Миодраг Лазић

Песник: Миле Ромчевић

Ко је да би спас’о друге
главу ставио у ранац?
Ко не бјеше само човјек
већ громада и спартанац?!

Ђе год војска стизала је
уз раме је је стао с њима.
Од Господа Бога послат –
у борби, у рововима!

Упита га један војник:
док не стаде срце тући.
„покажи ми ђе Београд
да га гледам умирући!”

На удару бестидника
ђе никога смрт не штеди.
Свих крвавих сцена свједок
од којије’ крв се леди.

У сјећању осташе му
мале Слађе плаве очи.
Дневник који написан је –
остао је да свједочи!

Врисак, бљесак и јецаји
док крв липти на све стране.
То јунаштво те би стало
у есеје и романе!

И опет би, сигуран сам…
у те дане да га врате:
Пролазио све страхоте
експлозије и гранате!

Не марећи за свој живот
болничке је ствар’о собе.
Њега памте и памтиће
Републике Српске обе!

Нек ти Вишњи, у рај, горе
напаћену душу носи…
величино и докторе –
одмарај, заслужио си.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *