Ђе год војска стизала је уз раме је је стао с њима. Од Господа Бога послат - у борби, у рововима! Упита га један војник: док не стаде срце тући. „Покажи ми ђе Београд да га гледам умирући!”
Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним.
Остао сам дужан текст о Ноћним вуковима, или, пак, досад није било потребе писати о нечему што се подразумева, односно, за шта сам веровао да се подразумева и довољно зна - можда Вукови нису оно најбоље међу нама али свакако јесу они који најбољем теже!
Према речима Александра Залдостанова (Хирурга), око 200 бајкера допутовало је у Београд 16. октобра на прославу 70. годишњице ослобођења престонице Србије од немачко-фашистичких освајача.