србима је дозвољено да свако изгради по пет кућа. План је неодржив. Потоња сторија око градње кућа јавности је позната.

„Нисам је разумео ни тада не разумем је ни сада, али имам само једну сумњу: Митровица треба да остане у хаосу. Утонула у маглу“, уверен је човек из УН.

Једини који јурцају слободно на Косову су они без регистарских таблица: шпекуланти. Мука је што ниједна од две међународне мисије (ЕУ И ОУН) које се преклапају на Косову нема довољно ауторитета да поново успоставе законитост. Ако постоји једна ствар која је заједничка обема странама преко моста на Ибру, то су натписи против међународних организација: ЕУЛЕКС-наци, УНМИК go home. Влада из Београда води двоструку игру, каже Марко Јакшић из Владе у сенци Срба из Северне Митровице: „Јавно тврди да никада неће напустити Митровицу али на терену, дефакто, опредељења су другачија. Не изненађује нас, јер ова Влада веома је снажно условљена од стране САД-а и од Енглеске.“

А Косово је, свима је то јасно већ десет година, у рукама бандита. И то смо им поклонили ми. Бандити су наоружани, финансирани и обучавани од Запада, закључују италијански аутори. Доста је схватити тренутак преласка од ОУН на ЕУ и откривање скандала: случајеви су затворени, архивирани и заборављени. И да би разумели фундаментално образложење овог међународног онемогућавања треба кренути од оних који су остварили највећу корист од рата на Косову: Сједињених Америчких Држава.

Извор: Печат




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *