ВАСИЛИЈЕ ОД СЕМБЕРИЈЕ: Предрагу Пеђи Леовцу

Песник: Василије од Семберије

Огреших се о једнога борца,
о јунака Предрага Леовца,
срамота ме, таква јуначина,
чека песму двадесет година.
А он није чекао ни трена,
крену кад се огласи сирена.
Ступио је један од највећи
у батаљон педесет и трећи
у којем су одважни и дични
у педесет и трећи – гранични.
Борио се за камен ц-четири
око ког се мирис смрти шири,
гавранови гракћу изнад јела,
први пут га смрт није узела.
Имао је јунак ту невољу
да се нађе у минскоме пољу,
кроз вилицу њему гелер прође,
оста пушка, по њу ће да дође.
На папиру својом крвљу црта
где је која мина разастрта,
где се минске налазе „паштете”
да другови на њих не налете.
Могао се спасити недаћа,
оперисан у Пљевље се враћа,
мировао није много дана,
још му није зацелила рана.
Збогом мајко, немој туговати,
ја ти идем опет ратовати,
сваке ноћи сањам да ме зову,
остављени другови у рову.
Команданте одмар’о сам доста,
идем тамо где ми пушка оста.
Еј, јуначе бануо си рано,
тамо није још разминирано.
Другу пушку понуди хероју
он му рече ја идем по своју,
само моја, друга ми не паше,
како рече, тако и бијаше.
Поче ђаво по своме да тера,
Леовац је пао од снајпера,
стављају га у шаторско крило,
ал’ јунаку спаса није било.
Душа му је издахнула млада,
жив не стиже до Призрена града,
престонице Душана Силнога,
са земље се пресели код Бога.
Млад се јунак у небеса вине,
са двадесет и четир’ године.
Да л’ је било већега јунака,
од Предрага Леовца – Пљевљака?
Да л’ је било или није било,
Анђео га узео у крило,
Бог му врата отворио своја,
и у Рај је сместио хероја,
у алеју Бесмртних јунака,
Леовац нас гледа са облака.




1 коментар

  1. Mira

    Srce mi se cepa! Ne izdadose svoga roda ta deca bosonoga. Dadose svoju mladost za slobodu i Srbiju. Diko nasa, zar vas neko moze zaboraviti, dok je roda i poroda pamtice se izvojevana sloboda.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *