Српске службе

Гарда Пантери

Јединица је основана 2. маја 1992. године под називом Српска национална гарда САО Семберије и Мајевице, а носилац активности на њеном оснивању био је Љубиша Савић Маузер, односно припадници „Српског фонда солидарности“ који је раније основан 7. јула 1991. У каснијем формацијском устројавању бригаде иста је промијенила неколико назива и то: Прва гардијска бригада, Гардијска бригада, Прва специјална бригада, Специјална бригада, да би на крају добила име Прва бијељинска лака пјешадијска бригада, али је међу борцима и у народу остало омиљено и препознатљиво име Специјална бригада „Гарда – Пантери“.

Јединица је учествовала на многобројним ратиштима почевши од Зворника, затим Брчког гдје са великим успјехом доприноси успостављању и обезбјеђењу „коридора живота“, затим Мајевице, Смолуће, Посавине, Братунца, Озрена, Сарајева, Купреса и Бихаћа. У временском периоду од четири године кроз јединицу је прошло око 2000 бораца, а ратни успјеси су ову бригаду учинили славном, јер је постала веома цијењена и популарна код народа, што је за резултат имало да је иста у свом саставу имала доста добровољаца како из бивше БиХ, тако и из Србије, Црне Горе а и шире.

Оснивање јединице - 2. мај 1992. године, Мотел „Обријеж“.

Оснивање јединице – 2. мај 1992. године, Мотел „Обријеж“.

Јединица је из рата изашла са 100 погинулих и настрадалих бораца, те око 750 рањених од којих су многи и више пута рањавани. Јединица је у борбама на Мајевици 1992. године изгубила тадашњег команданта Бранка Пантелића Пантера, а након рата 7. јуна 2000. убијен је и њен оснивач и каснији командант Љубиша Савић Маузер. Последњи командант био је Љубиша Лазић Љути. Бригада је одликована са два ордена и то: Орденом Немањића и Орденом Карађорђеве звијезде другог реда.

Након веома успијешног ратног пута јединице, команда и борци су поносни на свој допринос у очувању и стварању Републике Српске.

Хвала им за све што су учинили за српски народ!

 

Улога Српског фонда солидарности

У прољеће 1991. године, у БиХ али и Семберији увелико су расле међунационалне тензије, а све више се причало и о наоружавању муслимана и њиховом организовању за оружани сукоб у БиХ, што је била честа тема и међу Србима у Семберији.

Инциденти у БиХ 1990. године који су се прелили и на 1991. годину, међу којима и испланирани вишедневни штрајкови у „Фочa трансу“ у Фочи које је предводио Муриз Ђулиман, а затим и у Бијељини у фабрици „Елвако“ које је предводио тадашњи актуелни директор Неџиб Османовић, имали су за циљ да дестабилизују стање у БиХ и подигну међунационалне тензије, које су кулминирале референдумом о отцјепљењу БиХ из Југославије и њеном независношћу, 29. фебруара и 1. марта 1992. године, када је изгласана независност БиХ без учешћа српског народа у референдуму, који је био опредјељен да остане у Југославији.

Евидентан страх и неизвјесност од могућности одружаног сукоба, који се појавио код Срба у БиХ, информације које су стизале о наоружавању муслимана, те неизбрисиво сјећање на погром који су Срби као народ претрпјели у Другом свјетском рату од Нијемаца и усташа у чијим редовима је био велики број наших дојучерашњих комшија муслимана, били су довољан сигнал да нешто предузмемо како не бисмо били затечени. Један дио утицајних људи у Семберији међу којима и чланова СДС-а, (кога су Срби формирали након што су муслимани и Хрвати већ увелико формирали СДА и ХДЗ) сматрали су да се треба организовати и припремати за одбрану уколико до оружаних сукоба дође.

С обзиром на све ове околности, те да су Срби и СДС били у немилости већег дијела званичне политике у БиХ као и стална, критичка тема удбашког „СК покрета за Југославију“, одлучено је да се оснује „Српски фонд солидарности“, као легитимно удружење грађана са легитимним циљевима заштите широког спектра интереса српског народа (очување традиције и културе српског народа и пружање разних врста помоћи).

Између осталог, демантовање све учесталијих смишљених медијских оптужби против Срба, Србије и СДС-а који су се од 1991. до 1992. године појављивали и у локалним „Семберским новинама“ из пера тадашњег уредника Јусуфа Трбића, дугогодишње узданице СДА у Бијељини.

Увидјевши да су муслимани, увелико се припремајући за оружане сукобе и рат, основали оружану формацију Патриотску лигу 2. маја 1991. године, те да је на конгресу СДА формиран Савјет за националну одбрану, Срби из Семберије су на Ивањдан, 7. јула 1991. године у Великој Обарској, основали Српски фонд солидарности, углавном од стране угледних људи из Семберије као и водећих чланова Општинског и Градског одбора СДС-а, а за предсједника је изабран сада покојни професор Војислав Божовић.

Спомен плоча у знак сјећања на мјесто оснивања Српског фонда солидарности.

Спомен плоча у знак сјећања на мјесто оснивања Српског фонда солидарности.

Мјесто оснивања Српског фонда солидарности.

Мјесто оснивања Српског фонда солидарности.

О овом, за одбрану семберских Срба значајном догађају, Општински одбор СДС-а Бијељина обавијестио је јавност путем медија. Оснивачки скуп „Српског фонда солидарности“ поздравио је и тадашњи свештеник из Црњелова Миладин Еркић.

„Српски фонд солидарности“ чијим је активностима од почетка руководио Љубиша Савић Маузер, радио је и на припреми Срба у Семберији за одбрану. Тако је у активности фонда укључено око 1000 Сембераца, распоређених по територијалном принципу, а у сваком моменту спремних за прелазак из цивилног дјеловања у војничко, те ће исти пратити стање на терену и у одређеном моменту ако до инцидента дође, правовремено дјеловати и не дозволити да српски народ у Бијељини и Семберији буде затечен и угрожен.

„Српски фонд солидарности“ је био и својеврсан центар за прикупљање повјерљивих информација од утицаја на безбједносну ситуацију у Семберији. Тако је након информације да се припрема хапшење чланова СДС-а у Семберији, Општински одбор био приморан да склања – измјешта своју архиву на тајно скровиште.

У јесен 1991. године дошло се до првих података да се поједине групе муслимана из Бијељине илегално наоружавају, те да одлазе у Тузлу и околину, гдје се договарају за оружано дејство у самој Бијељини, када за то стигне сигнал из Сарајева. У то вријеме „СК покрет за Југославију“ почео је наоружавање својих чланова у Семберији и прво наоружао муслимане у Јањи.

Добивши прецизне информације о томе од Српског фонда солидарности, СДС Општински одбор Бијељина је путем медија, званичним саопштењем, осудио активности „СК покрета за Југославију“ проглашавајући њиховог предсједника, комунистичког генерала Мирковића, непожељним у Семберији, а генерал Мирковић је бијељинском СДС-у одговорио пријетњама путем Радио Југославије.

Почетком 1992. године, на међустраначком састанку у Скупштини општине Бијељина, којем су присуствовали представници странака које имају своје одборнике у Скупштини општине, представник СДА-а оптужио је СДС да путем кризних штабова наоружава Србе у Семберији. Но, ријеч је о „Српском фонду солидарности“, који се превентивно бавио праћењем догађаја у Семберији са задатком да се правовремено дјелује у случају оружаног напада на Србе.

На коментар тадашњег предсједника СДС-а, да се ради о састанку политичара који требају допринијети да до рата не дође, јер и представници СДС-а не коментаришу припреме муслимана за рат, иако имају информације о њиховом наоружавању па чак и о бојевим гађањима која изводе у Теочаку, састанку присутни представник СДА је признао, како је рекао „да то они само тренирају за рат“, што је записано у записнику са тог састанка, у архиви Скупштине општине. Записник са састанка водио је Драган Вујић, тадашњи секретар СО.

„Српски фонд солидарности“ у Семберији практично је представљао брану српског народа у Семберији, и имао је задатак да у датом моменту реагује на очувању Бијељине и Семберије, те у случају оружаног напада и покушаја стављања под контролу Семберије од стране муслимана, о чему је увелико био прављен план са којим је „Српски фонд солидарности“ био упознат.

Када су муслимани у ноћи између 31. марта и 1. априла 1992. године, након осујећеног покушаја бацања бомбе на кафе „Србија“, а у жељи да остваре своју намјеру да преузму команду и власт над Бијељином, организовали и поставили барикаде по граду и његовим прилазима, у помоћ Србима који су се захваљујући Љубиши Савићу Маузеру и „Српском фонду солидарности“ брзо консолидовали, пристиже Жељко Ражњатовић Аркан који је, у то вријеме био у Славонији, а са једном групом својих добровољаца у кампу у Мачви.

С обзиром да су имали процјену да су организованији, боље наоружани и јачи од Срба, представници СДА нису се хтјели одазвати на позиве предсједника СДС-а да уклоне барикаде и спријече надолазеће крвопролиће. На телефон се по тим позивима јавио само представник СДА Сауд Авдић, функционер СДА у Општини Бијељина – шеф тадашње ТО.

Рекао је да нема везу ни са ким из руководства СДА, а да и њега више нико не узнемирава, „јер има нека важна посла“.

Међутим, убрзо, кад су наоружани муслимани увидјели да су се Срби брзо консолидовали и успјели уз помоћ Аркана преузети и склонити барикаде које су поставили према болници која је била блокирана, затим по центру града и на прилазима граду, те да су имајући погрешне процјене доживјели фијаско у нади да ће Бијељина бити у њиховим рукама, тражили су састанке са званичницима СДС-а и Општине Бијељина.

Пет дана након оружаних сукоба у Бијељини, 5. априла Бијељина је у потпуности била лишена ратних сукоба а чланови Ратног предсједништва општине су, путем локалног радија, позвали све грађане да слободно изађу на улице, чиме је почела нормализација живота у граду. Ратно предсједништво је одмах објавило списак лица настрадалих у оружаним сукобима и преузело је управљање градом и Семберијом нормализујући живот на свим нивоима.

Након ових догађаја, 2. маја 1992. године под окриљем Ратног предсједништва Бијељине, од чланова „Српског фонда солидарности“, односно бораца који су се истакли у одбрани Бијељине, у дворишту мотела на Обријежи, формирана је елитна војна јединица Српска национална гарда САО Семберије и Мајевице, чији је командант постао Љубиша Савић, који је у ратним догађајима у Бијељини познат по надимку Маузер. Прото Недељко Пајић је овом приликом крстио некрштене борце и благословио јединицу и постао њен дугогодишњи вјерски пратилац и пријатељ, а тадашњи предсједник СДС-а је овим поводом поздравио све борце позивајући их да наставе витешку традицију српске војске из претходних ратова.

Тако је „Српски фонд солидарности“ дао огроман допринос одбрани Бијељине и Републике Српске, а нарочито имајући у виду да је велики дио појединаца из борбених јединица „Српског фонда солидарности“, предвођен Српском гардом и са Љубишом Савићем Маузером на челу, у групи од око 500 добровољаца, свечано испраћен из Бијељине у Брчко, гдје су дали велики допринос успостављању Коридора живота, у прољеће 1992. године.

Након одбране Брчког и успостављања Коридора живота, тек тада је било потпуно очигледно визионарство Љубише Савића Маузера да са Гардом и добровољцима оде у Брчко, гдје су дали огроман допринос за даљи успјешан ток рата у ком је створена Република Српска.

Ове чињенице никада нису на одговарајући начин презентоване, а неријетко имамо покушаја од појединаца али чак и од стране званичника одређених институција, па и на нивоу Бијељине, да се умањи и релативизује значај Српске гарде и „Српског фонда солидарности“, а да се глорификују мање битни учесници, што представља ништа друго до неуспјео покушај фалсификовања историјских догађаја у одбрани Бијељине и Републике Српске.

 

Ратна ’92.

Након окончања ратних збивања у Бијељини и Зворнику, односно дан након полагања заклетве 3. маја 1992. године, дио јединице од 60 официра, подофицира и војника одлази у Брчко са циљем деблокаде дома здравља и болнице, као и успостави и очувања коридора према Посавини и Крајини. На овом подручју јединица остаје у периоду мај-јул и ту доживљава прво ватрено крштење узимајући учешће у жестоким борбама са бројним непријатељским снагама. У тим борбама јединица доживљава и први већи губитак у људству када у једном дану (7. маја) гине пет њених припадника при спашавању једног рањеног саборца. Током борбених дејстава у Брчком у јединицу стиже већи број добровољаца из Семберије, Посавине и са Мајевице, који се након краће обуке укључују у борбена дејства, а сама јединица обзиром на бројно стање и расположиву технику добија обрисе бригаде. Значај ангажовања Гарде у Брчком био је огроман и он ће се у потпуности сагледати након пробоја коридора у јуну 1992. године. У периоду од 7. маја до 13. јуна 1992. године, погинули су следећи припадници Гарде:

Ђорђе Стевановић – командир вода
Мирослав Ивановић Џо – замјеник командира вода
Миле Илић – Мазало
Недељко Николић
Миле Митровић
Бранислав Мучибабић – инструктор
РаденкоТомић – командир вода
Предраг Јовичић
Саво Бардак

Упоредо са ангажманом у Брчком, због хитности ситуације и потреба на терену, током периода мај-јун 1992. године, један вод Гарде одлуком команде корпуса био је ангажован на заштити и организовању српског становништва на Мајевици, на потезу Рожањ–Завид–Растошница. Приликом овог ангажовања јединица није имала губитака.

У периоду јун-јул (око тридесетак дана) два вода Гарде, одлуком команде ИБ корпуса била су ангажована у околини Зворника, на правцу Бошковићи–Малешићи. Захваљујући њиховом присуству и ангажовању у борбама на наведеном правцу спријечен је продор муслиманских снага ка ријеци Дрини. У овим дејствима јединица није имала губитака.

У јулу мјесецу, јединица која већ броји неколико стотина војника, након назива Национална гарда САО СиМ, те Прва Гардијска бригада добија назив Прва специјална бригада. Наредбом команде ИБ корпуса за команданта је постављен мајор Бранко Пантелић, а дотадашњи командант Љубиша Савић преузео је дужност начелника штаба бригаде. У склопу реорганизације бригаде успостављена је и команда коју су чинили дотадашњи припадници Гарде, морално и патриотски крајње позитивно профилисани што ће у даљњем току рата бити од суштинске важности за морал у бригади. Поред промјене имена промијењен је и амблем бригаде. Почетком јула команда бригаде враћа у живот један стари обичај Српске војске који се тиче крсне славе. Наиме, за крсну славу Специјалне бригаде „Гарда Пантери“ узет је празник рођења Светог Јована Крститеља, односно 7. јул, дан када је 1991. године у Обарској формиран „Српски фонд солидарности“ за источну Босну. Дакле, крсна слава први пут је обиљежена 7. јула 1992. године у команди бригаде на Обријежи код Бијељине. Овдје се мора истаћи да су Пантери били међу првима у ВРС који су почели славити своју славу, а та традиција није прекинута до данашњих дана, јер славу сада прослављају припадници удружења ветерана.

 

КОМАНДАНТИ

 

ЉУБИША САВИЋ – МАУЗЕР

Љубиша Савић Маузер рођен је 11. августа 1958. године у Бијељини од оца Ђорђе и мајке Анке. Одрастао је у патријахалној породици уз родитеље и старијег брата. Завршио је средњу машинско-техничку школе у Бијељини, а потом је дипломирао на Вишој школи за социјалне раднике, 1982. године. Ванредно је студирао Педагошки факултет. Био је запослен у Центру за социјални рад у Бијељини. Паралелно је обављао дужност секретара Удружења глувих и наглувих лица регије Бијељина и био њихов омиљени члан. Краћи период обављао је дужност директора Општинског фонда за социјалну и дјечију заштиту. Послове је обављао са лакоћом јер је био посвећен том позиву са увјерењем да човјек вриједи онолико колико може да помогне и пружи другима. Био је дружељубив, духовит и забаван, уливао је сигурност и повјерење.

Брачну заједницу Љубиша је засновао са колегиницом са факултета 1981. године. Супруга и два сина живе данас у Бијељини. Био је привржен својој породици, његовао је искрену, другарску и здраву породичну климу. Волио је риболов, стони тенис и кошарку. Слободно вријеме проводио је у својој радионици у породичној кући, гдје се из хобија бавио обрадом метала и дрвета. Много је читао и временом успио да стекне импозантан број књижевних дјела домаће и стране литературе. Слушао је рок музику, домаћу и страну из периода седамдесетих година. Био је страствени шахиста и један од оснивача шаховског клуба у Бијељини који је касније добио назив „Пантери“.

Никад није био члан савеза комуниста. Био је то његов однос према „општим мјестима“. Политички је био неопредјељен и неактиван све до сусрета са мислима и ставовима Јована Рашковића који га је надахнуо и инспирисао да се бави политиком. Био је члан „Српског фонда солидарности“ и члан удружења Срба из БиХ у Србији. Велика је његова улога у оснивању Српске демократске странке на подручју Семберије и Мајевице. Био је одборник у првом вишестраначком сазиву Скупштине општине Бијељина.

Оснивач је Српскe националнe гардe у Бијељини која је касније прерасла у војну формацију Прва лака бијељинска пјешадијска бригада, у народу много познатија као „Гарда – Пантери“. Био је на челу јединице као њен командант у свим најзначајнијим ратним операцијама. Његова интелигенција, способност да брзо и смирено реагује у стресним ситуацијама и његов поглед на свијет на начин да је човјек основа свега, за кратко вријеме створили су команданта познатог међу официрима и омиљеног међу борцима. Као социјални радник и хуманиста у рат се укључио када је српски народ био најугроженији, а остаће запамћен по витешком понашању њега и његове јединице. Много пажње након рата је посвећивао размишљању како помоћи бившим борцима. Остаће упамћена једна од његових многобројних искрених реченица: „Када одузмемо од оних који су у рату узели све што нису имали и вратимо онима који су за отаџбину дали све што су имали, можемо рећи да имамо државу.“

Љубиша Савић је иницијатор и оснивач Демократске странке у Бијељини 1996. године, за коју је говорио да је самостална и аутентична. Чланови станке су били многи интелектуалци из Бијељине, његови пријатељи и саборци, људи од повјерења и угледа. У странци је обављао дужност предсједника Извршног одбора. Након првих послератних избора био је посланик у Народној скупштини Републике Српске. Тешке 1998. године, прихватио је дужност директора Управе полиције Републике Српске, позиције за коју се у то вријеме, није баш отимало.

Говорио је да нема претензија да буде политичар и да обавља високе функције, али је био свјестан да неке послове тренутно треба да прихвати, јер живио је у времену које захтијевало велику одговорност и преданост, у времену које ће се памтити по великим стварима. Говорио је: „Кад будем задовољан државом у којој живим – са задовољством ћу пецати. Није уопште важно ко ће је тада уређивати и водити“. Размишљао је о будућим генерацијама и шта ће свако оставити иза себе за њих.

Убијен је 7. јуна 2000. године у Бијељини. Његов убица је осуђен на 20 година затвора. Инспиратори и наручиоци убиства нису откривени. (Итекако се зна ко је наручиоц Маузеровог убиства, о томе ћемо касније у теми дискутовати детањније.)

 

БРАНКО ПАНТЕЛИЋ – ПАНТЕР

Бранко Пантелић Пантер је рођен у Стублинама 6. септембра 1957. од оца Љубисава и мајке Марије. Основну школу завршио је у Стублинама, а потом у Београду уписао Вишу гимназију коју завршава 1977. године.

Школовање наставља у Београду и уписује Војну Академију, смер артиљерија, на којој се од почетка издваја као одличан студент и спортиста. За време школовања учествовао је на многим спортским манифестацијама где неретко добија медаље и похвале. Такмичио се у кошарци, одбојци, вишебоју и другим дисциплинама. Војну академију завршава 1981. Прво радно место добио је у Нишу где је радио 6 месеци, а потом је прекомандован у Књажевац где је остао 4 године и где се истицао одличним оценама и превремено је унапређиван због постигнутих успеха. Због својих квалитета био је омиљен и међу војницима. У Књажевцу је успешно и играо кошарку за КК „Леда“.

У Књажевцу је упознао своју супругу Валентину 1986. године када је добио прекоманду у Зајечар. Са њом се венчао 1988. и добио кћерку Кристину. Исте године прекомандован је у Приштину где је радио у касарни „Маршал Тито“ и тада постао мајор. Другу кћерку Марију добија 1989. године. 1990. године је прекомандован у Призрен где је радио до 1991. године. Исте године, пред сам почетак рата у Босни похађао је Командно штабну Академију коју није успео да заврши јер одлази у Хрватску у село Негославци које је било једно од највећих тадашњих жаришта ратних сукоба. Након тога, одлази у Вуковар где је био командант штаба територијалне одбране.

У Вуковару остаје све до почетка рата у Босни, у Угљевику, а потом одлази у Бијељину са задатком да изврши формацијску реорганизацију тадашње војне јединице „Српска национална гарда“ САО Семберије и Мајевице, што у сарадњи са командом тадашње јединице, те обострано уважавање успешно и обавља. Након Бранкове погибије јединица у знак сјећања и поштовања према погинулом команданту узима име „Пантери“, израђује се стилизовани амблем са сликом Пантера у скоку. Својим образовањем, умећем и способностима јединица је за кратко време постигла велике резултате у борбама и спасила много људе чији су животи били угрожени ратним дејствима. Као једна од најуспешнијих акција издваја се акција „Смолућа“ где је неколико хиљада људи спасено из непријатељског окружења. За врло кратко време постао је поштован и омиљен као вођа и човек међу људима и колегама због своје храбрости и одлучности.

Убрзо након Смолуће, Бранко гине у заседи на планини Мајевица у месту Растошница, са капетаном Лазићем 4. септембра 1992. године, где су се за његово тело његови борци борили 2 дана. Истог дана унапређен је у чин потпуковника што није ни сазнао. Тај дан остао је упамћен као један од најтужнијих губитака за Гарду и људе који су му били захвални. Посмртно је одликован и Карађорђевом звездом са сребрним мачем за војне заслуге, 1994. године.

Сахрањен је 9. септембра у родним Стублинама где га је испратила породица и више хиљада колега, гардиста и пријатеља. После 20 година, Бранко је у сећању и срцима свих који су га волели. И данас се са поносом говори о њему.

 

ЉУБИША ЛАЗИЋ – ЉУТИ

Љубиша Лазић рођен је 14. септембра 1964. године у Бијељини, гдје је завршио основну и средњу школу. Потиче из сељачке породице од оца Рајка и мајке Наде. Школу резервних официра завршио је у Карловцу 1983. године у Наставном центру Мекушје.

У рат улази као поручник на дужности командира инжињеријске чете. Убрзо добија чин капетана и дужност начелника инжињерије у бригади. Након крвавих борби у септембру 1992. године и погибије команданта Бранка Пантелића, Лазић долази на нову дужност начелника штаба бригаде и на тој дужности остаје све до 11. јула 1995. године, када преузима дужност команданта на којој остаје све до 22. марта 1996. године. У току рата Лазић је два пута ванредно унапријеђен у виши чин од начелника генералштаба, генерал пуковника Ратка Младића и крај рата дочекује у чину мајора.

Указом предсједника Републике Српске др. Радована Караџића, одликован је Златном медаљом за храброст и Орденом Милоша Обилића. 2003. године добитник је Златне значке општине Бијељина за неизмјеран допринос развоју средине у којој живи, а 2009. године добитник Златне значке општине Бијељина за његовање слободарских традиција одбрамбено ослободилачких ратова. Живи у Голом Брду, ожењен је и има четворо дјеце.

 

Визуелни идентитет

Једна од најупечатљивијих особина гарде је била њена импровизована оклопна техника.

УАЗ са четвороцевним митраљезом 12,7мм

УАЗ са четвороцевним митраљезом 12,7мм

Почетно метријално стање је било лоше. За транспорт људства и метријала коришћена су мобилисана грађанска возила. Захваљујући великом ангажовању Љубише Савића гарди су убрзо додељени тенкови Т-55 и ОТ М-60П/ПБ, од којих је формиран „Гвоздени“ батаљон. И поред тога што је службено вођена као лака бригада (по терминологији наслеђеној од ЈНА) ова јединица је имала низ формацијско-организацијских специфичности, између осталога и падобранску чету, као и одељење од 4 авиона (2 Ан-2, 1 Утва-75 и 1 авион пољопривредне авијације).

Визуелни идентитет „Пантера“ заувек су облежиле колоне импровизованих оклопних возила, разних облика и са различитим наоружањем. Највећу заслугу за њихово настајање је имао капетан Мишел Остојић (рођен у српско-француском браку), који је почетком рата у Југославији напустио француску војску и дошао у домовину као добровољац. Гарда је основана крајем марта 1992, а већ у априлу овај талентовани конструктор је израдио прво возило. Као основа искоришћен је лаки војни камион ТАМ-110, на чијој платформи је монтиран троцевни ПА топ М-55 од 20мм, познати „Троцевац“. Монтажна кабина је уклоњена, а само оруђе је добило оклопну заштиту од 8мм дебљине, што је било довољно од лаког пешадиског оружја и фрагмената граната. Сва возила капетана Остојића су имала по неко јединствено обележје, у овом случају то је била потковица постављена на предњи део возила. Следила су многа друга возила, која су настала по принципу да се корити оно чега у датом тренутку има на располагању. Тако су из ремонтног завода „Соко“ преузети авионски топови НР-30 и ГШ-23, са авиона МиГ-21, које је одликовала веома велика каденца паљбе, а за основу су узимани камиони марке ТАМ или ФАП, теренски аутомобили УАЗ или оклопни аутомобил БРДМ-2. Један од најбољих производа је био вишецевни лансер ракета на ТАМ-у 110, који је потпуно оклопљен (подвозје овог камиона је коришћено и за серијску производњу оклпних возила БоВ). Након потпуног оклопљавања где је возило добило карактеристично зашиљен предњи део, на горњем делу возила монтиран је уређај са три лансера невођених ракетних зрна калибра 69,7мм. Лансери су додатно оклопљени тако да су добили „кутијасти“ облик. Оригинално лансери су стигли у комплету са ловцем Ф-86 Сејбр у склопу савзничке (америчке) војне помоћи Југославији половином педесетих година и били су предвиђени за дејство по већим циљевима у ваздуху. Након што је потрошена залиха америчких ракета монтирани су лансери невођених ракетних зрна 57мм, који су били намњени МиГ-у 21. Једна од најзанимљивијих конструкција настала је на камиону ФАП-13, који је оклопљен, а на задњем делу платформе монтиран је топ М-48 76мм. Визуелни идентитет је обезбедио шиљак и потковица на предњем делу возила, као и велики крст на предњем левом блатобрану. Све заштитне плоче уграђене су под великим углом што је допринело бољој балистичкој заштити. Један од ФАП-ових камиона је послужио као основа за ПА ракете К-13, из борбеног комплета првих МиГ-21.

У радионици капетана Остојића свако возило је било уникат. На оклопном извиђачком аутомобилу БРДМ-2 је уклоњена купола и уграђен аутоматски ПА топ ГШ-23, од 23мм. У возило је уграђен други мотор и споља је монтирана додатна заштита. Теренски аутомобили УАЗ 469 послужили су, након оклопљавања, за уградњу ПА митраљеза 12,7мм ДШК, 14,5мм КПВТ или четвороцевног преузетог са ловца Ф-86Д. Примену су нашли и стари ПА топови совјетског и америчког порекла: 61К (М1939) од 37мм и М-12 од 40мм, који су уграђивани на оклопљене камионе. У строју бригаде тенковима је такође додаван импровизован оклоп, а на оклопљени ТАМ 5000 монтиран је ВБР М-63 Пламен итд.

Импровизована оклопна возила су израђивале и друге стране током рата, али је приметно да су возила бијељинских Пантера имала највећу борбену ефикасност, где је нарочито пуно пажње, за разлику од осталих модификација, посвећивано профилисању оклопа зарад постизања максималне заштите.

Камион ФАП-13, оклопљен и наоружан топом М-48, на левом блатобрану крст и на предњем делу карактеристичан шиљак

Камион ФАП-13, оклопљен и наоружан топом М-48, на левом блатобрану крст и на предњем делу карактеристичан шиљак

ТАМ 110 са различитим конфигурацијама лансера, на другој слици је и ТАМ 110 са „троцевцем“ и монтираним ланцима за већу проходност

ТАМ 110 са различитим конфигурацијама лансера, на другој слици је и ТАМ 110 са „троцевцем“ и монтираним ланцима за већу проходност

Теренски аутомобил УАЗ са тешким митраљезом КПВТ 14,5мм, на возилу са горње слике монтиране су и минобацачке (димне) мине 82мм

Теренски аутомобил УАЗ са тешким митраљезом КПВТ 14,5мм, на возилу са леве слике монтиране су и минобацачке (димне) мине 82мм

Слика лево: Колона возила, припадници гарде на УАЗ-у са ПАМ-ом 4x12,7мм; Слика десно: авио одељење, УТВА-75

Слика лево: Колона возила, припадници гарде на УАЗ-у са ПАМ-ом 4×12,7мм; Слика десно: авио одељење, УТВА-75

ТАМ 5000 ПА са топовима 20мм и К-61 37мм (М1939)

ТАМ 5000 ПА са топовима 20мм и К-61 37мм (М1939)

ТАМ 5000 са ракетама К-13

ТАМ 5000 са ракетама К-13

Паге М-53/59, незамењиве у ватреној подршци

Паге М-53/59, незамењиве у ватреној подршци

ОТ М-60П И Т-55А (заштићен гумираним тракама) из састава бригаде

ОТ М-60П И Т-55А (заштићен гумираним тракама) из састава бригаде

 

Ратна ’92. – Слике

 

Ратна ’93. – Слике

 

Ратна ’94. – Слике

 

Ратна ’95. – Слике

 

Документарни филм „Гарда Пантери“

Коментари (4)

  1. xx каже:

    Поштовани Пријатељи! Помаже Бог! Хвала!

  2. aleksandar sekaric каже:

    nadimak mi je sekira.u vodu sam koji je dosao da pomogme mauzerovoj grupi iz erduta.ja i vuk smo bili narednici,valter i max porucnici.vule gojak rnjen pored mene…pokojni zelja.pa zvornik kada su poginuli zika i rambo i kada je legija dosao u moj vod.pa velebit kada je mene zenicu on pohvalio pred komadantom i svom gardom.bio sam i medju prvima i nosio pelevica kada je ranjen a balerina poginuo.sada imam 3dece,bez posla i ja i zena.zivim u trebinju nemam dana ratnog staza,napustio sam beograd,fakultet.ratovao za cojstvo,junastvo.pomozite da imam to zbog dece na papiru.

  3. aleksandar sekaric sekira каже:

    dosao sam sa drugovima pre prve puske,valter max vuk,pok zelja…narednik sekira…..vodio sa drugovima kroz bjeljinu zvornik vule gojak bese ranjen,zika i rambo poginuse,,,,samo da vam se javim,znam da me se secate,znaju oni iz prvih redovao,,prve grupe,,kada smo vas obucavali,,pustite posao ,radi mi zena ,,,nije materija bitna vec ono staro srpstvo u srcu,ja sam iz beograda dosao u vas grad 92,pa zvornik,velebit,kasici obrovac,benkovac,i sto sme i sto ne sme da se zna,,,ne treba nista,,buditi uz srpsku,ne prodajte se sda sds szp,,,otporu i canvasu buditi srbi,,,,ne dajte srpsku,,,,ja sam u trebinju 065668735 aleksandar sekaric sekira,,maerednik sekira,,,ko vam je ppostenim mauzeru dao nadimak nego ja ,,u kampu .na drini

    1. Cirus каже:

      Da li je to stvarno Sekira? Poreklom iz Beograda, opredeljenjem Iz Magdine ekipe, a sudbinom iz Sremske Mitrovice? Taj Sekira?

Напиши коментар