Одбројавање је почело…

Пише: Весна Веизовић

Недавно је министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио да има пуно поверење у Шиптаре који потражују држављанство Србије. Њих 60.000, према речима Стефановића биће лојални грађани Србије.

siptari

Подписујући допуњени споразум о реадмисији са Шведском и образлажући наводе Европске уније у којима стоји да је Србија сигурна земља, број земаља које се спремају на велику испоруку оних које сматрају терористима и једном речју непожељних у својим „мултикултурним“ заједницама се повећао за један.

Један али итекако вредан, јер гледајући структуру становништва Шведске, није ни за најмању сумњу да је број оних који угрожавају сигурност превелики.

Сигурност Србије

Тврдње Европске унија по којима је Србија већ извесно време врло сигурна земља, никако се не поклапају са њиховом ставу о Србији, или бар њеним покрајинама. Да кренемо редом.

Косово и Метохија

Уколико је Космет и даље део Србије, тврдња о сигурности не само да не стоји, већ је управо они који су је изрекли малтене свакодневно побијају.

Ових дана је опет врло актуелна тема „Војске Косова“, наиме министарство САД је издало одобрење за трансформацију Безбедносних снага Косова , односно ратних злочинаца ОВК у праву армију.

Подчињавајући преостале Србе наводним безбедносним снагама, односно својим личним извршиоцима разноразних злочина и истовремено „перу“ тзв. ослободилачку војску Косова од одговорности за почињене ратне злочине над србским и неалбанским становништвом, дајући им статус легалне војске, односно још један чинилац државности.

Дакле, сам чин стварања Војске Косова, сем што је још једна у бесконачном низу ствари која Косову даје атрибуте државе, такође је носилац нових немира које Запад упорно покушава да изазове у нашој јужној покрајини.

И без формирања и легализовања ратних злочинаца и њихових непочинстава из прошлости и будућности, стање на Косову и Метохији је напето и зачињено свакодневним инцидентима, у којима су по правилу увек Срби жртве.

Међутим изговори да би војска Косова била носилац стабилности на окупираним територијама дају нам основу да се запитамо: Какве стабилности када је Србија сигурна земља? Сем што ни све чланице Европске уније нису признале самопроглашену независност Косова, овдашњи политиканти који и даље причају како је Косово и Метохија нешто преко чега неће прећи, истовремено се усаглашавају са наводима ЕУ по којима је Србија сигурна земља.

Рашка област

По нашим и страним медијима свакодневно можемо причитати да је Рашка област стециште исламиста који ратују у Сирији и осталим земљама Блиског истока, на страни терориста. Наравно, није тајна да поједини муслимански политичари, чак и они који седе у влади републике Србије, али ништа мање ни поглавари исламске заједнице, отворено подржавају „свети рат џихада“ и ИСИЛ.

Прешево, Бујановац и Медвеђа

Крајњи југ, који су шиптарски окупатори малтене преузели, и који им је на неки начин сама Влада безусловно предала у руке, да преко њега наставе са хегемонистичким тежњама стварања „велике Албаније“ сабирни је центар шиптарских терориста. Своју бахатост и безвлашће које су утврдили након избора о националним мањинама бирајући своје заступнике у власти који ће им несумњиво издејствовати све што потражују, ни не покушавају да сакрију путем „демократије“ већ отворено раде на штету Србије.

Имајући у виду какве западне послушнике имамо на власти, није чудно постављање безличног Зорана Станковића на чело координационог тела за ту област Србије.

Вардарска Македонија

Бивша југословенска Република Македонија, уједно и наш први сусед, тренутно је врло актуелна у Европској унији. Пре свега због недавног покушаја државног удара, али и због пораста броја терориста који дефилују кроз ову земљу и представљају могућу опасност за изазивање нових нереда. Јер једна од земаља која је на списку велике Албаније је и Македонија.

Босна и Херцеговина, и Република Српска

Затим долазимо до земље у којој рат заиста никада није престао. На око – да, али у стварности и у мислима становника Федерације рачуни још нису ни изблиза сведени. Ипак кључна ствар која би требала да брине Европску унију, и која је наводно врло забрињава, јесте појава оружја из БиХ у великом броју инцидената широм света, посебно у случају терористичких напада. Само недавни пример напада на Шарли Едбо у ком је наводно коришћено оружје из БиХ, а о чему су писали и говорили данима на домаћим и светским медијима, вадећи вести из буџака о разним сличним примерима.

Затим, Босна и Херцеговина поред оружја највећи је извозник терориста, сем Аустрије земље у којој их највише има (баш чудно), њихова мрежа распрострањена је широм ЕУ. Ипак, центар окупљања је БиХ. О чему је недавно говорио и амерички стручњак за Балкан Стивен Мејер:

Када је реч о БиХ, прва опасност од „Исламске државе“ су напади на мете у БиХ, друга је да буде транзитна организација за оружје, новац и људе из Европе на Блиски исток и трећа опасност је да буде привлачна за муслимане у БиХ који су разочарани сиромаштвом и великом стопом незапослености у БиХ.

Дакле, ако резимирамо све наведено, односно чињенице да смо окружени терористима, не само у сопственој земљи у којој наша власт има пуно поверење и убице својих примарних грађана, већ и у прве комшије који несумњиво јесу две, односно са југом и југозападом Србије три потенцијалне терористичке бомбе, које сваког тренутка на знак оних који их финансирају и стварају могу експлодирати, сваком иоле здраворазумном јасно је да сигурност о којој говори ЕУ је обична лаж.

При том, додамо ли томе неколико прихватних центара широм Србије, а чије локације су на врло занимљивим местима, малетене може се рећи војностратешки распоређене, добијамо у најмању руку земљу високог ризика.

Послушници окупатора

Није никаква новост да су на власти у Србији најобичнији западни полтрони и да су на челу Србије само ради остваривања интереса Запада.

Пре неколико дана ову чињеницу је отворено потврдио и Александар Вучић, наводећи да што се тиче Шиптара који преко Србије одлазе у земље Европске, он и Влада Србије ће учинити све што од њих затражи Европска унија. Уколико им дакле нареди да дају Шиптарима документа и отворе границе, они ће то без обзира на опасност којом излажу становништво Србије урадити.

Примера ради, оног тренутка када Шиптари који пређу границу са Мађарском бивају ухапшени, једна од првих ставки које се утврђују су њихове године и да ли су учествовали у рату са Србијом. Утврђивање те могућности их на прећутан начин већ декларише као потенцијалне терористе. И ако је Мађарска земља која је признала Косово као независну државу, у Шиптаре са Косова, којима је својим признањем помогла да се осамостале, нема поверења да ће бити баш тако лојални грађани. Између осталог као и све земље Европске уније.

По ком основу бисмо ми као вишевековни непријатељи могли да имамо поверења у оне који су нам већ одцепили део покрајине и прихватимо их раширених руку као своје комшије, сваког тренутка имајући на уму да је баш наш нови комшија убио неког Србина на Космету.

Углавном, Шиптари који бивају ухваћени у Мађарској бивају враћени за почетак у Суботицу, а како већина њих има уредне папире и личну карту њихово кретање не може бити ограничено.

Планови

Још једна ствар која такође нарушава тврдњу Европске уније о Србији сигурној земљи, јесте свакако све већи број Шиптара широм Србије. Прво што је занимиво код оних који беже од сиромаштва јесте примедба коју је изрекао градоначелник једног маџарског села које је прво на удару Шиптара, запажајући да сваки од ових бегунаца од сиромаштва има мобилни телефон који кошта и преко 800 јевра а што он својим службеницима не може да приушти.

Друга ствар која потврђује теорију да је „одлазак“ Шиптара организован и финансиран од стране некога, јесте повећа сума новца коју свако од бегунаца од сиромаштва поседује, спреман да на лицу места плати казну. Ту такође треба додати и скоро идентичну причу бегунаца, који сем од сиромаштва беже и од нових нереда који се спремају на Косову и Метохији, Македонији и још понегде, и приморавања од стране оних који су их до сада финансирали да учествују у томе.

У свом чланку „од кога и зашто беже Албанци са Косова“ Ања Филимонова врло прецизно износи податке завршавајући са драматичним закључком:

„Оштро, без видљивих (у крајњој линији познатих) разлога, почиње албанско „пресељавање“ пре свега са суседне са Србијом територије. То пресељење носи организовани карактер. Правац није Босна и Херцеговина – што би било логично – нити Бугарска, ни Македонија (у којој Албанци сада енергично купују некретнине и земљу), већ север Србије – Војводина. Из Србије Албанци покушавају да продру у Мађарску, Аустрију, Немачку. Међутим, у тим земљама се предузимају екстремне мере да се нелегални мигранти врате. А враћаће их „у Отаџбину“, што према документима значи – у Србију. На тај начин, у овом тренутку може се констатовати концентрација (мобилизација?) Албанаца у Војводини.“

Након што су предали Шиптарима све наше институције на Косову и Метохији, властодржци настављају са уништавањем наше земље. Не цепајући по деловима чега смо се сви плашили, већ малтене предајући је у једном комаду.

Захваљујући свом статусу националне мањине које према Уставу Србије на основу „позитивне дискриминације“ имају већа права од примарних грађана, односно Срба, несумњиво је да ће им сваки захтев бити омогућен.

Још ако се има у виду да се Србима којима је живот постао неподносив услед немаштине и сиромаштва, свакодневно нуди „американски рај“ у многобројним европским државама, и сабере број некретнина које се продају, бегунци од сиромаштва ће врло брзо применити „пројекат Косово“ у свим деловима Србије.

 

Васељенска ТВ




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *