Јесмо ли данас сви Гораждевац, или, нисмо?

Пише: Зоран Шапоњић

Саша Петровић из Гораждевца и његових петоро чељади, комшинка Милунка Букумирић, Колашинци, Вуксановићи, преживели су јутрос у зору оружани напад Албанаца на њихове куће, на њихову имовину. Рафалима из аутоматских пушака разорен је споменик жртвама НАТО бомбардовања у њиховом селу, шарали су рафали по њиховим домовима, срећом па су Петровићи спавали у собама на другој страни улице.

Gorazdevac-dan-posle-oruzanih-napada

Сатима већ, од зоре, чекам да се огласи Маја Коцијанчич, Еулекс мисија из Приштине, да се огласе бриселски комесари, да кажу слово макар да то не може тако, да оружани напад „калашњиковима“ на куће мирних грађана није у европској традицији – џаба чекање. Ћуте европски комесари, неће они ни слово рећи, а ако коју и прозборе више ће пазити да случајно не увреде своје мезимце Албанце, да их случајно не обесхрабре у покретању сличних акција којих ће, не сумњам, тек бити.

Ћути данас и Подгорица, барем онај њен део који је пре коју недељу дана у Паризу подигао руку да Косово, да ове који су ноћас пуцали на Србе у Гораждевцу, приме у УНЕСКО, да „калашњиковима“ чувају српске цркве и манастире. А баш сам јутрос рад био чути шта у Подгорици кажу за ноћашњу акцију новопечених савезника. А, како ми се чини, Подгорица има и моралну обавезу да прозбори коју о нападима на Србе, јер, они су међу првима признали Косово као независну државу, дали Приштини и Албанцима крила на путу којим корачају.

Но, није мени данас што ћуте Брисел и Подгорица, што они који су ноћас рафалима пуцали на Србе по Гораждевцу никад неће бити ни тражени ни нађени, данас је мени што ћути Србија, што ћути Београд, што ћути „круг двојке“… Што ћуте академици и научници, српске перјанице и мислиоци, што ћуте друштвени и хуманитарни радници, што ћуте политичари, писци и песници, што јутрос немаде ни једног јединог да каже слово, да подржи оне мученике у Гораждевцу који данас не знају како ће довече заноћити и хоће ли ујутру осванути! Што у Србији нема данас ни трунке оно озлојеђености, оног огорчења, које осетимо после терористичких напада широм света!

Заиста, јесу ли и Срби на Косову људи? Имају ли душу, имају ли децу, брину ли за њих? Имају ли и они право на миран живот, на ноћ без рафалне пуцњаве? И, је ли напад на Србе у Гораждевцу напад на Србију и на све њене грађане, или можда није? Јесмо ли сви ми у Србији данас Гораждевац или можда нисмо? Да ли је требало да они који су ноћас пуцали на куће Срба у Гораждевцу направе масакр, убију некога да се ми сетимо да и Гораждевац постоји, да тамо наши сународници живе, зашто не рећи, у непријатељском окружењу.

Па, шта би било да је ноћас рафалима нападнута нечија кућа у Белгији или Холандији, да је разорен споменик, запаљена кола, киоск, народ испрепадан на смрт… Да ли би то био тероризам у најосновијем облику, или би сви ћутали, прешли преко тога као да су бачене две петарде… Али, била је и 2004. биле су десетине и стотине попаљених српских кућа и цркава, десетине побијених Срба, па – ником ништа. Кога још брига за оружани напад на српско село.

Мени данас једно питање не излази из главе. Како ли је оној шаци Срба у Гораждевцу данас, како ли је њиховим сународницима у другим енклавама широм Косова. Како ли ноћ која долази чекају, боје ли се за децу и за себе?

Јасна је и овде, као и у стотинама сличних напада на Косову, порука и Албанаца и Брисела. Албанци хоће рећи да ће учинити све да Косово једног дана, блиског, буде етнички чисто, да на њему нема места за Србе. Брисел да га Срби на Косову не занимају и да неће ни прстом мрднути да их заштите. Јер, да су хтели да стану иза Срба, до сада би ваљда ухватили и осудили макар једног Албанца од оних који из ноћи у ноћ пале српске куће, пуцају на људе, краду стоку, отимају земљу, руше цркве.

И шта се то са нама, као са народом догодило? Је ли у нама, ако смо већ национални понос одавно изгубили, па један по један, беспоговорно, испуњавамо ултиматуме белосветских хохташлера који нас бескрупулозно уцењују, остао барем трачак самилости?

Можемо ли мирно спавати док на наше сународнике, нашу браћу по крви и вери пуцају из ноћи у ноћ. Можемо, можемо…

И можемо ли остати неми на причу о Наташи Марковић, последњој Српскињи из села Брежник код Пећи, коју Албанци годинама нападају, прете јој да ће бити заклана, силована, а она на све то каже тек – „нека бију, нека прете, нека убију, али ја са моје очевине не идем“… Можемо, можемо…

Заиста, шта би са нама? Јесмо ли данас сви у Србији Гораждевац, или, можда нисмо? Јер, модерније је бити Париз!

 

Искра




2 коментара

  1. светац

    Само једна ствар, поновно буђење, … оснивање добровољног КУД-а, које ће решавати овакве манифестације. Доста смо ћутали, доста је више…време је да заиграмо поново. Има спремних.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *