Приче ветерана

ЈЕДНО СЈЕЋАЊЕ НА ЖЕПУ: Спасовдан Миленка Томића

Пише: Жарко Јањић

Само пет километара дијелило их је од Зловрха и ослобађања горе заточених 12 људи.

Киша. Мирис ситне љепљиве кише мијешао се с мирисом бујних ливада. Тишина – велика и празна, пријетећа тишина треперила је над Жепом. Тристо српских бораца ишло је у сусрет опасности. А онда је запуцало. Са свих страна. Колона је пресјечена. „Тамић“ је погођен. Возач Остоја Симић је истрчао и побјегао с првим дијелом колоне.

Ми нисмо могли даље. ФАП Драгана Лазаревића је блокиран. Драган је погођен у лијеву ногу (послије је преминуо). Лијежемо испод камиона. Табанима се додирујемо. Пуцамо на обје стране. Главе успијевамо сакрити, али тијела не можемо. Сваких десетак секунди неко крикне. Меци се немилосрдно заривају у тијела… Познајем те људе. С њима сам растао… Али ту ми мисао стаје. Пуцам из ПМ 72, не могу више ни о чему да мислим. Пролазе сати, а дах смрти лебди над нама још од подне. Фијучу меци… А онда, један тупи удар у резервоар ФАП-а. Млака љигава течност натапа ми полигонку. Длака ми се диже, глава претвара у чичак, али не смијем се макнути.

Јауци, фијук зрна, мирис барута и свјеже крви шири се наоколо. Цурак нафте јењава… Око пет поподне до мене је допузио командир моје чете Здравко Павловић. Шта ми је с братом Ненадом? – пита. Погинуо је – одговорих. Широким дланом је прешао преко очију. Сунце је негдје далеко, дубоко иза облака овог пакленог поподнева па се ни искра Здравкових суза не види… Боже, ако те има, спаси нас макар од запаљивог метка. Ако нас погоде претвориће нас у живе буктиње. Тек тада примјећујем да је Здравко Павловић рањен. Моли ме да га одвучем до шуме.

Једва двадесетак метара је до првих букових стабала. Крећемо. Али резак звук слиједи након само неколико корака. „Пусти ме. Бјежи сам“, вапи. „Остави ме. Имам бомбу… Бјежи, видиш да су ме опет погодили, у наплет. Чизма ми је пуна крви. Бјежи…“

Гаси се дан. Влажно и тешко крило првог сумрака спушта се на Жепу. У 20 сати и 30 минута нестаје муниције. Нема више ниједног метка. Трну посљедње наде у спас. Оставио сам ПМ 72, бомбу, прескочио сам ограду и потрчао улијево од камиона, према шуми…

Био сам надохват првих стабала. Још само седам-осам корака. Али… Баш у том тренутку проломило се: „Стооој!“ Преда мном на којих пет корака стајао је крупан, проћелав Алијин бојовник с упереним пиштољем. Стао сам. Погледи су нам се срели и у истом моменту одјекнуо је заглушујући пуцањ. Као да ми је ужарена стријела пробила руку, мало испод десног рамена. Стропоштао сам се. У том секунду као да се лед откравио из мојих утупјелих мисли, пребацио сам руку преко чела.

Вреле нити крви лагано су ми текле низ лице и мијешале се са хладним знојем, и ситним капима љетње кише. „Прави се да си мртав, прави се да си мртав“, понављао ми је неки јак унутрашњи глас. Готово да сам, као изговорене, чуо те ријечи… Кроз полустиснуте трепавице видио сам како оном плавом робусном човјеку прилази омањи, црњи, с аутоматском пушком… Ништа нису говорили. Ни ријечи. Узели су ме за ноге и повукли низ брдо. Док су ме вукли кошуља полигонка натопљена нафтом потпуно је спала с мене. Лице ми је било скроз умазано крвљу. Зауставили су се поред поцрњеле дрвене штале, на самој ивици букове шуме.

– Опуцај још један у њега. За сваки случај – рече онај омањи муслиман.

Човјек с пиштољем му на то ништа не одговори, али га не послуша.

И даље је росила досадна, ситна и љепљива киша.

Миленко Томић, 37-годишњак, знао је ако му та киша сапере крв са лица да ће се лако досјетити да је жив. Никада више неће видјети супругу Наду, кћерку Дејану и сина Бојана. Нови метак, овог пута у чело, не гине. Из штале се чуло мукање крава. Мирис балеге се мијешао с опојним мирисом сијена.

Робусни бојовник као да се досјетио да оном мањем није одговорио на ранији приједлог.

– Слушај – промрмљао је. – Овај је одавно мртав. Иди донеси бензин да га запалимо!

Миленко умало није вриснуо. Лед му је потекао венама. Ипак, онај унутрашњи глас га је упозоравао и даље: „Прави се да си мртав, прави се да си мртав.“

– Бјежаћу кад га видим да иде с кантицом бензина – одлучио је.

Међутим, баш кад му је та одлука простријелила мисли, одозго испод камиона, одакле се и он извукао, одјекнуле су бомбе. Знао је – то командир Здравко Павловић и његових четири-пет сабораца заувијек одлазе са овог свијета. Неће живи муслиманима у руке. Онда је велики бљесак обасјао цио крај, а потмула експлозија потресла долину. На камиону, под којим су се до малочас крили, експлодирале су кумулативне мине.

– Не прилазите им. Сами се убијају! – довикивали су муслимани један другом доље испод штале.

У исти мах с друге стране до Миленка су допрли препознатљиви гласови неких од његових заробљених другова с другог дијела.

– Хајде да их ми преслушамо – рекао је робуснији, а онај омањи је кренуо за њим – па ћемо онда овог спалити!

Још мало. Још мало… Миленко се придигао. Никог није било у близини. Потрчао је из све снаге. Трава, шибље, рупе, ноге су просто летјеле. Шума, шума је ту… и спас и ново искушење. Прст пред оком се није видио. Ударио је свом силином посред огромног мокрог стабла. Бол се губио негдје у дубини. Устајао је, падао, па опет устајао.

Небо му је било наклоњено. Бацало је свјетлице (сијевало је), а он је хватао нови дах и корак трчећи свом снагом паралелно с цестом, тамо гдје је нестао још данас први дио колоне, све док му један бљесак муње није открио цираду тешког камиона. Ту је, ту су његови. Али, закорачи ли још једном чека га метак од сопствене страже. Сјео је – го до појаса, с тијелом пуним модрица. Затим је почео да звиждуће… С друге стране из мрака огласи се – звиждук.

– Хеееј, Томић овдје. Миленко Томић, не пуцајте!

Шкљоцање затварача ипак је пресјекло оловно тешку ноћ тог четвртка, 4. јуна 1992. До њега је допирало сашаптавање, договарање, а онда је чуо јасан глас свог пашенога Вукана Лучића:

– Јесте, то је Миленков глас. Пустите га!

Пустили су га. Затекао је Вукана тешко рањеног. Испричао му је све, а онда је заплакао.

– Човјече, ти си божији миљеник. Сам Бог те је спасио. Данас је Спасовдан – с муком је говорио Вукан Лучић. И стварно тог 4. јуна био је Спасовдан.

Вукан Лучић је умро сјутрадан, а Миленко Томић се послије новог низа перипетија дочепао Пала. Поново као машински техничар ради у „Фамосу“ на Корану. Слике спасовданске ноћи ни данас му не напуштају снове, због њих је изгубио на тежини 12 килограма… Ожиљак на десној руци му је још видљив, ожиљак на души ће још много дуже трајати.

Коментари (2)

  1. PERO GRABLJIĆ каже:

    LJUTNJA
    NA OVE KOJI U MIRU KASSPE SEĆANJA LJUDE BORCE I UŽIVAJU NAPUMPANE KURVE TINE NA KRVI ISTINSKIH JUNAKA
    OBILIĆA
    SLAVA IM DOVJEKA ŽIVELA REPUBLIKA SRBSKA ŽIVELA SLOBODNA SRBIJAA

  2. Olivera каже:

    Milenko je moj ujak. Dok mi je pricao ovo plakala sam… Placem I sada kada citam … Majka sam i samo mogu da zamislim taj osecaj kada ne znas hoces li ikada vise ugledati svoju decu, zagrliti ih, poljubiti…
    Hvala Bogu on je sada ziv i uziva u svojoj deci i unucicima. Zao mi je njegovih drugova i prijatelja Koji nisu imali srece toga dana … A zao je i njemu to sam videla u njegovim ocima kada mi je pricao o ovom dogadjaju. Svakako sam ponosna na njega i na to kako je branio svoju domovinu. Hvala Bogu sto ga je na taj sveti dan sacuvao!

Напиши коментар