Србија

Јесте ли, можда, чули за Кошаре?

Пише: Зоран Шапоњић

Читам ових дана књигу Ненада Милкића „Зов карауле“ о српским граничарима који су 1999. године на Кошарама бранили суверено парче српске земље, своју војничку част и заклетву и наш, српски образ.

Зоран ШапоњићДа је среће, и да је Србија данас оно што је понекад кроз историју била, да је оно што неће скоро бити, та књига била би школска лектира! Да из ње, деца у Србији уче шта је то патриотизам, како се воли своја земља, како се поштује свој род, и, како, понекад, дођу времена кад је част преча од главе.

Неће то, међутим, скоро бити у Србији. Нису ових времена, овде у моди они који помињу Кошаре и сличне примере. Они су „назадњаци“, „прљави националисти“… Дошло време па су у нашој земљи „ин“ они који славе некакве „ноћи вештица“, они који више воле туђег но свог војника, они који се стиде својих јунака, своје прошлости и своје традиције, своје вере и славе, они којима се на све стране аплаудира кад кажу да су једном у животу славили, и, више неће, јер, ето, изгубили су читав дан спремајући храну за госте… Они којима су брак, деца, црква, икона, поштовање родитеља, назадне, превазиђене категорије… Они који мисле и говоре другачије сад су „аут“, нису популарни. Они су заостали, они живе у прошлости, они неће у обећану будућност…

А, зашто Кошаре неће скорих дана у школску лектиру? Можда и зато што у роману „Зов карауле“ има много места у којима српски граничари са карауле, на висовима око Кошара, пред општи напад на Србију, препознају инструкторе у униформама НАТО, земаља Европске уније… На земљи препознају опрему и оружје војника НАТО, на небу виде њихове авионе који их бесомучно бомбардују…

А, у Србији, таква времена дошла, да се више стрепи шта ће рећи неки НАТО чиновник или ЕУ комесар из Брисела него шта ће рећи српски народ, и шта ће за коју деценију рећи историја.

Где да стављамо Кошаре у лектиру? Где да гурамо прст у око онима који су су наша једина алтернатива? Где да кваримо идиличну, црно-белу слику у којој су нам они једини пријатељи, они који боље знају шта је за нас добро од нас самих? Где да нашој деци причамо о Кошарама и одреду одважних, кад су сада наши јунаци они који су тада били на другој страни, они који су пуцали и убијали нашу децу на Кошарама? Где да се подсећамо бомбардовања Србије, безочног убијања наше деце, кад су у Србији данас на цени они који причају како смо бомбе заслужили, како је то било добро за нас. Тако причају данас, сутра ће већ рећи да нас нису ни бомбардовали него смо ми то умислили!

Деца у Србији не уче се данас патриотизму на причи о Кошарама, на причама о светлим лицима јунака Милана Тепића и пилота потпуковника Миленка Павловића! Нису они данас популарни у Србији, немају рејтинг. Деца у Србији патриотизму се данас уче на холивудским филмовима у којима су патриоте амерички пилоти и маринци који своју земљу бране хиљадама километара далеко од Америке! Наши јунаци данас су амерички див хероји који по гудурама Босне хватају Србе, приказане као бестијалне убице… На телевизијама са националном фреквенцијом у Србији се приказују филмови у којима су Срби ратни злочинци, хладнокрвни убице који стрељају невине комшије и пију њихову крв, терористи који у Америку носе атомску бомбу да убијају невине Американце по Њујорку…

На таквим филмовима одрастају данас деца у Србији. Да у живот крену са осећајем, не поноса на своју државу, на своје претке, своје порекло, него са осећајем кривице. Да добро утуве у главу да је патриота амерички пилот који брани Америку у Вијетнаму, а да њихов, српски граничар, онај који је бранио Кошаре, није заслужио ни да се помене, јер, сунце сија само на Западу, све остало је тама…

Ко зна, можда једног дана књига Ненада Милкића уђе у школску литературу. Можда ће једног дана професори у Србији причати ђацима о Тепићу и Павловићу. Можда. Једног дана кад више почнемо поштовати сами себе, кад нам прече буде ово мало нашег што имамо, него оно њихово велико, слатко, офарбано шареним бојама. Кад престанемо кукати по туђим гробљима. Можда једног дана, што давно рече Живојин Павловић, и сазнамо ко на крају постане бољи човек: они који су у школи имали јединицу из патриотизма а петицу из владања, или буде обрнуто…

Ненад Милкић - Зов карауле

Искра

Коментари (2)

  1. FUBAR каже:

    Никола Матић: РЕАГОВАЊЕ на вест о штрајку војске Србије – ВОЈСКА МОРА ДА ЗАШТИТИ УСТАВНИ ПОРЕДАК СРБИЈЕ!

    Војска мора да заштити уставни поредак Србије, али ни њој то не пада на памет, као ни било којем другом органу, а има их много, који су по важећим законима дужни да то учине!

    Србија је окупирана од 2000.-те, то је сурова и подједнако тужна реалност свих нас. Њих брину само паре, а што нам по држави вршља Нато и ко зна ко још, то њих не занима.

    Да, тачно је (вероватно) да и у војсци има изузетака, али где су се они сакрили у мору бескичмењака и подгузних мува.

    Докле више ти изговори да они само раде свој посао, не драги наши војници и старешине, ви свој посао одавно не радите, не штитите Устав Србије, напротив, продали сте државу за те своје платице и само вам је то битно: новац и бенефиције. Јадно и жалосно.

    Убијају се и ваше колеге војници и официри због очаја и немаштине, гину улудо пилоти и помоћно особље због промоције којекаквих бараба и непријатеља ове државе, а ви мудро ћутите као мулци, то вас изгледа не дотиче?

    Јадна сте ви елита, понашате се као да живите на другој планети. Да вас само обавестим, ако нисте знали и укапирали, ланац командовања у Србији је одавно прекинут, разорен и споља и изнутра, потпуно компромитован, да ли уопше знате ко вам је стварни “врховни командант“?

    Да ли то могу бити исти они који свакодневно газе Устав Србије, који би БАШ ВИ МОРАЛИ ДА БРАНИТЕ ПО СВАКУ ЦЕНУ?

    Шта чекате, да вас о томе обавесте и да вам такво наређење издају баш они силни велеиздајници, који потписују којекакве споразуме којима се комада држава Србија?! Да ли сте ви то благо ретардирани, или сте се продали као и политичари који излуђују овај народ већ 26 година?!!!

    Чему ви уопште служите, осим да примате плате и шетате униформе? И маните се више прича да сте ви последњи браник отаџбине, ова наша Србија је одавно на самртној постељи, гуши се у сопственој крви, док ви најављујете своје протествовање због “малих плата“!!!

    Добродошли у реалан живот. Али, не заборавите, велика је разлика између обичног народа и вас, ви сте изабрали тај некада часни позив србског војника, а сви ми остали смо ту да као “топовско месо“ попунимо ваше редове, ако се не дај Боже укаже потреба за тиме! Ту сте у великој предности у односу на нас обичне смртнике: обучени, истренирани, школовани баш за то.

    И да се не лажемо више, сви знамо ко је поднео највећи удар не тако давно, наши млади регрути који су положили своје животе да би Србија преживела, обични младићи који никад неће осетити радост породичног живота, срећу када држиш сопствено дете у својим рукама.

    Част и свим пилотима, старешинам и добровољцима, који су гинули за све нас. А шта је са вама, данас, да ли се сећате њих уопште, или сте себе убедили да сте баш ви нешто најважније што постоји. Није ваша улога само да штитите ову државу од напада споља, данас смо много јаче и опасније нападнути изнутра, од стране велеиздајничке камариле, а ви се правите наивни и као не примећујете ништа сумњиво и противуставно.

    Можда је већ и касно да се нешто уради, али боље икад него никад. Како мислите да ова држава крене у позитивном смеру, ако наставимо овим путем где су најбитније паре и некакве повластице? Хоћете ли бити задовољни ако вама буде боље, а народу буде горе? Да ли се слажете са распродајом државе, уништавањем привреде, колапсом здравства, школства, пољопривреде…? Списак је бескрајан.

    Одакле мислите да долази новац за ваше плате, ако се у Србији ништа србско не производи? Изгледа да вам не смета да се држава непрекидно задужује код оних који су нас 1999.-те убијали својим бомбама, што нас владајућа багра гура у Нато, што се отимају плате запосленима и пензионерима…

    Ако до сада нисте схватили, плаћају вас Нато државе, јер ова Србија одавно нема своје паре, све је то под строгом контролом Брисела и одабраних ЕУ чланица, Британије, Немачке, Француске и наравно великог брата, Америке. Само да вама повећају платице, па да певате и да се веселите. Ви би требало да сте нешто најбоње, питам се само да ли се понекад стидите те униформе коју носите.

    А можда ускоро добију те ваше униформе и нова обележја, ко зна, у Србији је све могуће. Све, осим да људи који то могу преузму одговорност и учине нешто за спас отаџбине, ако се још сећате шта та реч значи. Има у речнику, ако сте заборавили, погледајте.

    Није срамота заборавити, срамота је правити се луд. А у томе сте ненадмашни шампиони.

  2. Мома Јовић каже:

    Кад су се политичарима поломиле и поиспадале оловке, дали су НАМ пушке. Било је још ,,Кошара”, било је још паклених места… Неки смо преживели, неких, на жалост, нема међу нама. Брзо су заборављени и једни и други.

Напиши коментар