Ја певам
грла чиста
као што дрво листа
певам краз лавеж паса
као што пшеница класа
певам, с груменом земље у шаци
као што син пева о Мајци
и молим анђеле
дечицу бестелесну
да ми услише и приме песму.
Ово је моја једина
и јеванђељска Земља-Мајка
Моја кнегиња
моја госпођа варошанка
моја сељанка сторучица
А око ње се дигла халабука и хајка
ко да је вучица
ко да је хајдучица.
Нагрдише ми земљу
оноћише ми дан
затрнише ми сунце
па се јежим и срдим
Ољагаше ми име и презиме
кућу и укућане
ал’ ја се опет поносим што сам Србин!
Кажу да сам дивљак
и да нисам у праву
што браним своју кућу
свој крст и крсну славу
А они мени
у мојој рођеној Земљи
ударају међе
прекрајају тапије
и печате црвеним воском
прозоре, врата, капије.
Трпају на моје плеће
сво белосветско смеће
и чекају да паднем
да клекнем
или бар да се згрбим
али ја стојим ко крст
ко Христово распеће
и поносим се што сам Србин!
Поносим, кажем
али у мом поносу
нема понижења према другима
гордости ни поруге
Кад би сви људи могли
да се поносе оним што су
не би нико имао разлог да мрзи друге.
И само што понекад прошкргућем гневно
не би ли ме чула планета уснула
јер знам да нас чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!
Моја Земља је иста онаква
каква је увек била
Душа јој ко лебац
ко кисељак старински
Сваког је Она тим лебом
дочекала и почастила
и испратила, с послацима
онако домаћински.
Само се више не слажемо
са једном Божијом беседом
Ко тебе каменом, ти њега ‘лебом
Променили смо мало и ми
своју чобанску ћуд
па ко нас ‘лебом
ми њега ‘лебом, медом и вином
а ко нас каменом
ми њега каменчином
И зато смо ево стали пред страшни суд.
Поабаше ми рухо
наружише ми лице
Оковаше ми срце у ланац и катанац
Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице
ал’ ја се опет поносим
што сам Србин Балканац!
И само што понекад арлаукнем гневно
не би ли ме чула небеса уснула
јер нас опет чека проклето Лијевно
ђе у њему бијели се кула!
Самозвани миротворци што нас завадише
црним тамњаном нам Земљу окадише.
Дишебрижници
без душе и срца
главешине, главоње и главосече без глава
поборници за људска права и слободу
поузимаше нам кључеве свих брава
па ‘оће и насушни ‘леб
ваздух и воду.
Ђавољи синови и пасји синовци
коров иштркљао из болесне клице
среброљупци
правдомрсци
криводелци
и други зликовци
окривљују мене за своје кривице.
Блате ме, брате Иво, за тројицу
Муче ме као Малог Радојицу
ко Старог Вујадина са обадва сина
‘оће да ме претворе у маково зрнце
Крадљивци истине и сунчевог сјаја
подмећу ми своја кукавичја јаја
Тако постах нека напаст нечувена
Напаствујем дневно три стотине жена
печем белу децу, правим чак и Црнце.
Суде ми за своје грехе и злочине
и за оно што они мени чине
Господе, погледај озго из плавети
и заштити ме од ових авети!
Моји млади се чуде
што се трујем и лечим
песмом
псовком
инатом
као и моји стари
Шта бих ја друго са оволиком тугом
Крив сам једино зато
што не умем да клечим
(осим
да простиш
пред женом
кад радим неке ствари)
А грешан што проћердах
уз дерт
и жал
и севдах
онако вашарски
бећарски и ратарски
свој стид косовски
и понос кајмакчалански
Али то не схватају ни преци ни потомци
голобради старци и брадати основци.
Мој ђед је био домаћин човек
у освит овог века
Имао је воденицу
вршалицу
ваљалицу
три лампека.
Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце
А ја имам само душу
само ово лудо срце
што ми прича у грудима
о животу о људима
што ми пева
што ми плаче
што се смеје
што ме боли
што ми бије непреболно
као оно тешко звоно
звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи!
И нећу да будем слуга
ни жбир
ни удворица
ни паж
Зато ми ставише на главу трнов венац срама
А моја Земља је тек изашла из јама
Моја краљица, обучена у пшеницу и раж
Моја великомученица Србија
укавежена попљувана и сама
Али ја знам да је све ово једна велика лаж
и поносим се што сам Србин
Србенда са Балкана!
Из књиге Добрице Ерића „РАЗАПЕТА ЗЕМЉА“
