Кајмакчалан – победа наших предака и пораз њихових потомака

Пише: Милан Богојевић

Кајмакчалан

Један од најславнијих и најпознатијих српских ратних подвига у Првом светском рату јесте освајање Кајмакчалана. Вест да је наша војска након изгнанства поново ступила на земљиште своје државе, одјекнула је широм света готово као и победе на Церу и Колубари. Борбе за Кајмакчалантрајале су пуних 19 дана. Освајање је почело снажним артиљеријским нападом у рано јутро 16. септембра 1916. године, све три српске армије и француско – руска армија кренуле су у напад. Напредовање је због лоше конфигурације терена и сталне непријатељске ватре текло споро, корак по корак. Након дводневних крвавих борби и тешких обостраних губитака Дринска дивизија је 18. септембра око 19 часова овладала врхом Кајмакчалана.Исте ноћи бугарске трупе су извршиле четири противнапада, али су сваки пут одбијене и то са огромним губицима. Оне су међутим, након бројчаног ојачања успеле да у ноћи 26. септембра преотму врх Кајмакчалана. Али војници Дринске дивизије се нису далеко повукли, били су врло близу непријатељу. Четири дана касније, 30.септембра, српска војска је поново заузела Кајмакчалана затим и Старков гроб, тиме је Бугарски фронт на моћној планинској баријери пробијен.

У својој књизи „Шта сам видео и проживео у великим данима“, Арчибалд Рајс овако описује страхоте Кајмакчалана: „Око поднева смо близу врха Кајмакчалана. Коње смо оставили у његовом подножју и пењемо се на врх да видимо бојиште. Готово све је остало на свом месту. Тек што је закопано неколико тела погинулих, киша их поново откопава. Језиви призори са бојног поља. На висини од 2.525 метара, на овом огољеном, пространом терену, леже стотине смрзнутих трупова. Покривају их облаци и магла које растерује ветар, а велики јастребови и гаврани крстаре над њима и једну њихово месо које се распада.“

kajmakcalan

Србија је ову победу платила животима 4.643 војника иофицира. Док су српски губици у свим борбама на Солунском фронту износили преко 35.000 војника и официра. Да би одао почаст својим погинулим саборцима краљ Александар Карађорђевић је на врху Кајмакчалана, међу облацима, подигао Спомен – капелу са костурницом. На табли изнад улаза у капелу која одише достојанством и поносом пише: „Мојим див-јунацима неустрашивим и верним, који грудима својим отворише врата слободи и остадоше овде као вечни стражари на прагу отаџбине.” Око капеле је подигнута ограда од тешких ланаца, разапетих између испаљених граната у борбама на Кајмакчалану. Данас је ова капела у изузетно лошем стању. Зуб времена и небриге довео је до готово њеног урушења. Капела прокишњава, крст се навалио и само што није пао, звонара одавно не ради, из капеле су нестале топовске чауре од којих је на поду капеле био направљен крст, а рупа која је остала на поду је некако земљом затрпана. У капели је било смештено и срце великог Арчибалда Рајса. Његова заветна жеља је била да се након смрти сахрани у Београду, али да му се срце извади из тела и однесе на Кајмакчалан. О тој његовој жељи данас сведочи саморазбијена урна, срце је нестало. По српским изворима, бугарски војници су почетком Другог светског рата сломили мермерну урну са посветом и сакрили његово срце. Други кажу да су то урадили грчки војници. Али становници те области тврде да је срце Арчибалда Рајса остало у маленој цркви светог Петра све до повлачења ЈНА из Македоније почетком деведесетих година. То тврде планинари који су се пели на врх, али и пастири који на планини чувају стада. Данашњи мештани се позивају на сведочење једног чобанина који је био на падини када су се војници ЈНА повлачили. Пастир им је, наводно, рекао да су војници пред сумрак одлазили са карауле натоварени опремом, оружјем и свиме што се тамо налазило: „Један од њих у рукама је носио нешто замотано у хартију и пазио да се не саплете док су се спуштали низ стрмину. Други војник му је замерио: ‘Види колико смо ми натоварени оружјем, а теби је у рукама вероватно нека флаша ракије!’. ‘Ово што ја носим је много важније од оружја и свега што сте ви натоварили на леђа и на коње’, одговорио је војник. После неколико дана, када је пастир ушао у цркву на врху планине, приметио је да тамо више нема урне па је посумњао да је то било оно ‘моћно оружје’ које је однесено са планине.“ Слична судбина задесила је и један од најнеобичнијих споменика у Србији, који се налази у Пионирском парку у Београду. Наиме, српска Врховна команда одлучила је да у домовину понесе камење са врха Свети Илија високог 2.524 метара у знак сећања на велику победу. Од тог камена направљена је верна реплика осматрачнице са Кајмакчалана. На осматрачницу су 1988. године додате месингане табле са именима и ликовима генерала и комаданата који су учествовали у пробоју Солунског фронта, а аутор рељефних плоча био је вајар Љубиша Манчић. Након постављања рељефних плоча осматрачница је и званично постала споменик. Данас ова осматрачница изгледа као урушени споменик и само они упућенији знају да ово није тек обична гомила камења, већ траг невероватне српске историје, неми подсетник на цену која је плаћена за слободу нашег народа. Иако у центру Београда, на само педесетак метара од председништва Србије са споменика су пре пар година лопови украли рељефну плочу са ликом краља Петра.

Српски официр на осматрачници на Кајмакчалану
Српски официр на осматрачници на Кајмакчалану

Осматрачници са Кајмакчалана функцију су нашли перачи шофершајбни на оближњој раскрсници те је користе као оставу за своје канте, детерџенте… док сунђере и крпе суше окачене по том светом камену.

replika_kajmakcalanske_osmatracnice_u_pionirskom_parku
Реплика осматрачнице са Кајмакчалана која се данас налази у Београду

И уместо да спуштамо главу у знак поштовања када пролазимо поред тог споменика јер се сусрећемо са душама оних који су пали за Србију у великој бици на Кајмакчалану ми (који знамо за споменик) спуштамо главу јер се сусрећемо са нашим немаром, незахвалноћу и срамотом.

Тако је данас ова осматрачница за мене у исто време постала спомен обележје славне победе наших предака и срамног пораза њихових потомака.

Српски официр на гробу свога сина после битке на Кајмакчалану
Српски официр на гробу свога сина после битке на Кајмакчалану

Недељник




1 коментар

  1. Vlado Zrnich

    „Kajmakcalan izgorjela trava, gdje majka sina zakopala..!“
    – Pamtm redak te pesmice od djetinjstva, kada mi je bilo 10 godina.
    nikada necu zaboravti mladih porucnika, narednika i srpskih vojnika iz onog vremena.
    Njima se divila Evropa, bili su uzor hrabrosti i patriotizma.
    – Zao mi je, sto njihovi predci, oni koji su 1941 g njemcima urucavali pozlacene sabljice i pistolje.
    – Onim iz 5 korpusa, koji su s novim-novcatim tenkovima s topovomima, municijom i svom ratnom opremom hrvatima predavali.
    – Onima, koji sada vuku Srbiju u NATO, kao sto je 1941, godine knez Pavle Karadjodjevic prsojedinio Jugslaviju k fasickoj osovini.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *