ИНТЕРВЈУ МИЛОРАД УЛЕМЕК ЛЕГИЈА: Нико у држави нема муда да обнови суђење

Аутор: Љиљана Кековић

Припадник Службе стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након атентата НН лице ушло на аеродром на споредну капију, у возилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцало у мали џет, цесну без ознака, и без икакве најаве одлетело за Лондон. Исту такву потврду сам добио и недељу дана касније од припадника јавне безбедности с аеродрома.

Legija na sudjenju

Живот пише романе. Милорад Улемек, ратник Легије странаца и командант елитне Јединице за специјалне операције, петооктобарски револуционар, проглашен је за државног непријатеља број 1, са укупно 137 година робије на колико је осуђен за више убистава, између осталог и за атентат на премијера Зорана Ђинђића. Данас је заборављен у такозваном Алкатразу у Забели, најчуванијем затвору у Србији, из кога је, ипак, успео да у исповести за Експрес открије бројне непознате детаље о личностима и догађајима пре и после убиства премијера. Све што је рекао најбоље описује реченица његовог ратног друга: „Легија је био вук у шуми, а веверица у граду.“

Зашто сте се маја 2004. године предали, да ли сте то учинили због припадника ЈСО који су осуђени за четвороструко убиство на Ибарској магистрали?

– Ви прво па мушко, ништа оно „како си, како здравље, како је у творза“, него одмах на тему, али такви сте ви новинари, као хијене, гладни информација… Око моје предаје годинама круже разне приче. Углавном измишљене. Одговор на питање о мојој предаји је врло једноставан. И над попом има поп. Постоје тренуци у животу када морате да донесете тешке одлуке. Да бирате између себе и оних до којих вам је највише стало. Ја сам свој избор донео и сада сам ту где сам. И не кајем се ни једног јединог тренутка због те одлуке коју сам морао да донесем тог несрећног 2. маја 2004. године.

Да ли је разлог за предају била грижа савести, пре свега због припадника ЈСО Ненада Бујошевића Рамба, осуђеног због смрти четворице функционера СПО-а на Ибарској? Да ли вам је он у Хрватској на ратишту спасао живот, једном или више пута?

– Наравно да увек постоји грижа савести. Да тога нема, људска бића се не би много разликовала од животиња. У мом случају више се радило о осећају одговорности. Када са неким прођете све оно што сам ја прошао с тим момцима, онда се морате осетити одговорним. Капетана ЈСО Ненада Бујошевића, званог Рамбо, познајем више од две деценије. Током нашег ратног пута који је био све само не леп и лак, били смо у многим ситуацијама да смо један другоме спасавали животе. Такве ствари се не заборављају. То је неписани дуг који траје читав живот. И тај дуг ништа не може да избрише.

Да ли су у ноћи предаје са вама разговарали Драган Јочић, Раде Булатовић, Горан Радосављевић Гури и Александар Тијанић? Шта вам је гарантовано и обећано и шта од тога није испуњено?

– О тој фамозној ноћи се данас готово све зна. Осим покојног господина Тијанића, била су присутна остала лица која сте навели. О чему смо тачно причали оставио бих за себе. Није за ширу јавност. Што се тиче гаранција и обећања, нешто је испуњено, нешто није, али то тако иде када се договарате с политичарима. Опште је познато да политичари једно говоре, друго мисле, а треће раде.

Где сте се били до те ноћи, где сте се скривали и како је изгледао ваш живот у илегали после убиства премијера Ђинђића?

– Као што сам већ више пута рекао, од 14. марта па све до своје предаје ја сам боравио у својој кући, у посебној просторији. Наравно да та моја тврдња није прихваћена до дан-данас јер би се онда поставило питање шта је полиција радила. Осим што су заваравали јавност како сам виђен од Босне, преко Хрватске и Швајцарске, па све до Тајланда, мада против Тајланда не бих имао ништа против… Ја поуздано знам да ме нису много ни тражили, јер да јесу, вероватно би ме и нашли. Ако је тако као што они тврде, због чега одмах након моје предаје нико од надлежних органа није ушао у моју кућу да изврши увиђај? Подсећам да сам ја у то време важио за државног непријатеља број 1, и да сам по њима био најтраженији бегунац у Европи. Зато је било лакше рећи да се Милорад крио којекуде, него ту њима пред носом. То је њихова срамота, а не моја. Што се тиче мојих активности за време илегале, нема ту много шта да се каже. То се није много разликовало од мог садашњег боравка у затвору. Много блејања и досаде.

Утисак је да се на суђењу за убиство премијера нисте бранили пуним капацитетом. Одбрана је најављивала да ће се трести гора, а на крају сте и ви и Звездан Јовановић осуђени на максималне казне, а о завери против премијера ништа се у судници није чуло. Да ли сте неке ствари рекли, а неке прећутали, као последицу тог састанка у ноћи предаје?

– Ја се на том, назовимо суђењу, нисам уопште бранио. Шта имам да се браним када сам, не само ја, унапред био осуђен. Па зар није судија Месаровић рекла на извршењу пресуде: „Добили смо пресуду.“ После се уз све замуцкивање брже-боље исправила, али џаба јој. Схватили смо шта је писац хтео да каже. На суђењу сам говорио оно што је требало да кажем. Они су правили циркус, па сам се и ја повео њиховим примером. Нека данас обнове скаредно суђење и нека прихвате само три предлога која бих изнео већу, и срушићу им ту склепану оптужницу која се противи сваком разуму и логици. Проблем је што чак ни данас нико нема муда да то сагледа с праве стране. Лакше им је да то гурну под тепих. Што би се после толико година опет дизала прашина?! Њима је свима добро. Нас ко јебе. На суђењу зато и нисам много рекао, иако сам нашироко причао. Неки пут је ћутање исправније од приче, биће времена и за причу. Што се тиче мог тима одбране, никада нико није најављивао никакве ексклузиве. То су лупетали ови из противничког табора. Сетите се само теорије о леденом метку што је изнео Свилени, лупио човек и остао жив. Тако они раде, скрену пажњу с правих ствари и надај се најбољем.

Да се сад обнови судски процес, да ли бисте коначно открили ко је убио Зорана Ђинђића, пошто тврдите да ви са тим немате никакве везе?

– Зашто бих ја откривао било шта? Нека надлежни раде свој посао. Ево, министар правде се недавно хвалио како ће баш он да открије све што је везано за убиство покојног Ђинђића. Само нека изволи. Не видим да га је неко и пре те његове изјаве спречавао у томе. Као уосталом ни ове пре њега. Покојног Ђинђића се увек сете или пред годишњицу или пред изборе. Онда се сви бусају како ће ово или оно. Па бујрум.

Заиста, ко је убио премијера? Да ли је смртоносни метак испалио припадник неке стране службе? Знате ли детаље о пушци из које је пуцано?

– Везано за пуцањ у премијера ја знам само једно – да није убијен из оне фамозне пушке коју су покушали да угурају на суђењу. Не постоји ниједан материјални доказ да је премијер погођен из те пушке. Чак ни стручњаци из Визбадена то нису могли да утврде. И то стоји документовано црно на бело. Е сад, што то није одговарало ни суду нити тужилаштву, то је већ нека друга прича и димензија. Све ово што говорим је поткрепљено и материјалним доказима који се налазе у списима предмета. Зашто то никога не занима то већ није питање за мене.

Атентатор је напустио земљу. Ту причу сте само начели пре осам година, када сте рекли да је неколико сати након убиства убица евакуисан за Лондон?

– Пре осам година ја сам само изнео нека своја сазнања до којих сам дошао непосредно после атентата. Један припадник Службе који је био стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након спорног догађаја НН лице ушло на аеродром на споредну капију, у аутомобилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцало у мали џет, „цесну“ без ознака, и без икакве најаве одлетело за Лондон. Исту такву потврду сам добио и недељу дана касније од једног припадника јавне безбедности који је био распоређен на аеродрому. Тог дечак знам од детињства, из мог је краја. Не видим ни један једини разлог због чега би ме они лагали. Сви су се тада спрдали с том мојом изјавом, али то нико никада није истражио. Много тога око Ђинђићевог убиства је стављено под тепих. Тако је ваљда било лакше. Много пута су разноразни ликови долазили у затвор да ме питају да ли су неке стране службе учествовале у атентату. Мени смешно, па кажем: „Па шта ви мислите, да је то могло да се изведе без страних служби?“ Они само пребледе и ухвате кривину. Ваљда их је страх да чачкају, па онда пипају са стране.

Зашто је убијен премијер Србије?

– У једном моменту неколико чинилаца се спојило у једну тачку. То је неминовно морало да се догоди. Ђинђић се сувише приближио ватри и опекао се. Знам да се код нас каже „о покојнику све најбоље“, али није Ђинђић био баш таква цвећка као што су га приказали после тог трагичног догађаја. Неумесно је да ја, који сам осуђен за то убиство, сада говорим о неким стварима, али свака прича има две стране. Мада, због оног правила да само победници пишу историју бојим се да друга страна те приче неће бити скоро испричана.

Која је позадина његовог убиства?

– Када би неко заиста хтео да утврди позадину тог убиства, то не би било тешко. Међутим, као што сам малопре рекао, тога се увек сете само пред годишњицу. Ево, ви реците да ли је неко спречавао надлежне органе да истраже. Колико ја знам, није. Мене, рецимо, нико никада ништа није питао о томе, чак ни на суду. Увек ме питате само ви новинари. Даћу вам рецимо једну полазну тачку. Зашто нико неће да скине ознаку државне тајне са оног чувеног извештаја Кораћеве комисије? Ми дан-данас не можемо да добијемо податке о томе шта је та комисија утврдила. Имали смо ово суђење за побуну ЈСО и питали смо да суд прибави тај извештај. Рекли су нам да је то и даље државна тајна. Знам да се тај извештај крије само да би прикрили бруку и срамоту тадашњих служби. Исто знам да Кораћ никога није штедео. После су му рекли да се мало заиграо. Највише је био љут тадашњи министар полиције Михајловић. Има ту још свега, али није моје да причам о томе.

Где је скован план да се премијер убије, ко је у томе учествовао, од страних служби до домаћих политичара? На пример, Небојша Човић?

– Небојша Човић се до сада много пута изјашњавао на ту тему. И рекао је свој став о томе, а да ли је то тачно или није то он најбоље зна.

Каква је улога Енглеза у његовом убиству и извођењу акције Сабља?

– Што се тиче Енглеза, како ви то кажете, није тајна да су они практично руководили полицијском акцијом „Сабља“. Уосталом, министар Михајловић је био њихов пулен. Сваки извештај који је стизао до Михајловића одлазио је до одређених људи из британске амбасаде. Сви знамо да су енглеске службе одавно присутне на овим просторима, тако да не треба ништа да чуди.

Откуд онда Звездан Јовановић у Улици адмирала Гепрата у време атентата? Објасните због чега се нашао тамо, с којом намером? Или је био на неком другом месту?

– Не постоји ниједан материјални доказ да је Звездан Јовановић спорног дана био у Гепратовој улици. Постоје само приче. Зато су вероватно и покушали да подметну доказе у виду фамозних пикаваца који су пронађени у просторији из које је наводно пуцано тога дана. Чак су фалсификовали извештај за вештаке из Визбадена. То смо и доказали на суду. Међутим, као што сам малопре рекао, нас нико није много слушао, ми смо на том процесу били само статисти, а наша кривица је одређена унапред.

Да ли је он пуцао у Ђинђића или је само ранио премијеровог телохранитеља Милана Веруовића?

– Управо сам вам одговорио на то питање. Да су дозволили да се уради реконструкција догађаја било би свима јасно да на Ђинђића није пуцано из Адмирала Гепрата. Међутим, то је и њима било јасно, па су бежали од реконструкције као ђаво од крста. Једно је прича, али математика и балистика су егзактне и не лажу. Кад су нас усред процеса одвели на место догађаја да би се отклониле неке недоумице које су се појавиле током суђења, тек је онда било јасно да никако није могло да буде пуцано из спорне канцеларије. То је јасно математичким мерењем углова. И судији Марку Кљајевићу је то било јасно. Кад сам му скренуо пажњу на пар детаља, само се насмејао и прекинуо даље радње. После су ме за казну држали у џипу, намерно ми нису дали да идем у тоалет. Рекли су ми: „Трпи, ти си легионар.“ Кад сам рекао да ћу се испишати по џипу и кад сам кренуо да их све редом напушавам, онда су се дозвали памети. И тај излазак на лице места смо хтели да се изведе као доказ. Наравно, суд је то глат одбио. Знали су шта би то значило за оптужницу. Читава та њихова оптужница је била шупља на све стране, али су ту главну улогу одиграли теледириговани медији који су затрпавали јавност неким причама које нису имале упориште у реалности. Нажалост, ми оптужени смо тада били у инфериорној позицији и могли смо само да гледамо како нам пакују. Касније је много тога у својој књизи описао новинар Никола Врзић, као и Милан Веруовић. Међутим, ни на то нико није обратио много пажње.

Из које је пушке пуцао Звездан и да ли ту мистерију око његовог оружја може да разреши оружар из базе ЈСО у Кули, извесни Чича?

– Та пушка („хеклер и кох Г3“) коју су покушали да протуре на суђењу нема благе везе. Не постоји нити један једини доказ да је било шта испаљено из те пушке. То су потврдили и ови из Немачке. Они су рекли да постоји могућност, али да они не могу то са сигурношћу да потврде. Прво је била прича да је то пушка из ЈСО, па када су пребројане све пушке из наших магацина, онда су покушали с неком другом причом, да је Спасојевић купио ту пушку, и тако редом… Чак су довели и оног несрећног Шаре Ненада (бивши припадник ЈСО и сведок-сарадник за убиство Ивана Стамболића) да поново сведочи, али ни он није рекао да је то та пушка, већ само да је исти модел. Како Месаревићева није била задовољна тим одговором, одмах га је удаљила из суднице, забранивши одбрани и нама оптуженима да му постављамо питања. То је био преседан, тотални колапс тог предмета, али шта ћете, то је Србија, све се може. И врло је занимљива прича како је та пушка уопште пронађена. Као случајно, ма важи, шетали па нашли пушку насред ливаде. Зна се шта се ради с оружјем после извршеног дела. То знају и најтупавији криминалци. Сигурно се не оставља на ливади. Сад зову неког магационера који је већ сведочио. Е, то је оно што причам, вртимо се у зачараном кругу, а нико неће да крене озбиљно да се бави тим проблемом.

По вама, који је исказ Звездана Јовановића дат полицији валидан? Да ли онај у коме каже да је пуцао у Веруовића кад је видео да премијер пада или исказ кад наводно признаје да је он убио премијера?

– Ниједан од тих исказа није ни тачан, ни валидан. Ти искази узети су на превару и под уценом. О томе се на самом суђењу излануо Родољуб Миловић, кад је рекао да је он из своје свеске диктирао Звездану шта да каже. Касније је то покушао да оповргне, али остало је забележено. После је била прича како је Звездан заправо њега замолио да му помогне око давања исказа пред специјалним тужиоцем јер се он не сећа, па му је онда Роћко то читао из своје бележнице. Па чекај, бре, ко је овде луд?! Касније смо гледали и онај чувени филм, који је вече пре тога пуштен на Б92, па тек онда у судници. И на том филму се јасно види како Звездан стоји као погубљен, а Миле Новаковић му прича где је шта било. Иста прича је и с оном чауром. На филму видимо неког међеда из УКП-а како ровари по лишћу и одједном опа… чаура! Као, само једна. Као, ту је упуцаван снајпер… Па зна се како се упуцава снајпер. Минимум десет метака. Мора да буде 10/10. Онда је упуцан. Али добро, шта ја знам.

Имате ли поуздане податке да ли је Звездан приликом тих полицијских саслушања уцењиван, да ли је прећено да ће му страдати породица ако не каже оно што се од њега тражи?

– Замислите ситуацију где вас оптужују за то што су оптужили Звездана Јовановића. Одводе вас у ЦЗ и стављају у најмрачнију самицу. Изолују вас од свега и врше на вас невиђен притисак да признате. Кад виде да не могу да вас сломе, крећу вам на породицу о којој не знате ништа јер сте изоловани. Свако би се сломио и попустио само да спасе своје највољеније. Као управник ЦЗ-а Блануша му доноси мандарине у ћелију, а Миле Новаковић и Родољуб Миловић му прете и излуђују га с причама како они не могу да буду одговорни ако неки грађанин узме правду у своје руке и побије му породицу. Оно, вруће – хладно. Цео живот сте гинули за државу и онда вас одједном третирају као најгори олош. Па ти остани нормалан. Не могу људи то да схвате, поготово они који су само седели на неком троседу, јели кокице и шалтали програме да чују неку нову вест. А ти седиш у некој смрдљивој рупи од самице и размишљаш ко ће децу да ти коље. Камен би пук’о. Успео сам да мало попричам о томе са Звезданом у паузама између суђења. Рекао ми је да и дан-данас има ноћне море од тих саслушања. То је било време државног бандитизма, за које нико још није одговарао. Слично се десило и мени када сам морао да направим избор између своје слободе и оних до којих ми је стало. Само на мало другачији начин.

Мистерија првог метка, да ли је она тачнија од тзв. мистерије трећег метка? Није ли кључ у првом испаљеном метку у згради Владе 12. марта 2003?

– Нема ту никакве мистерије. Први метак је погодио Ђинђића, само не из оног правца како то тврди оптужница. Други Веруовића, док се трећи забио у зид код врата зграде Владе. О томе су једногласно сведочили сви момци из обезбеђења који су били ту на лицу места. И сад су они луди, измишљају, умишљају. Зашто би момци то измислили? Па тај Веруовић је био спреман да погине за премијера. Добио је метак, а они су га малтене прогласили лудим. И наравно да је кључ у првом метку. Тај метак је био већег калибра од оног који је погодио Веруовића, али добро, шта ја знам. Овако је било лакше. Прогласи их кривим преко медија, похапси, па тек онда прикупи доказе и суди онако како је лакше и како одговара главним режисерима. Ко те пита.

Кажите нам шта знате о ликвидацији вођа земунског клана Душана Спасојевића и Милета Луковића у Мељаку? Ко их је ликвидирао и зашто? Да ли су тачне тврдње лидера радикала да су их лично убили бивши начелник УКО-а Родољуб Миловић и командант САЈ-а Спасоје Вулевић?

– Знамо сви ону причу како су ови из САЈ-а прво промашили кућу, што је дало довољно времена Спасојевићу и Луковићу да покушају да побегну. Међутим, ухваћени су живи. Тачно је да су ту били и Спасоје Вулевић и Родољуб Миловић. Тачно је да је Миловић звао министра Душана Михајловића и да је овај у договору с Чедом Јовановићем донео одлуку да се ова двојица не хапсе, него да се ликвидирају на лицу места. Једино је Багзи специјалац успео да побегне из обруча и оде аутобусом за Сурчин, а онда стопом без пасоша у Грчку… Ма важи.

Како су убијени Шиптар и Кум?

– Пре тога Спасојевић је кренуо према жичаној огради где га је ухватио припадник САЈ-а Милорад Јанић, звани Мачак. Он му је наредио да клекне и ту га је изоловао. Спасојевић код себе није имао никакво оружје. Оно је донето, узето из магацина САЈ-а, зна се тачно и број тог пушкомитраљеза. У готово исто време, на другој страни дворишта, други припадник САЈ-а Драган Барашанин успео је да ухвати Милета Луковића, који је такође био ненаоружан. После сигнала који су добили од свог министра Михајловића, приступило се њиховој ликвидацији. Зна се ко је убио кога, али новине нису место да се износе такви детаљи. После тога, Слађан Ђорђевић, такође припадник исте јединице, из возила „лендровер“ донео је пушкомитраљез 72 који је положен пред Спасојевића, док је Барашанин поставио у руку Милета Луковића ону бомбу коју видимо на сликама. Тако је у суштини изгледала та чувена акција те ноћи. Наравно, има тога још, али многи детаљи нису баш за новине.

Откуд вам ти детаљи?

– После неких седам месеци до мене дође читава прича. И ко је био и ко је пуцао. Неки од учесника у тој акцији су се ваљда уплашили да ћу да се светим због тих убистава, па су брже-боље пропевали све како је било. Касније је новац који је пронађен у торбама које су ова двојица имала са собом, око 3,5 милиона евра, однет у канцеларију министра Михајловића где је и подељен. Зна се и ко се талио. О свему овоме постоје и службене белешке које су после те акције написали припадници САЈ-а. Наравно, ни дан-данас никоме није у интересу да се све ово истражи јер би многи после морали да дођу овде и да ми буду цимери. Овако, стави све под тепих и ко те пита. И није то једини случај, има тога још. Зато немојмо говорити о некаквом правосуђу и правној држави… Али добро, као што сам рекао, политика је чудо. Врана врани не вади очи.

Има ли истине у причама да су Спасојевић и Луковић ликвидирани кад су открили где држе милионе?

– Нису они убијени само због тих милиона, већ због тога што су пуно знали и били веома незгодни сведоци за многе тадашње функционере, а и неке садашње. То се мени спремало, али сам успео то да избегнем. Наредба је гласила: „Убити по виђењу!“

Извор: Ekspres.net




4 коментара

  1. Gromadskaya Galina Vladimirovna - Moscow

    Почему никто кроме журналистов не ведёт расследование, установить истинный фон убийства?! Не хотят снять Государственную тайну преступления? Почему не могут озвучить расследование комиссии Korac то, что нашли? Это тоже тайна?! Этот доклад является стыд и позор тогдашнего Министерства. Действия полиции Сабля и Министра Михайловича их ставленником каждый раз несли отчет в посольство Великобритании? Люди требуют правды и справедливости! Они хозяева своей страны, а не гости из Лондона! Защити свою мать, не продай свою Родину, встань плечом к плечу на защиту тех, кто тебя защищал и был заранее приговорён либо к смети, либо к пожизненному заключению гостями! Пора сказать им: Дорогие гости из Лондона, вам хозяева Сербы не мешают в своей стране?

  2. Elaine Hasty

    If the way could be paved – we would have you, Milorad Ulemek, back where you belong. Imprisoned because of your strength and popularity – not because of any true justice, already evidence comes to light of Western influence on the crime so eagerly hanged round your neck. If ever you a needed it is now – your leadership and command. In your place Clinton, Blair and all Western plotters who brought Serbia down, for money, power, greed and the treachery that went with it.

  3. ТАШКО Б. ТАШЕВ - ГЕВГЕЛИЈА ( Р. МАКЕДОНИЈА )

    … ЖИВЕО ЗАУВЕК НАЈБОЉИ СРПСКИ И БАЛКАНСКИ ВОЈНИ ХЕРОЈ Г-Н МИЛОРАД УЛЕМЕК – ЛЕГИЈА !!! … ЗАУВЕК БРАВО ЗА ЊЕГА И ЗА Ј.С.О. !!! !!! !!!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *