Ослобођени Станишић и Симатовић

Хашки трибунал ослободило је данас по свим тачкама оптужнице бившег начелника Службе државне безбедности Србије (ДБ) Јовицу Станишића и бившег команданта Јединице за специјалне операције ДБ Франка Симатовића.

Одлуци Судског већа успротивила се једино судија Мишел Пикар.

Веће је наложило да Симатовић и Станишић буду пуштени на слободу из притворске јединице у Схевенингену чим буду завршене одговарајуће припреме.

Веће, уз противљење судије Пикар, није могло да закључи да су Станишић и Симатовић одговорни за усмеравање, организовање, опремање, обучавање, наоружавање и финансирање јединица државне безбедности Србије, које су, како се наводи у оптужници, убијале, прогониле и депортовале цивиле Хрвате, босанске муслимане, босанске Хрвате и друге несрбе из БиХ и Хрватске од 1991. до 1995. године.

Веће није могло да закључи да је Станишић служио као „канал везе” између Слободана Милошевића, Радована Караџића и Милана Мартића, који су, како се наводи, били главни организатори удруженог злочиначког подухвата.

Већина чланова већа, такође уз противљење судије Мишел Пикар, установила је да се Станишић и Симатовић не могу окарактерисати као учесници у удруженом злочиначком подухвату.

Са изузетком у Добоју и Босанском Шамцу, веће није закључило да је Јединица за специјалне операције (ЈСО) починила злочине у својим операцијама.

Већина чланова Већа, уз супротно мишљење Пикарове, сматра да допринос оптужених операцијама ЈСО у Добоју и Босанском Шамцу није била довољна да би се могла окарактерисати као помагање и подржавање чињења злочина.

У завршној речи, којом је суђење окончано у јануару ове године, Тужилаштво је затражило да Станишићу и Симатовићу буде изречена казна доживотног затвора.

Одбране су тражиле да оптужени буду ослобођени, тврдећи да тужиоци нису доказали њихову кривицу ни по једној тачки оптужнице.

Обојицу оптужених српске власти су ухапсиле 13. марта 2003. године током операције „Сабља”, после убиства премијера Зорана Ђинђића.

Станишић је пребачен у Хаг 11. јуна, а Симатовић 30. маја те године.

У првом појављивању пред судијом, обојица су изјавила да нису криви.

Дачић поздравио ослобађајућу пресуду

Председник Владе Србије Ивица Дачић поздравио је пресуду Хашког трибунала, којом су данас Јовица Станишић и Франко Симатовић ослобођени по свим тачкама оптужнице хашког тужилаштва за злочине у БиХ.

„Оваква пресуда је од великог значаја за Републику Србију. Влада Србије се залагала и залаже се за фер суђења пред Хашким трибуналом, јер је то једини начин да се утврди истина о злочинима и стекну услови за помирење и обезбеђивање трајног мира и стабилности у региону”, наводи се у писаној изјави премијера.

Јовица Станишић, човек који се замерио Мири Марковић

Бивши начелник Службе државне безбедности Србије (СДБ) Јовица Станишић, који је данас у Хашком трибуналу првостепеном пресудом ослобођен свих оптужби, рођен је 30. јула 1950. године у селу Ратково, Бачка, општина Оџаци, а неки извори су помињали и Бачку Паланку.

На челу Службе државне безбедности (СДБ) налазио се од децембра 1991. до октобра 1998. године.

„Лос Анђелес тајмс” писао је 2009. године да је Станишић наводно годинама био „главни човек америчке ЦИА у Београду”. Тврдње те врсте генерал Бранко Крга, бивши начелник Војно обавештајне службе, као и начелник Генералштаба, прокоментарисао је речима да „највероватније имају за циљ да Станишићу отежају положај на процесу који се против њега води у Хашком трибуналу”.

Медији су и недавно писали о састанцима Станишића и извесног официра ЦИА, Вилијама Лофгрена 1992. године, наводно у Топчидерском парку.

Дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду 1974. године и убрзо се запослио.

Станишићи су пореклом из Бјелопавлића, у Црној Гори, али су после Првог светског рата живели на Косову, да би се након Другог светског рата настанили у Бачкој.

Наводно је већ 1975. године ступио у Службу државне безбедности (СДБ), где је брзо напредовао.

Међи су писали да је учествовао је и у лишавању слободе чувеног Санчеза Рамиреза Карлоса у београдском хотелу „Метропол”.

Његово име везивано је и за „антибирократску револуцију” – обезбеђење доласка Слободана Милошевића на Газиместан, преузимање базе података некадашњег савезног СУП-а 1992. године.

На чело СДБ дошао је 31. децембра 1991. и на том месту се налазио до 27. октобра 1998. године.

Станишић је, као специјални изасланик председника Србије Милошевића, 1995. године извео ослобађање 120 припадника УНПРОФОР-а, који су држани као таоци у циљу спречавања бомбардовања Републике Српске. Тада се први пут појавио у јавности и представио се. Исте године био је члан делегације у Дејтону.

Када је смењен октобра 1998. медији су, тумачећи промене, писали да се противио прекомерној употреби силе на Косову, као и да се нечим замерио Мирјани Марковић и Влајку Стојиљковићу.

Њему наклоњени тврде да није дозвољавао злоупотребу службе „прљавим пословима”.

Када је смењен 1998. године, Милошевић га је релативно брзо именовао за саветника за националну безбедност. У том својству је, крајем 1998. године, путовао с њим у Кину.

Медији су његово име по правилу везивали за готово сва битнија дешавања у Србији и бившим југословенским републикама, током деведесетих, али и годинама након што је сишао са челног места СДБ.

Са друге стране, није мало оних који га сматрају за најлошијег челника те службе у њеној историји.

Због Шешеељеве изјаве да Станишић штити убицу полицијског генерала Бошка Бухе, овај га је тужио лета 2007. године, а медији су писали да су исте године истражиоци Хашког трибунала претресли његову кућу у потрази за документом којим је Милошевић Ресор државне безбедности изместио из надлежности МУП-а.

Станишић је ухапшен 13. марта 2003. током акције Сабља, као и Франко Симатовић. Трибуналу у Хагу изручен је 11. јуна 2003. године, приликом првог ступања пред судом 13. јуна 2003. изјаснио се, по свим тачкама оптужнице, да није крив.

Оптужен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу, да је, наводно, починио злочине током грађанског рата у Југославији. У Хагу му је суђено заједно са Франком Симатовићем.

Првобитна оптужница против њих појавила се 1. маја 2003. године, да би уследила редигована друга измењена оптужница 31. маја (односно 1. јуна) 2006. а затим и трећа измењена оптужница 10. јула 2008. године. У више наврата је привремено пуштан на слободу и лечење.

У завршној речи одбране 30. јануара 2013. Станишићев бранилац Вејн Џордаш, рекао је: „Станишић би требало да буде ослобођен по свим тачкама оптужнице и да изађе из ове суднице као слободан човек”. Нагласио је да одбрана не сматра да је „била грешка кривично гонити Станишића”, али да је на суђењу показано тек да је „био начелник СДБ у време рата”.

„Било би немогуће бити ефикасан начелник ДБ за време крвавог грађанског рата, а не бити близак догађајима”, рекао је Џордаш, истакавши да је „на основу тога створена теза о кривици која на први поглед изгледа у реду, али се те сумње не могу претворити у доказ изван разумне сумње”.

Бивши команданта Јединице за специјалне операције ДБ-а Франко Симатовић, познатији као Френки, који је данас у Хашком трибуналу првостепеном пресудом ослобођен свих оптужби, рођен је 1. априла 1950. године у Београду – мада се у неким незваничним биографијама као година рођења наводи и 1954.

Попут различитих података о његовој години рођења, и други подаци из Симатовићеве биографије – који су се појављивали у медијима – уствари су „незванични” и неизвесни.

Широј јавности постао је познатији после привођења током полицијске акције Сабља 2003. године, иако је његово име и претходно неретко помињано „међу упућенијима”.

Студирао је Политичке науке и, по наводима медија, из тог времена датира његова блискост са Јовицом Станишићем. Помињало се да је завршио Вишу школу унутрашњих послова у Земуну, као и да није студирао Политичке науке него Организацију (ФОН), или Факултет за ОНО и ДСЗ.

Његов отац, родом из Жупе Дубровачке, крај Другог светског рата дочекао је, попут многих других, у партизанима, па је као војно лице и спортски функционер, изгледа и оснивач Ватерполо клуба Партизан, живео у Београду.

У међуратном периоду завршио је Учитељску школу у Дубровнику и био успешан ватерполиста. Симатовићи су наводно даљим пореклом Бокељи.

Највероватније 1993. године, после дугогодишње успешне каријере у Служби државне безбедности (СДБ), Франко Симатовић именован је за помоћника (односно заменика) начелника СДБ-а Јовице Станишића, који је руководио Службом државне безбедности од краја 1991. до октобра 1998. године.

Радио је на контраобавештајним пословима у СДБ задужен за западне агентуре, важио је за експерта за ЦИА и БНД, а потом је прешао у новоосновану Управу за обавештајне послове (Другу управу) СДБ, где је био командант Јединице за специјалне операције СДБ (под тим именом Јединица је позната од 1996).

Као високи службеник тадашње СДБ био је, негде крајем 1991. године, оснивач и командант ЈСО, на чијем челу се налазио од 1991. до 1998. године, али је оперативни командант реално био Милорад Улемек (Луковић) Легија, који га је потом и формално заменио на тој функцији.

Симатовић је успешно пребродио смену Станишића октобра 1998. године и, после извесног времена, постао је помоћник и новог начелника СДБ Радета Марковића. Марковић се наводно у више наврата жалио како нема реалну контролу над Френкијем и ЈСО.

Оптужен је пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу да је починио злочине током грађанског рата у Југославији. Пошто је ухапшен током операције Сабља 13. марта 2003, изручен је Трибуналу у Хагу 30. маја 2003. године.

У Хагу му је потом суђено заједно са Јовицом Станишићем. Пред судом се појавио 2. јуна 2003. године и изјаснио се, по свим тачкама оптужнице, да није крив.

Првобитна оптужница против Симатовића појавила се 1. маја 2003. године, да би уследила редигована друга измењена оптужница 31. маја (односно 1. јуна) 2006. а затим и трећа измењена оптужница 10. јула 2008. године.

Налазио се на привременој слободи од јесени 2004. до фебруара 2008. године.

Суђење Станишићу и Симатовићу започело је, после више одлагања, 28. априла 2008. године, али Станишић није присуствовао претресима, да би потом било прекинуто 16. маја 2008, а 26. јуна 2008. им је одобрено привремено пуштање на слободу. Пошто је 6. априла 2009, Тужилаштво је поднело захтев за опозив привременог пуштања, што је одобрено 24. априла 2009.

Претресно веће је затим наложило Јовици Станишићу и Франку Симатовићу да се врате у Притворску јединицу у Хагу до 4. маја 2009. године.

Суђење је поново почело 9. јуна 2009. године. Симатовић је привремено пуштен на слободу од 19. октобра до 25. новембра 2009. године, а суђење је потом настављено 30. новембра 2009.

Тужилаштво је завшило с извођењем доказа 5. априла 2011, а изношење доказа одбране започело је потом 15. јуна 2011. године. Последњи пут његов привремени боравак на слободи окончан је 4. октобра 2012. У завршној речи одбране на самом крају јануара ове године његови заступници затражили су ослобађајућу пресуду за Симатовића.




2 коментара

  1. Зоран

    Зар је могуће да се то десило или је то само договор власти и суда да и њих двојицу осуде за убиство премијера као што су осудили свакога ко се борио за Србију Ослободио их Хаг али их чека Србија

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *