ПОСЛЕДЊЕ НАРЕЂЕЊЕ МИЛАНА ТЕПИЋА: Лезите у ровове и не излазите! Ја знам шта ћу да урадим!

Мало познати детаљи последњег дана живота легендарног мајора у Гарнизону Беденик под опсадом. Пре доласка у Бјеловар службовао је у гарнизону Вараждин, под командом генерала Трифуновића


Милан Тепић / Фото: Предраг Митић

Наоружање и муниција у складишту у Беденику код Бјеловара било би окренуто ка српском народу да 29. септембра 1991. за бригу о њему, готово случајно, није био задужен мајор Милан Тепић. Овај магацин није био његово радно место, већ су се официри из Команде смењивали у њему на сваких десетак дана. Тако је било све до дана када је касарна пала у хрватске руке, а Тепић изабрао да погине уместо да убојни инвентар преда агресору.

Херојски чин мајора ЈНА болна је тачка и данашњем Загребу. Његова одлука да истраје у одбрани по цену сопственог живота најновији је камен спотицања између Србије и Хрватске и разлог због кога Хрватској смета и сама идеја о подизању његовог споменика у Београду.

– Лезите у ровове око магацина и не излазите. То је наређење! Ја знам шта ћу да урадим – рекао је Тепић пред десетак голобрадих војника, колико их је бранило магацин. Хрвати су с више страна увелико надирали у круг складишта. Било је само питање минута када ће пасти и браниоци и оружје које су чували.

Војници су послушали свог команданта. Заузели су места у шупљинама бедема којима је магацин био опасан. За то време, мајор је закорачио у минирано складиште и пришао акумулатору. Који тренутак касније све је нестало у диму експлозије.

– Војници и официри, иако опкољени, уплашени и под стресом, без струје и телефона, нису испалили ни један једини метак на град – описује драматично лето у Бјеловару један од старешина 265. моторизоване бригаде ЈНА, који је прошао пакао опсаде касарне. – На нас нису јуришали приучени сељаци наоружани ловачким пушкама. Када је гарнизон пао, видели смо да су увежбани и до зуба наоружани. Били су маскирани капуљачама и фантомкама, са хеклерима, кратким аутоматима и врхунским радио-станицама. Ко је ту онда био агресор?

У касарни „Божидар Аџија“ лета 1991. године владао је метеж и конфузија. Хрвати, Муслимани, Албанци масовно су напуштали Армију. Многи од њих су одмах облачили униформе Збора народне гарде и окретали цеви ка дојучерашњим друговима. Војни врх био је збуњен и неодлучан. Стигла је генерација регрута који нису ни закорачили у озбиљнију обуку. Док су Хрвати увелико опкољавали касарну, официри су добијали решења за – годишњи одмор. Многи се никада нису ни вратили.

– Већ је било критично, када нам је стигла инспекција из Генералштаба. Пун аутобус официра. Одмах су нас напали што се по кругу касарне крећемо без чинова. Када су навече чули хрватске снајперисте, добили су јасан одговор. Ујутру су сели у аутобус и заждили за Београд – присећа се саговорник „Новости“.

Мајор, назван новим Синђелићем, у време почетка рата, како се сећају његови саборци, није био општепознат официр у Бјеловару. Много дуже је службовао у Вараждину под командом генерала Трифуновића, а на нову дужност је дошао свега неки месец пре погибије. У Беденик је послат неколико дана пре коначног пада касарне у хрватске руке. Уз себе, тамо је имао само једног потпоручника на дужности разводника страже и десетак војника. Уз Тепића, погинуо је само деветнаестогодишњи војник Стојадин Мирковић. Он није желео да изврши мајорово наређење, већ је из оклопног возила без предаха бранио магацин. Живот је изгубио тек пошто су Хрвати његов БВП погодили „зољом“. Хрвати су после предаје касарне, стрељали комадира страже са Беденика, старијег водника Ранка Стевановића.

– У магацину је било много убојних средстава, око 170 тона противтенковске муниције и мина. Све је било смештено у пет-шест хангара. Тепић је у ваздух дигао један од њих. Да су сви отишли у ваздух, нестало би пола Бјеловара – указује бивши официр.

УБИСТВО СТАРЕШИНА

После пада гарнизона „зенге“ су свим војницима и официрима наредили да се скину до појаса и изађу у круг касарне. У међувремену су изведени и убијени командант касарне Рајко Ковачевић, потпуковник Миљко Васић и капетан прве класе Драгиша Јовановић.

– Када смо се навече постројили као заробљеници, Ковачевићева и Васићева тела била су положена испред главне бине касарнског круга. Чули смо да су стрељани иза главне зграде команде – сећа се, за „Новости“, један од официра из бјеловарског гарнизона.

ОДСЕЧЕН ОД СВЕТА

Велико је питање да ли је мајор Тепић уопште знао да је пред освајањем и касарна „Божидар Аџија“. Струја, телефонске и радио-веза били су пресечени. Магацин је бранио до последњег часа, када је по својој савести и војничком моралу донео најтежу одлуку.

– Земља се затресла, извио се густи дим. Нисмо знали тачно шта се дешава, али били смо свесни да је експлозија у магацину. Тек касније пронела се вест о Тепићевом херојству – прича мајоров саборац из бјеловарских дана.

 

Новости




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *