Сава Шумановић убијен без кривице

Прошло је више од 70 година од бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских сликара 20. века. У Сремској Митровици је, у ноћи између 29. и 30. августа, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу којима и четрдесетогодишњи сликар.

Хрватске усташке власти су ту, током Другог светског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, највећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године.

Сава је ухапшен 28. августа рано ујутро, замолио је да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио мајку у руку и отишао заувек, не знајући за шта га терете. Таоци су најпре брутално претучени, а потом превезени у Сремску Митровицу, где им је покретни преки усташки суд изрекао смртне казне и током ноћи су стрељани. Уз упаљене бакље крај спремних рака, прошавши усташки шпалир, пуцано им је у потиљак или су директно легали у раку и на њих је пуцано. Потом су поливани кречом и затрпавани земљом. Један број мученика је угушен јер су рањени и још живи затрпавани, док су се испод земље чули потмули јауци.

Прослављени сликар је те 1942. као и 1941. сликао мањим интензитетом, него иначе, забринут злослутним временима. У моменту хапшења је на штафелају остала управо завршена слика „Берачице”, данас изложена у Меморијалној галерији у Шиду. Претпоставља се да је замишљена као почетак новог циклуса, нажалост никад урађеног. Повучен и племенит човек, крајње посвећен уметник, заустављен у пуној уметничкој зрелости, спремао се још много да, охрабрен успехом београдске изложбе из 1939, приређене након готово десетогодишње изолације услед душевних криза. Нажалост, остао је заувек да лежи у једној од безимених масовних гробница.

У Музеју Срема у Сремској Митровици је однедавно у сталној поставци изложен и један изузетан документ, који сведочи о Шумановићевом стрељану. Реч је о одговору на захтев Персиде Шумановић, уметникове мајке, да јој се син пусти из притвора.

Око два месеца касније, упућен јој је званични допис о синовом стрељању. Текст документа гласи: „Независна држава Хрватска, Усташка надзорна служба, Уред и Број; 62695-IIб-3-42. Загреб, дне 15. рујна 1942. Предмет; Шумановић Саво, одпуст из затвора, Жупска редарствена област, Вуковар. Персида, уд. Шумановић из Шида замолила је припоглавнику, да се њезин син Сава пусти на слободу. Увидом у очевидност Уреда I, установљено је, да је Шумановић Сава као талац, по Вишем редарственом повјереничтву осуђен на смрт и стријељан 30. VIII 1942. г. Услијед тога молби се не може удовољити, о чему наслов нека обавијести молитељицу. За Дом спремни! Управитељ Шабан, в. р. Обћинско поглаварство трговишта у Шиду, Број; 8587/42 Шид, дне 20. X 1942. Г. Шумановић Персида, Шид. Доставља Вам се предње ради знања. За Дом спремни! Биљежник (потпис) Начелник (потпис).”

Савина мајка је предузела све да ослободи сина, нудила своје заточеништво у замену за његову слободу, писала на многе адресе, али ништа није помогло. Непосредна сведочанства о последњим данима и хапшењу уметника као и тугу мајке Персиде је забележила Марија Демшхар, словеначка интернирка, која је провела рат у њиховој кући. Понела је најтоплија сећања на породицу која ју је прихватила у суровим временима, а њен дневник и писма су преточени у књигу „Етнологија у писмима и сликама”. Марија је Сави неколико пута позирала са корпом на глави и вероватно је приказана на последњој слици „Берачице”. По њеном сведочењу, Персида Шумановић је трагично доживела убиство сина јединца и годинама је постављала на сто тањир и за њега и увече му размештала кревет, не мирећи се са губитком.

Очигледно невероватно интуитиван, Шумановић је у једном, касније објављеном писму др Арновљевићу од 24. фебруара 1934. године, писаном током душевних криза, предвидео 1942. као годину своје смрти! Нажалост, није био једини брутално убијени сремски сликар. Усташе су 1941. убиле и Рафаила Момчиловића, сликара и монаха, игумана манастира Шишатовац, док је у Првом светском рату стрељана Даница Јовановић из Бешке, минхенски ђак.

На месту стравичних погубљења у Сремској Митровици је 1960. подигнут спомен-парк, а Шумановићева мајка је на десетогодишњицу убиства, преостале радове поклонила Шиду ради отварања Меморијалне галерије. У даровном уговору је дирљиво записала: „Сматрајући животну жељу свога сина својом материнском и људском обавезом, остварујем је данас као наш заједнички циљ, поклањајући Савино животно дело родном месту које је он овековечио кроз своју љубав, учинио познатим и славним својим сликама.

После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толико пута поновљену жељу да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају. Испуњавајући тај аманет, уверена сам у дубоко разумевање и љубав којом ће бити прихваћен како од грађана Шида, тако и будућих нараштаја.” Персида Шумановић је била у праву, делима њеног сина се данас, чини се, дивимо више но икад, чиме је уметник трагичне судбине далеко надживео сурову смрт.

Гордана Крстић-Фај, историчар уметности – конзерватор

Извор: Шидски портал




1 коментар

  1. Данко Б. Марин

    Књижевник из С. Митровице Јован К. Радуновић је писао да су Сави пре стрељања усташе одсекле шаке…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *