Митровданска офанзива – Невесиње ’92.

Билећки добровољци

Нестало је цв’јећа, мраз је пао тада,
тек остаци ту су неких старих грана
слатки плод не руди, само трулеж пада
кише хладне лију тих јесењих дана.

Осми је новембар деведесет друге,
ратне су године тужне и сиве,
војска броји дане до следеће смјене
а дани им споро к’о пужеви миле.

И умјесто смјене и славског колача,
и Светог Димитрија што освану тада,
спопадоше војску, као зној копача
смртоносне груде к’о крупа да пада.

И киша је лила к’о да шаље гласе,
да л’ над српском земљом небо расплака се
ил’ анђео слеће са висина доли
и над нашом војском сузе страха проли?

На бранику војска све од себе дава,
нико не одступа, нико не скрива се
са смјелошћу гордог лава
боре се и трпе муке и ужасе.

Сјећања ме воде у то прошло вријеме,
дијете сам била, али добро памтим
будила се с бригом великом к’о бреме
да ли ће отац кући да се врати?

Кад поноћни вјетар поред нашег села
прође и отресе тешки мрак са грања,
тада гледам како забринутог чела
на прозор од собе мајка се ослања.

И зора је дошла али к’о да није,
не престаје бука, војска још се брани
село се утиша, нико се не смије
са страхом се чека ко ће шта да јави.

Кажи нама птицо, сад си доље била,
сврати на тренутак, утјеши нас само
птица паде на грану уморније’ крила
и саопшти шта је све видила тамо.

Душманске је војске више него мрава,
плаћени су кажу, урличу и пиште
сањали су једно, а друго је јава
вамо Срби бране дједово огњиште.

Тамо облак често у гром се претвара
крши, ломи, тресе у прах да разнесе
ал’ српском јунаку срце се не пара
против силе, силом уздиже се.

Летјела сам пољем, ал’ нема пастира
само пусте шуме, купина и драча
ред убогих села сан покојни снива
не чују се нигдје гласи дјеч’јег плача.

Све што буде прође, па и то је прошло
гусле ће да пјевају о овоме боју,
многи су животи угашени тада
за народ свој и за земљу своју.

Нек вам је слава јунаци свети
поносе дични народа свог’
у тешке дане кад требаше мр’ети
за све нас дали сте живот свој.

Научимо дјецу да је свето мјесто
гдје је спомен соба наших суграђана
кад наиђу градом да наврате често
и запале свијеће у знак поштовања.




1 коментар

  1. sekira

    HERCEGOVINA JE DOM DUCICA ,SV.VASILIJA,JUNAKA SA VUCJEG DOLA PALIH BORACA PROSLOG RATA,ZNANIH I NEZNANIH JUNAKA,,,NECE I NE SME BITI PRCIJA SUDA BIH,BAKIRA,VEHABIJA…I NJIHOOVIH MARIONETA ,POTURICA,IZDAJNIKA SRPSTVA SRPSKE,NE SLUSAJU SRBI INCKA I BAKIRA ,,LEPSE OD NJIH PEVA CECA A MESA SAKIRA….KONJANICI ISLAMSKE DEKLARACIJE,SIPA OBA TUZILASTVO BIH,,,IMA JOS OBILICA KRVI KOJI CE STATI,ISPRED VAS I GLASOM I STASOM,,DALJE RUKE OD SRPSTVA,SRPSKE,ZA NJU SE GINULO,BRE.DABAS JE NJEGOSEV RODJENDAN.U POMEN ZIKI,RAMBU,NEKA ZVORNIK PAMTI,TIGROVA JOS I VUKOVA IMA,,,DA SRPSKU ZUBIMA SVOJIM BRANE,,,BRANKOVICI POGANO KOLJENO,TAKO LI SE OTACSTVO BRANI,O MILOSE KO TI NE ZAVIDI..VELICINA VITESKE TI DUSE NADMASUJE BESMRTNE PODVIGE,SPARTE I RIMA….COVEK SE JEDNOM RODI DA UMRE,CAST I BRUKA ZIVE DOVEKA….VODU GAZE AL DOLAZE,,,OBILICEVI ZAVETNICI,,,,I PO NARODSKI,JEDI GOVNA BAKIRE,INCKO,PICKE POTURICKE,,,,KOSOVSKI ZAVET JUNAKA GROBOVI SLOZNO ZOVUN SVI,REPUBLIKO SRPSKA,SAMOSTALNA BUDI TI……

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *