Анђели не умиру
На Илиџу стиг’о из града са Нишаве, Блиставога знања, каријере блиставе, Под Игман са Пала јер је било ближе, Да рањени Србин теби дође брже.
На Илиџу стиг’о из града са Нишаве, Блиставога знања, каријере блиставе, Под Игман са Пала јер је било ближе, Да рањени Србин теби дође брже.
Ђе год војска стизала је уз раме је је стао с њима. Од Господа Бога послат – у борби, у рововима! Упита га један војник: док не стаде срце тући. „Покажи ми ђе Београд да га гледам умирући!”
Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним.
Остао сам дужан текст о Ноћним вуковима, или, пак, досад није било потребе писати о нечему што се подразумева, односно, за шта сам веровао да се подразумева и довољно зна – можда Вукови нису оно најбоље међу нама али свакако јесу они који најбољем теже!
Према речима Александра Залдостанова (Хирурга), око 200 бајкера допутовало је у Београд 16. октобра на прославу 70. годишњице ослобођења престонице Србије од немачко-фашистичких освајача.