СВИ МОЈИ ПРЕЦИ – Добрица Ерић
Сви моји Преци, које често сањам били су Срби, и ја им се клањам. Полуписмени тежаци, горштаци и горосече, али православци.
Сви моји Преци, које често сањам били су Срби, и ја им се клањам. Полуписмени тежаци, горштаци и горосече, али православци.
Ја певам, грла чиста, као што дрво листа, певам краз лавеж паса, као што пшеница класа, певам, с груменом земље у шаци, као што син пева о Мајци, и молим анђеле, дечицу бестелесну, да ми услише и приме песму.
Господин Ерић, пре него је прихватио позив, питао је директора Спомен-музеја „21. октобар“ у Крагујевцу, да ли да пише на тему 7.000 хиљада или о 2.792 стрељенаих, колико се у последње време спомиње. Речено му је: „Пишите о 2.792 стрељаних ,то су подаци из Немачке које треба поштовати.“
Јак, ћи Божја, Србија, изјављујем драговољно, кроз ланце и жицу, пред сведоцима, Силом, Муком и Неправдом, да крива сам и да признајем кривицу!
У Србији пада киша, даноноћно, непрестано, у Србији труне жито, поврће и воће рано. На грудима мајке Земље, Србија је жива рана, по њој пада слана киша, по њој пада роса слана, Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица, румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица…