Сећање на малу Милицу Ракић

Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. год. Њен Брат Алекса је био невероватно срећан када је добио млађу сестру. Милица је убијена 17. априла 1999. год. у 21:45. У малом купатилу у улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, први спрат, Батајница. Шрапнели су разбили мали прозор и поцепали завесу…

Милица је седела на својој ноши, мајка Душица је напустила купатило само пар тренутака пре да малој Милици припреми кревет… Да је смести на спавање.

Врата купатила су била отворена, и шрапнели су пролетели право кроз врата купатила. Било је то јуче поподне.

„Моје сестрице више нема“ каже он.

Када је пуна стакла. Лавабо је разбијен, плочице изломљене.

„А њена мала главица…“ чуло се из суседне просторије.

Изненадна експлозија, ништа се претходно није чуло. Фасада куће је сва у рупама зграде у броју 8.

„Потрчао сам бос у купатило“ каже Жарко. Размишља о речима које је изрекао. Затим, окреће главу у страну. Његов поглед сусреће Душичин. Гледа у нас. „Узео сам је, стрчао низ степенице, улетео у кола… Наставио сам да возим, иако сам знао да је мртва. Возио сам. У болници, узели су је од мене.“

Жаркова сестра Милка Богојевић, професор: „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи… Сада знам, и не разумем. Оставила сам сина Илију, шестогодишњака — Миличиног брата. Она му је била најближа… Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.“

Богдан Мириловић, комшија: „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву.“

Феми Сумети комшија из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи.

У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића: „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу. Извадили су ми парче шрапнела из ноге али сумњају да је још остало. Играо сам се са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около.“

Плочице по читавом десном зиду купатила прекривене су сличицама — цео зид десно од врата. Врата су била отворена. Смртни хитац је долетео кроз мали прозор.

„Доктор ми је рако да има лоше вести“ казе Зоран Благојевић, муж Жаркове сестре. То је било у поноћ. Шта није у реду? Питао сам а да нисам ни био у стању да размишљам.

Жарко је из Босанског Петровца, у близини Дрвара. Дошао је у Београд у касним седамдесетим. Срео је своју будућу жену у Бежанији. Њихово родно место је сада у муслиманским рукама. Жарков отац и мајка су сада у Дервенти, каже он, „живе на ничијој земљи у ничијој кући“. Жарко је механичар, његова жена Душица је радница. Они су засновали свој дом у Рашиној улици, број 8.

„Милица је нацртала слику лала баш претходни дан за себе“, присећа се њена рођака Данијела Дукић, доктор. „Лале, жуте и црвене.“

Њихове комшије и њихови пријатељи су седели на двема софама. Неко је, такође, поменуо судбину!

„Немојте да причате о судбини“ каже Жарко.

„Немој нико да ми говори о судбини!“

Окрутни непријатељи и тирани пуцали су издалека, погађајуци војни циљ. Име тог циља је: Милица Ракић (3). Почивај у миру, анђеле мали…




5 коментара

  1. losmi

    Milice pocivaj u miru ! Srbija te nije zaboravila !
    A ovi Americki okupatori i takozvane Velike demokrate , sto se bore za demokratiju su najveci teroristi u svetu !
    Bog ce njima da presudi !

  2. Marija

    Pocivaj mirno, cedo nase! Ti si simbol ranjene Srbije do bola, najveca moguca optuzba i dokaz „humanosti“ tih tzv.demokrata i njihovih pomagaca medju nama! Ako izbegnu ljudsku pravdu, nece moci Boziju!Neka im je prokleto seme i koleno!

  3. Zoran

    KLEO SI SE NA MOM GROBU, KORISTIO MOJE IME ZA TVOJE CILJEVE….A IMALA SAM ISTO IME KAO I TVOJA ĆERKA….
    DA NIJE BILO TVOJIH „PRIJATELJA I SAVETNIKA“, IMALA BIH 21 GODINU….. IŠLA BIH VEROVATNO NA FAKULTET… MOŽDA BIH IMALA I SVOJU BEBU….SMEJALA BIH SE… PLAKALA….NEKAD BI SE LJUTILA NEKAD RADOVALA…
    MOŽDA BIH VEČERAS PROTESTVOVALA ISPRED SKUPŠTINE…MOŽDA BIH TE BRANILA NA INTERNETU…
    DA BAR NISI OD MOJIH DŽELATA NAPRAVIO PRIJATELJE…
    DA JE BAR CVEĆE KOJE SI DONOSIO BILO ISKRENO….

  4. Tihi

    Mirno spavaj čedo.
    Nismo zaboravili, ne opraštamo. Danas, Srbija te pomenula, i Republika Srpska te pomenula.
    Vele u Dnevniku… i tako. Mirno, nemoj da se bojiš. Samo spavaj.
    I čekaj gore nas, sve koji te pamtimo, a imamo tu sreću da nas Bog pusti u tvoju igraonicu…Kad dođemo.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *