Памтимо ли Стојадина Мирковића?!

Пише: Михаило Меденица

Звао се Стојадин Мирковић. Година – тек 19. Питомо, поштено и храбро дете из домаћинске и кућевне фамилије.
Оправили су га отац и матер за војску те ’90. године – ваљало је одслужити домовини па имању, такав је вазда ред био у Срба, а Мирковићи, домаћини, рекох, из Горње Лесковице више Ваљева… било их је под плодном црницом колико и над њом. Више је генерација пало по шанчевима него по њивама, за плугом…
Звао се Стојадин Мирковић! Имао је већ 19 година, момчина… имао је тек 19 година, дете… довољно да преузме имање на тежачке руке кад се врати из армије, премало да отац и мајка преузму сандук с оним што је остало од…
Памтиш ли га Србијо?!
Слабо, ако је среће, а за сунчаних дана какав је овај ни толико…
Био је само Стојадин Мирковић, војник, војна пошта – Бјеловар, сељаче из забити више Ваљева, неке Лесковице, под ноктима вазда земље на коју тежак замирише како се роди…
Бјеловар, 29. септембар 1991. године! Диван дан за умирање, још се лето копрцало јесени… дал је и у Горњој Лесковици било тако, мада планина је то, омрази рано, тешко се и успети кад ударе ветрови, а камоли изнети сандук с оним што је остало…
Памтиш ли га Србијо? Стојадина Мирковића! Хероја тишине и сенке.

Сељаче, тврдоглаво и непослушно, море, укопало се то и не мрда иако мајор командује другачије!
Мајор Милан Тепић!
Заповедио је војсци да се склони, да га остави, да се склоне, да одрасту, остаре, ал Стојадин ко Стојадин – „непослушан“ на претке, ено им крајпуташа на Церу, Колубари…
Мајор је заповедао, али залуду, није имао коме, сељаче кад намери нешто пре ће буква узмаћи њему него што ће је он заобићи…
Бјеловар – 29. септембар 1991. – град је задрхтао од експлозије!
Благ, сунчан дан је узмакао ко да свануо није…
Боље да није, барем не такав, данас би Стојадин имао… па сину би ил’ кћери можда спремао свадбено ру’о…
Памтимо ли га, Србијо?!
Можда за овако сунчаног дана, једнако дивног за умирање, сећања углавном! Нема везе, сутра је већ нови дан – нова нафака да заборавимо Стојадина, јер хероја, Богу хвала, имамо, баш као и довољно дана да их заборављамо…
Геџа је то, тврдоглаво ко јуне, одбио команду да одрасте и остари али не мари, ту смо ми а док је нас стариће – сећање, прича, запис о једном 29. септембру и неком тамо Стојадину Мирковићу који је у Бјеловару страдао уз свог мајора поставши – крајпуташ памћења.

Два у један